Rusija, mediji i politika: Sara Rejnsford – moje poslednje javljanje pre proterivanja iz Rusije

Ali kada budete čitali ovaj tekst, već ću se vratiti u Englesku, proterana iz Rusije kao pretnja nacionalnoj bezbednosti.

Posle više od 20 godina izveštavanja iz Moskve, još uvek ne mogu da verujem šta se dogodilo.

Posumnjala sam da sam nešto nije u redu pre oko godinu dana, kada je rusko ministarstvo spoljnih poslova počelo da mi izdaje kratkoročne vize.

Čak su i one odobravane u poslednjem trenutku.

U jednom trenutku mi je rečeno da sam dobila poslednju vizu pre nego što je zvaničnica rekla da je pogrešila.

Ali 10. avgusta su me izveli na stranu iz reda za pasošku kontrolu na moskovskom aerodromu Šeremetjevo i rekli da mi je Federalna služba bezbednosti (FSB) zabranila ulazak u Rusiju.

Policajac koji je čitao naređenje, pročitao je sve, ali bez objašnjenja.

„Sara Elizabet“, koristio je moje srednje ime, „odbijen vam je ulazak u Rusku Federaciju – na neodređeno vreme.

„Ovo je korak radi zaštite bezbednosti Rusije“, pojasnio je, a zatim rekao da me deportuju.

Rekla sam mu da sam novinarka: „Izgledam li kao pretnja?“

„Mi smo samo izvršioci“, ponovio je pogranični policajac više puta.

„Pitajte FSB.“

———————————————–

Doputovala sam u Moskvu tog jutra iz Belorusije, odakle sam izveštavala o suzbijanju masovnih protesta protiv predsednika Aleksandra Lukašenka.

Bliski saveznik Vladimira Putina vodio je godišnji „razgovor“ sa novinarima i iskoristila sam priliku da pitam kako uopšte može da ostane na mestu predsednika posle mučenja i zatvaranja mirnih demonstranata.

Lukašenko me je prvo nazvao zapadnom propagandistkinjom, zatim su me njegove odane pristalice okružile, a sve je prenošeno uživo na beloruskoj televiziji.

Te noći, dok smo dodavali ovaj deo u naš izveštaj, Ministarstvo spoljnih poslova u Rusiji najavilo je nove sankcije Velikoj Britaniji: grupa neimenovanih britanskih državljana optužena je za angažovanje u „anti-ruskim aktivnostima“.

Bio je to odgođeni odgovor Moskve na sankcije Velike Britanije zbog kršenja ljudskih prava u Čečeniji i korupcije na visokom nivou.

Pošto mi je poslednja viza u pasošu bila blizu isteka, bila sam nervozna.

Nekoliko sati kasnije, moje kolege su prošle granicu u Moskvi, ali sam ja zaustavljena.

Na kraju sam ostavljena da lutam po čekaonici u delu za odlaske, bez pasoša, dok su drugi grčevito pregovarali da zaustave moju deportaciju.

Bila sam sigurna da neće uspeti: nalog protiv mene došao je od moćne FSB.

Zato sam potpisala obrazac u kojem je pisalo da ću prekršiti zakon ako ponovo uđem u Rusiju.

Bunila sam se, ali nisam imala izbora.

U jednom trenutku sam sela na slomljenu aerodromsku stolicu i snimila kako se osećam, plačući u kameru.

Odjednom, 12 sati posle sletanja, telefonom mi je javljeno da mogu da pređem granicu – samo jednom, da spakujem moj dotadašnji život u Moskvi.

———————————————–

Moje proterivanje znači prekid dugogodišnjih veza u zemlji.

Veći deo života provela sam u Rusiju, pošto sam doputovala u Moskvu sa 18 godina, kada se SSSR raspao.

Svedočila sam haosu iz prve ruke: beskrajnim redovima i nestašicama, čak i ratovima.

Sredinom devedesetih, kao studentkinja, proživela sam gangsterske dane u Sankt Peterburgu, kada su u baru u kojem sam radila muškarci predavali oružje na vratima.

Bile su to teške godine za mnoge Ruse, ali i vreme novih i uzbudljivih sloboda.

Zatim je došao Vladimir Putin.

Još od njegovog izbora pre 20 godina izveštavala sam iz Moskve, beležeći urušavanje sloboda, sve veće potiskivanje neslaganja, dok Putin manevriše da zadrži vlast.

Pritisak na aktiviste, kritičare, a sada i novinare, pojačan je u proteklih godinu dana, od trovanja opozicionog političara Alekseja Navaljnog.

Uoči izbora za parlament sledećeg meseca, pritisak je još veći.

Nervozan posle prošlogodišnjih masovnih protesta u Belorusiji zbog nameštenog glasanja, Kremlj se sada čini spreman da uguši kritičke glasove; nagoveštaj prave konkurencije.

Ućutkivanje slobodne štampe je ključno.

U nedelji kada sam saznala da sam primorana da napustim Rusiju, najveći nezavisni kanal u zemlji označen je kao „strani agent“.

Televizija Dožd pridružila se sve dužoj crnoj listi medija koji moraju da proglase „neprijateljski“ status svaki put kada objave bilo koju vest, ili će se u suprotnom suočiti sa osuđujućim kaznama i krivičnim gonjenjem.

„Status stranog agenta znači da smo neprijatelji države“, rekao mi je Tihon Dzjadko, urednik ove stanice.

Broj pretplatnika je rastao, a Dzjadko mi je rekao da su neki članovi njegovog tima ponosni na označavanje, kao oznaku kvaliteta.

Ali Dzjadko upozorava da je poslednji zaokret protiv štampe zabrinjavajući.

„Kao da kažu da nam ovde više nisu potrebni aktivisti za ljudska prava ili nezavisni mediji.

„To je jako loše i moglo bi da postane mnogo gore – u svakom trenutku.“

———————————————–

Kada su me pozvali u Ministarstvo spoljnih poslova u Moskvi, insistirali su da moje deportovanje nije ništa lično.

Zvanično ga nazivaju odmazdom za reportera novinske agencije Tas kom je odbijena viza za boravak i rad u Velikoj Britaniji.

Ali to se desilo pre dve godine i u to vreme se nije dizala prašina oko odluke.

Visoki zvaničnici tvrde da ne znaju za moj status „pretnje“ – čak iako znam da su videli obrazac koji sam potpisala.

Za sada odbijaju da potvrde iformacije iz jednog izvora – da sam bila na listi za sankcionisanje.

Mnogi koje sam intervjuisala proteklih godina napustili su Rusiju zbog bezbednosti.

Drugi priznaju da imaju plan za bekstvo.

Ni na tren nisam pomislila da ću im se pridružiti.

I da ću otići uz etikete „anti-ruska“ i „bezbednosna pretnja“ koje mi odzvanjaju u ušima.

Ali, pokušavam da ugušim tu buku.

Otkad je moje proterivanje obznanjeno, čak i nepoznati ljudi ne prestaju da mi se izvinjavaju.

Neki čak kažu da se stide njihove vlade.

O toj dobroti i toplini Rusa sada razmišljam, pada kiša i uskoro je vreme za polazak. Možda zauvek.

Nadam se da nije.