Salaj: Pandemija koronavirusa ne može se prevazići bez slobode medija (VIDEO)

Prethodno je učinak Srbije, koja je prema Indeksu medijskih sloboda, nazadovanjem za tri pozicije, zabeležila najveći pad od svih zemalja Zapadnog Balkana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio, kako se izrazio, malim padom uzrokovanim pojedinačnim slučajem – paljenjem kuće novinara Milana Jovanovića.

Istovremeno, učinak Crne Gore, koja je na 105. mestu najlošije plasirana država Balkana, Pavol Salaj povezuje sa neistraženim napadima na novinare i sudskim procesima koji se protiv njih vode u toj zemlji.

“Postoje dva parametra, koja utiču na određivanje pozicije država u okviru Indeksa slobode medija – izveštaja koji sastavljaju Reporteri bez granica: prvi je aktuelna situacija u samoj državi i drugi je pozicioniranje drugih zemalja. Kada je reč o Srbiji – u 2019. smo uočili nekoliko problema. Jedan od njih je sporo napredovanje suđenja u slučaju napada na novinara Milana Jovanovića. Takođe, prisutni su i drugi problemi – diskreditujuće kampanje protiv nezavisnih novinara, koje sprovode provladini tabloidi. Kao i kampanje protiv njih koje se vode preko interneta”, ukazuje Salaj.

Novinar, koji je iskustvo pre Reportera bez granica sticao u slovačkom portalu Euraktiv, čiji su fokus institucije i politika Evropske unije, ali i Ministarstvu spoljnih poslova Slovačke, kaže i da je uočeno da vlasti Srbije nisu preduzimale korake u pogledu zaštite slobode medija na početku pandemije koronavirusa.

„Pokušaj da se ućutkaju istraživački mediji koji kritički izveštavaju o koronavirusu je duboko pogrešan. Mi u Reporterima bez granica smatramo da se ovakva vrsta zdravstvene krize ne može prevazići bez snažne zaštite slobode medija. Zato smo se obraćali Ujedinjenim nacijama stavom da pravo na tačnu informaciju takođe spada u prava – kao i elementarno pravo na zdravlje. Podsećam na slučaj novinarke Ane Lalić – koja je kritički izvestila o situaciji u jednoj bolnici u Vojvodini. Pretrpela je brutalno hapšenje, telefoni i računari su joj zaplenjeni. Ne samo da je bila žrtva uznemiravanja – već su i njeni izvori mogli biti kompromitovani. Drago nam je što je Ana Lalić oslobođena ali i dalje zahtevamo da njeni izvori budu zaštićeni kao i da se protiv novinarke odbace optužbe“, ukazuje Pavol Salaj u intervjuu Glasu Amerike.

Glas Amerike: Šta mislite da je potrebno učiniti kako bi novinari u Srbiji imali bezbednije okruženje za rad i kako bi umanjio uticaj lažnih vesti?

Salaj: Kada je reč o slobodi medija u Srbiji – radi se o skupu nekoliko problema, kao i potrebi zaštite nezavisnih medija, ali i uzbunjivača. Videli smo u slučaju novinara Televizije N1 da se nalaze na meti napada provladinih medija čija je svrha njihova diskreditacija. To je opšte stanje koje je potrebno promeniti. Deluje da, u pojedinim prilikama, zvaničnici vlasti ohrabruju kampanje uznemiravanja novinara. Druga stvar je pristup uzbunjivačima – kao što je Aleksandar Obradović.

Njih niko ne bi trebalo da ih uznemirava ili zastrašuje – pogotovo ne državni organi ili pravosudni sistem – već bi trebalo da budu zaštićeni. Dodao bih i državno oglašavanje u medijima – što je ulaganje koje bi trebalo da bude raspoređeno na pravedniji način. Naravno, aktelno je i pitanje koje je povezano sa pravosuđem – a tu mislim na suđenje povodom paljenja kuće novinara Milana Jovanovića. Istraga i suđenje trebalo bi da budu mnogo brži i efikasniji – kao i drugi slučajevi napada na novinare koji su se dogodili i potrebno ih je istražiti.

Glas Amerike: Gde vidite Srbiju po indeksu slobode medija za pet godina?

Salaj: Ne znam, ali znam da zavisi od vlasti, novinarskih udruženja u Srbiji, kao i svih medija, koji za to snose deo odgovornosti. Verujem da se stvari u Srbiji mogu poboljšati i to je povezano sa težnjama Srbije da postane članica Evropske unije. Ja sam iz Slovačke, u kojoj su ubijeni novinar Jan Kucijak i njegova verenica 2018. godine. Devedeset odsto napada na novinare širom sveta ostaje nekažnjeno.To, međutim, nije bio slučaj sa Kucijakom i Martinom Kušnirovom. Mali broj ljudi verovao je da će taj slučaj biti rasvetljen i da će počinioci i nalogodavci biti pronađeni i kažnjeni. Ta istraga razotkrila je druge koruptivne prakse i greške u sistemu u domenu vladavine prava u Slovačkoj, ali od tada se beleži napredak u tom smislu. Sve to zahvaljujući pritisku javnosti. Važno je da ne postoji stav o nekažnjivosti napada ili zločina nad novinarima.

Glas Amerike: Crna Gora, nazadovala je za jedno mesto na 105. poziciju i najlošije je plasirana država od svih zemalja Zapadnog Balkana. Istovremeno je država koja najbrže napreduje na putu ka EU i još malo pa će treća godina kako je članica NATO-a. Za napredovanje i članstvo u tim organizacijama potrebno je ispuniti rigorozne standarde…. Šta se međutim dešava sa Crnom Gorom?

Salaj: U Crnoj Gori svedoci smo ozbiljnih napada na novinare kao što je Olivera Lakić – istovremeno vodi se kafkijanski sudski proces protiv novinara Jove Martinovića, koga su tamošnje vlasti povezale sa organizovanim kriminalom. To nije praksa koja bi trebalo da bude prihvaćena u jednoj evropskoj zemlji.

Glas Amerike: Da li je sudbina novinarke Olivere Lakić, koja je tokom godina nekoliko puta napadana, a pre dve godine je na nju pucano s leđa, svakodnevica u kojoj živi većina novinara u Crnoj Gori i zašto?

Salaj: Napad na Oliveru Lakić je veoma uznemirujući. Jedan je od nekoliko koji su se dogodili novinarima širom Zapadnog Balkana. Verujem da nije svakodnevno iskustvo većeg broja novinara. Međutim, tako nešto uzrokuje i pojavu autocenzure. Što je, ujedno, i jedan od ciljeva napada na novinare. Kao što je cilj, u slučaju ubijenog novinara Kucijaka u Slovačkoj, bio ućutkivanje drugih novinara. Jer napad na jednog novinara – napad je na čitavo polje slobode medija jedne države.

Glas Amerike: Da li je napredak Bosne i Hercegovine za pet mesta – realno stanje stvari kada je reč o okolnostima u kojima novinari rade u toj zemlji?

Sajal: Tačno, Bosna i Hercegovina je napredovala, ali – kao što sam pominjao – postoje dva faktora koja utiču na napredak ili nazadovanje države. Prvi je trenutna situacija u samoj toj zemlji, drugi je pozicija drugih država. Entitetske vlasti u toj zemlji povlače poteze koji doprinose napretku ili nazadovanju u sferi medijskih sloboda. Očigledno je to bilo tokom krize zbog koronavirusa u Republici Srpskoj čije su vlasti usvojile oštre propise zbog širenja navodnih lažnih vesti. Postojala je mogućnost da vlasti zloupotrebe tu meru protiv kritičara vlasti. Međutim, mera je povučena – što je bio pozitivan korak. Takođe, skoro se dogodio napad na sedište internet stranice Faktor. Dve osobe, od kojih je jedna osuđivani kriminalac, upale su u prostorije redakcije preteći novinarima. Prema našim informacijama policija je brzo reagovala – što je za pohvalu.

Glas Amerike: Ima li nekakvih razlika u pogledu entiteta koji čine ti zemlju? Gde se može reći da novinari slobodnije rade – u Republici Srpskoj ili Federaciji BiH ili su uslovi njihovog života i rada podjednaki?

Sajal: Razlika se može potražiti u tome što je u Republici Srpskoj vlast koncentrisana na jednom mestu – centralizovana je. Dok je u Federaciji uspostavljen drugačiji, decentralizovaniji sistem. Koncentracija moći na jednom mestu, za šta je primer Mađarska, stvara negativne uslove za medije i medijske slobode.

Glas Amerike: Ima li izgleda da se BiH u narednim godinama pridruži državama koje spadaju u red slobodnijih, kada je reč o medijima, ili će krenuti u susret Srbiji i Crnoj Gori?

Salaj: Moguće je da BiH dodatno napreduje – to važi i za druge zemlje. To zavisi od pristupa vlasti, javnosti, novinara… I mislim da je važno da međunarodna javnost i organizacije budu upoznate sa događajima u Bosni. Reč je o državi koja, nažalost, nije članica Evropske unije. Nadam se da će postati članica i važno je da se kreće u tom smeru. To govorim kao građanin države koja je članica Unije, a sećam se vremena pre članstva – kao i važnosti koju je za Slovačku imalo ispunjavanje uslova i kriterijuma.

Glas Amerike: Kosovo je takođe, kao i BiH napredovalo za pet mesta, u odnosu na prošlu godinu. Kako je procenjena dostupnost informacija u toj zemlji? Da li novinari rade u bezbednijim uslovima?

Salaj: Uprkos napretku, još smo zabrinuti zbog situacije na Kosovu. Poslednji primeri hapšenja, pritvaranja i napada na novinare svedoče o zabrinjavajućoj situaciji. Na severu Kosova, glavnu urednicu portala Kossev Tatjanu Lazarević, policija je pritvorila bez verodostojnog razloga dok je obavljala posao. Pre toga novinari albanskog portala “Gazetablic” napadnuti su u severnoj Mitrovici. U prvom trenutku policija nije reagovala u tom slučaju. Međutim, kada se uključila javnost – mobilisala se i policija, što ocenjujemo kao pozitivan primer.

Glas Amerike: Šta to pokazuje? Da je na Kosovu poboljšanja klima za rad medija ili ima mnogo problema, poput Srbije i Crne Gore?

Salaj: Mislim da postoje znaci optimizma, kao što sam rekao, posebno kada vidite slučajeve u kojima policija napokon interveniše u interesu slobode medija. Ali, na Kosovu ima mnogo problema. Važno je da, kada se dogodi napad na novinara, kada se vodi kampanja diskreditacije ili govor mržnje na društvenim mrežama, da političari takvo ponašanje oštro osude, a pravosuđe brzo interveniše i primeni zakone.

Glas Amerike: Severna Makedonija, napredovala je za tri pozicije čime se našla jedno mesto ispred Srbije. Kakve su se promene desile u toj zemlji, koje su uticale na poboljšanje medijske klime i sa čime je to povezano?

Salaj: Napredak se dogodio, ali i u Severnoj Makedoniji ima problema. Za vreme pandemije koronavirusa zabeležili smo primer pritiska državnih pravosudnih institicuja na istraživačkog novinara, koji je izveštavao o toku epidemije u toj zemlji. Pritisak na njega vršen je – kako se ispostavilo – na zahtev vlasnika nekoliko bolnica. Različiti akteri mogu koristiti sudske postupke kako bi izvršili pritisak na novinare. Što je izrazito pogrešno i to je potrebno promeniti.

Glas Amerike: Da li su novinari u toj zemlji cenzurisani, na neki drugi način ometani da rade svoj posao?

Salaj: Da, bilo je fizičkih napada. Međutim, dobar pokazatelj je da broj fizičkih napada opada. S druge strane, u porastu su maltretiranje novinara putem društvenih mreža i agresivna retorika usmerena protiv njih.

Glas Amerike: Šta je uticalo na nazadovanje Albanije za dve pozicije? Kakvi su zakoni usvojeni i kakav je bio njihov uticaj na rad onlajn medija?

Salaj: U Albaniji je trenutno veoma složena situacija. Tamošnje vlasti usvojile su zakon čija je svrha – kako tvrde – borba protiv klevete. Međutim, koliko shvatam taj zakon još nije usvojila skupština. Dokument je, u međuvremenu, poslat na konsultaciju Venecijanskoj komisiji. Međutim, uprkos tome mislim da je pogrešno usvajati takav tip zakona. Previše je restriktivno za slobodu medija. S druge strane, ne radi se samo o zakonodavstvu – radi se o čitavoj klimi izgrađenoj prema medijima u toj zemlji. Veoma negativan primer je poziv premijera Albanije, tokom pandemije koronavirusa, upućen građanima da se – kako je rekao – zaštite od virusa, ali i od medija. To je vrlo nesrećan stav.

Slične stvari smo viđali u prošlosti. Vlasti su koristile krize – poput zemljotresa da hapse kritičare. Međutim, to nije način za suočavanje sa kritčarima vlasti. Dakle, ovo nije način da se suočite sa kritičarima vlade.

Glas Amerike: Da li su novinari u Albaniji bezbedni ili su mahom targertirani i ugroženi?

Salaj: Stvar nije crno-bela. Da su potpuno sigurni, Albanija bi bila prva na rang-listi i zamenila bi Norvešku. Verujem da je proces pridruživanja EU dobra prilika da se u Albaniji poboljšaju okolnosti rada medija i novinara. Albanija je evropska zemlja koja pripada Evropskoj uniji – pošto bude ispunila uslove za to – a među njih spadaju i oni koji se odnose na slobodu medija.

Glas Amerike: U izveštaju je ukazano da će naredna decenija biti presudna za novinarstvo, dok je pandemija Kovida 19 predstavljena kao primer neke buduće moguće krize. Šta to tačno znači?

Salaj: Novinarstvo se već nalazilo na udaru nekoliko kriza kada se pojavila pandemija koronavirusa. Što je dodatno pogoršalo situaciju. Uvideli ste da postoji veza između pozicije države u Indeksu Reportera bez granica i mera koje je primenila nauštrb slobode medija. Odgovarajući primer za to je Kina, jedna od poslednje plasiranih država sveta, za koju postoje sumnje da je tajila informacije, usled čega je udar pandemije žešći, nego da je na primer, dopustila slobodno izveštavanje o tome. Drugi primer je Iran – država koja je takođe pojačala cenzuru.

Krize koje pominjem su tehnološke prirode – što znači da je medijima potrebno da, uslovno rečeno, pronađu novi život u kohabitaciji sa tehnološkim platformama. Potrebno je da se bore za pažnju javnosti. Takođe, prisutna je i ekonomska kriza. Već dugi niz godina suočavamo se sa problemom reklamiranja, pošto reklamiranje na internetu ne donosi prihod, koje su obezbeđivale reklame u štampi. Potrebno je razvijanje novih poslovnih modela. Takođe, tu su političke i društvene krize. Primećujemo ih i u zapadnim zemljama i ogledaju se u tome što delovi društva grade i promovišu nepoverenje u medije, a sve to podržavaju ekstremnije političke struje. Tako nešto dešava se u Francuskoj i Italiji.

I na kraju najozbiljnija kriza: autoritarni režimi, koji pokušavaju na različite načine da se dočepaju medija, a to narušava slobodu. Čine to na različite načine – hapšenjem novinara i njihovim pritvaranjem. Najveći broj novinara pritvoren je u Egiptu. Dopisnik Reportera bez granica i francuskog Kanala 5 Kaled Darenji pritvoren je u Alžiru prošlog meseca pod optužbama, koje nisu verodostojne. I još je u zatvoru. Te države i režimi na isti način se ponašaju i u sajber prostoru. Koriste tehnologije nadzora za progon novinara.