Svi vole da špijuniraju novinare

Kolumbijski časopis Semana je nedavno otkrio skandal da vojna obaveštajna služba te zemlje sistematski prisluškuje i prati novinare, kako domaće tako i strane koji žive u toj zemlji. Glas su odmah podigla nacionalna i međunarodna udruženja novinara koja zahtevaju od predsednika Kolumbije Ivana Dukea da odmah naloži prestanak takvog nadzora i pokrene postupak protiv odgovornih.

Ali čak ni međunarodne organizacije nisu posebno iznenađene tom praksom koja je u Latinskoj Americi izgleda uobičajena.

Tako i Natali Sautvik, programska koordinatorka Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), podseća da su takva otkrića već žalosna tradicija u Kolumbiji. Čak i ako se od vlade uspe izvojevati nekakva istraga, to obično vodi tek do deljenja otkaza sitnim ribama, ali problem ostaje. „Istrage uopšte nisu transparente i država jedva da ikome mora da polože račune za svoj postupak“, sažima Sautvikk.

Sličnog mišljenja je i Kristofer Barns, predsednik Panameričkog udruženja novinara (SIP). „Ovakve ilegalne aktivnosti povređuju neosporno pravo na privatnost koje se jamči svim građanima“, upozorava Barns.

Štaviše: u normalnim demokratijama su upravo novinari – baš kao i advokati, lekari ili čak sveštenici –posebno zaštićeni od prisluškivanja. „Jer tako se potkopava neophodno poverenje između novinara i njihovih informanata“, podseća Barns.

Prisluškuju i levi i desni…

Protestu se priključio i novinar meksičkog dnevnika El Universal Hoze Melendez. On kaže da je prisluškivanje novinara „uobičajena praksa“ u čitavoj Latinskoj Americi.

„Novinari su oduvek bili nadzirani, bez obzira na ideologije i razdoblja, barem je tako u poslednjih pet decenija“, upozorava i Rikardo Troti, izvršni direktor udruženja SIP. Popis je dug i obuhvata kako desničarske ili vojne vlasti Argentine, Čilea, Paragvaja, Urugvaja ili Brazila, baš kao i levičarske vlade od Nikaragve do Kube.

Na papiru u zakonima, čak i u zemljama Latinske Amerike, obično piše da se građani smeju prisluškivati jedino ako postoje sumnje na veze sa organizovanim kriminalom ili terorističkim organizacijama. Isto tako teoretski, za nadzor je potreban sudski nalog.

Ali u praksi, gotovo sve tamošnje države imaju tela koje nije posebno briga šta piše u zakonu. Na ruku im ide današnja tehnologija sa kojom je dečja igra prisluškivati „sumnjivce“ i pratiti njihovo kretanje preko mobilnih telefona. Tako nam Troti objašnjava da je popis „sumnjivaca“ u tim državama veoma dug: tu su predstavnici opozicije, aktivisti za ljudska prava i novinari.

U zakonima piše svašta

Aktivisti za prava novinara podsećaju da je meksička Vlada bila kupac tajnog programa za nadzor tuđih telefona Pegaz – proizvod Izraela, ali iza tog programa stoje tajne službe čitavog niza zapadnih zemalja. Izvesno je da su taj program koristile meksičke službe dok je predsednik bio Enrike Nijeto, možda već i njegov prethodnik, a malo je verovatno da je administracija sadašnjeg predsednika Andresa Obradora isključila uređaje kojima se špijuniraju novinari, aktivisti i politički protivnici.

Isto tako se zna i kako su druge latinoameričke države nabavile slične programe: Honduras, Gvatemala ili Panama. Čitav niz drugih zemalja je pokušao da ih nabavi, ali se o tome malo zna, kaže Natali Sautvik. Vrlo je verovatno da tamošnje tajne službe stoje i iza internet-napada na salvadorske novine La Prensa Grafica i El Diario de Hoy.