U rukama Islamske države: Šest meseci užasa, iskušenja i borbe za život ratnog reportera Marka Marginedasa

Priču o otmici od strane Islamske države, šestomesečnom zatočeništvu i preživljavanju, španski novinar Mark Marginedas je podelio na skupu „Novinar nije meta“.

On je proveo gotovo šest meseci u zatočeništvu Islamske države u Siriji pošto je otet u septembru 2013. Bio je zatočen zajedno sa drugim zapadnim novinarima i humanitarnim radnicima. Tek u martu 2014, 178 dana kasnije, pušten je na slobodu.

Opisao je kako izgledaju panika, strah, psihičko zlostavljanje, uskraćivanje vode, borba za goli život, ali i sukobi među taocima.

O važnost očuvanja prisebnosti, pružanju i izbegavanju otpora u pravim trenucima, obraćanju na detalje, psihološkoj igri sa otmičarima, o prilagođavanju situaciji u kojoj oružje drže ljudi koji te potpuno preziru i nema načina da ih pridobiješ.

O tome zašto ni oslobađanje predstavlja ogromno iskušenje, o tome koliko je teško ponovo uspostaviti veze sa porodicom, nastaviti da radiš svoj posao, naći ponovo svrhu u svetu koji više nije isti, bar ne u glavi onog ko je preživeo užasne strahove.

Deset godina nakon njegovog zatočeništva snimljen je i dokumentarni film zasnovan na njegovim iskustvima i intervjuima sa drugim novinarima koji su takođe bili zarobljeni.

I dalje je u kontaktu sa taocima i rođacima onih koji nisu preživeli kidnapovanje.

Prema njegovim rečima, novinari imaju ključnu ulogu u izveštavanju o ratovima, pošto oni „daju glas žrtvama“ i suprotstavljaju se manipulacijama, lažnim vestima i političkim interesima, uprkos teškim uslovima rada i niskim platama.

Marginedas je podelio video snimak u kome se pozdravlja sa porodicom, prijateljima i kolegama nakon zatočeništva u zatvorima Islamske države.

„Posle takvog dočeka, ko bi pomislio da niste heroj“, kaže on. Ipak, tvrdi da on to nije. Ispovest koja sledi pokazuje kako zaista izgleda preživeti pakao.

Oteti novinar ne može da donese priču

Postanete najvažnija vest svoje zemlje. Na celih nedelju dana. Samo pričaju o vama. Sve vas nekako natera da počnete o samom sebi da mislite kao o junaku. Ono što vam ovde pričam nije priča heroja.

Mene je Islamska država kidnapovala nekoliko meseci pre ovog snimka.

Neki od onih koji su bili tamo sa mnom su pogubljeni. Odrubljene su im glave i to je snimljeno, tako da je ceo svet mogao da vidi. Nosili su narandžasta odela kao što sam i ja, dok sam bio u zatočeništvu. To je verovatno bila medijski najpraćenija kriza sa taocima.

Ovo je priča o neuspehu – preko 20 talaca najvećih, najuticajnijih nacija, onoga što mi zovemo Zapadom, kidnapovano je u Siriji i svi su se našli u istoj prostoriji od 20 kvadratnih metara.

Suprotstavljanje otmičarima mi ništa nije donelo. Mi smo za njih samo objekat prema kom osećaju mržnju. Nema smisla da im odgovorite da imate porodicu, decu, za njih to nema smisla. Umesto da izazovete sažaljenje, ono što ćete dobiti je prezir.

Zašto sam otet? Kidnapovan sam zato što sam dozvolio da me ponese priča, da se razbesnim zbog nečega što se upravo desilo u svetu. Bio sam u Siriji dva puta. Video sam toliko kršenja ljudskih prava koliko nisam u celom svom životu.

Ono čemu sam svedočio u Siriji, ne može se porediti sa drugim situacijama na Bliskom istoku i Evropi. Kada bismo poredili ono što sam video u Siriji sa onim čemu trenutno svedočimo u Ukrajini, to bi bio samo delić. Empatija i interesovanje sveta su tada bili drugačiji. Nikome tada nije bilo stalo do Sirije, sada je svima stalo do Ukrajine.

Šta se, zapravo, desilo? Zbog čega nisam razmišljao dovoljno mudro kada sam otet?

To je bilo u vreme kada je sirijski režim upotrebio hemijsko oružje, u leto 2013. u blizini Damaska. Tada je ubijeno verovatno više od 1.300 ljudi. Zato sam morao da budem tamo. Otkazao sam godišnji odmor i za dan-dva sam sve reorganizovao kako bih otišao u Siriju.

Zahvaljujući internetu, možemo imati direktan pristup velikom broju ljudi i sećam se da sam na dan hemijskog napada čak intervjuisao dva svedoka putem interneta. Ali zašto sam baš morao da budem na terenu? Želeo sam da budem prisutan i da uradim priču. Malo je bilo i ega u svemu tome.

Ali oteti novinar je beskoristan jer ne može da donese priču, bilo je bolje da sam ostao za svojim stolom i nastavio da intervjuišem ljude preko interneta. Umesto toga, započeo sam veoma opasno putovanje. Nisam samo ja doneo ovako lošu odluku, bilo je i drugih novinara.

Do momenta kada sam kidnapovan, već je bilo između sedam i 10 kidnapovanih zapadnih novinara.

Zašto više nisu pušili?

Dakle, kako sam vam već rekao, bila su mi potrebna dva dana da otkažem odmor, dva dana da stignem tamo, jedan dan da pronađem prijatelja koji će to organizovati i jedan dan da stignem do juga Turske.

Kada sam tamo stigao, umesto da idem direktno u miliciju, ostao sam u hotelu. Kada ste s milicijom, nemate slobodu da radite bilo šta drugo, ali mogao sam da sakupljam informacije direktno u njihovoj stanici.

Možda sam već tada mogao da vidim da se stvari menjaju. Postojali su znakovi koje nisam primetio. Jedan od njih je to što nisu pušili. Zašto nisu pušili? Svi su pušili u prethodne dve godine tokom sirijske revolucije. Ali zašto sada nisu pušili?

Očigledno zato što je radikalni mentalitet preuzimao kontrolu nad romskim pokretom. Romski pokret je na početku želeo slobodu, demokratiju, vladavinu prava. Ali su se približavali radikalima zato što su bili ogorčeni na Zapad koji je odbio da interveniše. Toliko sam saosećao sa patnjom sirijskog naroda da nisam mnogo obraćao pažnju na promene u romskom pokretu.

Kidnapovan sam zato što sam dozvolio da me ponese priča, da se razbesnim zbog nečega što se upravo desilo u svetu. Bio sam u Siriji dva puta. Video sam toliko kršenja ljudskih prava koliko nisam celog života

Oni su već izdali „fatvu“, koja kaže da je hvatanje stranih novinara legalno prema šerijatskom pravu. To se dogodilo samo nekoliko dana pre mog putovanja. To je nešto što nisam primetio.

Ako ste ubačeni u jedinicu pobunjeničkih milicija, ne uzimate zdravo za gotovo ono što čujete o njima u hotelu. Treba da postavljate pitanja o toj konkretnoj miliciji i da saznate o njima što više. Ništa slično ovome nisam uradio.

Proveo sam jednu noć u jednoj kući u Turskoj, a sledećeg dana sam nelegalno prešao granicu. Iskoristio sam rupu u ogradi između dve zemlje. Kada sam prešao u Siriju, rekao sam sebi: „Bože, ovo nije kao što je bilo na našim prethodnim putovanjima.“ Morate slušati svoj unutrašnji glas. Jedino što imamo u životu je naš unutrašnji glas koji nas vodi.

Ali kada je meni unutrašnji glas rekao „pa, ovo je previše, možda je vreme da se vratiš…“, mislim da sam nekako isključio ideju povlačenja i povratka.

Nisam bio jedini koji je napravio ovu grešku. Jedan veoma cenjen, ugledan ratni izveštač u Španiji, neko ko uvek ima najbolji pristup ratnim zonama, imao je isto osećanje, ali ga je zanemario. Ušao je u Siriju 15 dana posle mene.

Neki ljudi koji su bili oteti i završili sa mnom bili su i ranije u takvoj krizi. Jedan ratni izveštač se spasao pogubljenja. Mi smo spavali jedan pored drugog. On je bio jako inteligentan i razumeo je naše otmičare i zato je preživeo. Bio je jako dobar u komunikaciji. Otmičari su ga koristili u propagandne svrhe. Mada je bio inteligentan, pametan u ophođenju sa ljudima, eto i on je dozvolio sebi da ga ponese priča.

Moj kolega Rikardo Garsija Vilanova, čuveni fotograf, takođe je ranije bio otet i proveo je nekoliko dana u bolnici koja je pretvorena u zatvor u kome su mučili ljude. Znam, jer sam bio tamo. Isto tako – ni on se nije povukao.

Dani bez vode

Šta se meni desilo? Kada sam uhvaćen, mene je strah paralisao. Odveli su me u drugu jedinicu, koja je znatno drugačija od Slobodne sirijske armije. Činili su je uglavnom stranci. Mogli ste da vidite da su sposobniji, brojniji i da su obučeni za borbe i rukovanje oružjem.

Odmah sam se ukočio od straha. Oni su hteli da dodatno pojačaju osećanje straha. Jedan čovek mi je rekao „ti nisi zatvorenik, ti si gost, moraš da vidiš šta radimo sa zatvorenicima“. Pokazao mi je snimak na telefonu, na njemu on nosi masku, a zatvorenik je potpuno prekriven krvlju i upravo su se spremali da mu odseku glavu.

To su te psihološke igrice koje koriste da vas spreče ako nameravate da uradite nešto za sebe. Suprotstavljanje nekome ko ima oružje ništa vam neće doneti.

Odveli su me ne mesto gde je bio zatvor, bilo je tri sata vožnje daleko. Kasnije je to mesto postalo poznati zatvor Islamske države. Stavili su me u jednu prostoriju u kojoj nije bilo madraca, samo ćebad na podu i flaša vode. Nakon jednog dana mi je ponestalo vode. Imao sam osećaj da nemam prava da tražim vodu od otmičara, ali sam tražio. Nisam dobio odgovor. Počeo sam da navaljujem. Neki čovek je ušao i video da je samo nekoliko kapi ostalo. Prosuo je to malo vode i kaznio me tako što sam još dva dana bio bez vode.

Zašto sam morao da budem na terenu? Želeo sam da budem prisutan i da uradim priču. Malo je bilo i ega u svemu tome. Kako je oteti novinar beskoristan jer ne može da donese priču, bilo je bolje da sam nastavio da intervjuišem ljude putem interneta

Biti bez vode je zaista užasno. Ne možete ni da spavate, grlo vam je potpuno suvo. Na kraju sam pio sopstvenu mokraću. Nemojte to nikome reći.

Dakle, suprotstavljanje otmičarima mi ništa nije donelo. Mi smo za njih samo objekat prema kom osećaju mržnju. Nema smisla da im odgovorite da imate porodicu, decu. Umesto da izazovete sažaljenje, dobićete samo prezir.

Što se tiče izražavanja svojih potreba, neka bude tiho i nemojte biti previše zahtevni. Mislim da je važno da razumete u kakvoj ste situaciji na osnovu tih nekih malih signala koje dobijate. Na primer, ja sam imao potpuno pogrešnu sliku o svojoj situaciji u toj bolnici. Pitao sam se „ko će moći da me pronađe, ko će znati da sam ovde“.

Prethodni zatvorenici su beležili datume na zidu i označavali dane. Video sam da su ovde proveli mesec i po dana, pa sam pomislio „ura“, jer sam zaključio da postoji izlaz.

Hvatate se za pozitivne signale. Ne obraćate pažnju na one negativne. To je odbrambeni mehanizam.

Povremeno sam mogao da čujem pucnjeve van zatvora. To bi bio samo jedan pucanj. Nije bilo drugog. Kada sam oslobođen, shvatio sam da su to bila pogubljenja. Naravno, shvatio sam po zidu da su ljudi napustili ovo mesto, ali nisam mogao da znam da li ću ga ja napustiti živ ili mrtav.

Posle oko mesec dana mog zatočeništva, pre nego što su me spojili sa drugim kolegama, hteli su da vide da li sam špijun ili agent. Jasno sam video da sam im zbog nečeg koristan. U hodniku sam mogao da čujem glasove mnogih Sirijaca koji su bili masovno mučeni. Oni nisu bili smešteni kao ja u sobama, već su bili vezani za centralno grejanje. Tamo su i spavali i jeli, a mučili su ih elektrošokovima.

Iz nekog razloga mene nisu fizički mučili, što je značilo da im i dalje zbog nečeg vredim.

Panika me je obuzela kada su me odveli u prostoriju za ispitivanje. Tamo su mi skinuli povez sa očiju i tada sam prvi put video stražara. Pomislio sam da to nije dobar znak, ne bih trebao da vidim njegovo lice jer bih ga kasnije mogao prepoznati.

On mi je pokazao kameru, ukradenu od nekog prethodnog novinara. Pitao me je kako radi kamera, ja sam rekao da ne znam, da radim za novine. Pokazao mi je oružje u nameri da me zastraši. To je kao pozorište. Ako pokažete prkos i otpor – nastaviće sa taktikom psihološkog zlostavljanja. U tom periodu nisam bio fizički mučen, ali jesam psihološki. Na primer, svaki put kad bi ušli u moju sobu, trebalo je da budem vezan i da gledam u pod. Upravo sam to i radio – ako hoćete glumu, glumiću i ja pred vama. Taj čovek, ti ljudi su uživali u tome da gledaju kako zarobljenici pate.

Odnosi sa drugim taocima

Jednog dana su me bez razloga spojili sa jednim Sirijcem i počeo sam da komuniciram sa njim na klasičnom arapskom. On mi je pričao o sebi, proveli smo jednu ili dve noći zajedno.

Narednog dana je ušao jedan čuvar, koji je bio čuo naš razgovor, i drao se na mene jer nisam rekao da govorim arapski. Napravio sam grešku. To je bila prevara. Bar je dobro što nisam pokazao da znam i ruski, jer su arapski i ruski dva glavna jezika Islamske države.

Posle mesec dana samovanja, moje novine su objavile priču o meni i otmičari su me prebacili kamionom na lokaciju gde su bili ostali novinari. Ne znate šta se dešava kada ste u zatočeništvu, ne znate gde vas vode, da li ćete biti pogubljeni. Sve što vam otmičari kažu – nije istina. Ja sam bio uveren da mi spremaju pogubljenje.

Posle je došlo nekoliko Francuza koji su me vezali, stavili povez preko očiju i ubacili u kombi. Bio sam užasnut. Nisam znao šta će da mi se desi. Isto tako mi je bilo jasno da nema šanse da pobegnem jer je tu bio čovek sa oružjem koje je stavio na moje rame. To je bio znak –  da ti nije palo na pamet da pobegneš.

U leto 2013. u blizini Damaska, sirijski režim je upotrebio hemijsko oružje i tom prilikom ubio verovatno više od 1.300 ljudi. Zato sam morao da budem tamo. Tada sam otkazao godišnji odmor i u roku od dan-dva sam sve reorganizovao kako bih otišao u Siriju

Tokom vožnje sam čuo puno automobila i posle kratkog vremena auto je stao, negde nasumice, i počeo sam u sebi da paničim, govorio sam sebi „ovde će da me pogube“. Ali morate ostati svesni onoga što se dešava oko vas.

Razumeo sam na arapskom da tip koji me je vozio pita drugog gde je ključ od sobe. Onda sam rekao sebi da me ipak vode u neku prostoriju. I tako je i bilo. Stavili su me u to neko napušteno mesto. Kada sam skinuo povez s očiju, našao sam se sa ostalim taocima koji su tu bili.

Ja sam veoma strastven i pomalo naivan, i dozvoljavam sebi da me ponesu emocije. Ponovo sam naivno pomislio „ako nas ovde skupljaju, pustiće nas zajedno“. Prosto, takva je bila situacija.

Znao sam samo jednog francuskog novinara kome sam rekao da sam homoseksalac, što je bila velika, velika greška. Zašto je to bila greška? Ne smete da im odajete ništa lično o svom životu, jer onda te ljude mogu da pritiskaju da odaju neke tajne o vama, a oni će to uraditi da bi sebe zaštitili.

Kada ste u zatočeništvu sa drugim ljudima, nema pokazivanja solidarnosti. Možemo biti okruženi različitim ljudima, nekada i sociopatama. Oni su spremni da urade sve što mogu kako bi preživeli nauštrb drugih. U ovim situacijama vidite i najbolje i najgore od ljudske prirode.

Davali su nam malo hrane, koju smo jeli iz tanjira prstima, dva puta dnevno, nekada nisu uopšte. Ta osoba koja me je na kraju ucenjivala, jasno je bilo da želi da stvori situaciju kao u zatvoru – da se zna da ima onih koji imaju veća prava. On je hteo za sebe pravo da jede više nego ostali. Ostatak grupe je govorio vrlo često o tome. Kao i uvek, ja sam se sučeljavao sa njim direktno. Kada imate posla sa sociopatom, treba direktno da se suočavate.

Jednog dana je najkrupniji otišao nasred prostorije i rekao da primećujemo da neko ovde krade hranu i da to nećemo dozvoliti. Rekao je da hrana mora da se deli ravnopravno i da će se on pobrinuti za to. Dva dana kasnije, naravno, ta osoba (radi se o čuvenom novinaru, neću reći ko je) pokazala je da je spremna da se bije. Ako bismo mi dozvolili tuču – svi bismo bili kažnjeni.

Kada ste u prostoriji od 20 kvadratnih metara sa još 20 ljudi, vaša mogućnost kretanja je veoma ograničena, ali morate ostati u formi i morate se kretati. Treba da pronađete stvari oko sebe koje mogu da posluže za vežbanje.

Naravno, niste u teretani, možete raditi sklekove, možete, na primer, napuniti flaše vode i koristiti ih kao tegove. Jedan nam je održao predavanje o jogi.

Takođe je važno da vam mozak ostane aktivan. Moj prijatelj Stiven, koji je bio veoma inteligentan čovek, veoma inteligentan novinar, tražio je od mene da ga učim španski. Bilo je to dobro jer bih mu skretao pažnju od tragedije kroz koju smo prolazili.

Imao sam prijatelja Rikarda, koji je bio opsednut i nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je zatvoren. Iako su postojale veće šanse da bude pušten, stalno je planirao bekstvo. Mislim da bi bilo veoma nerazborito da je pobegao. Oni koji su pokušali da pobegnu bili su teško mučeni.

Danijel Vrajt još uvek ima ožiljak na nozi jer je visio nekoliko noći nakon što je pokušao da pobegne. Ja nikada nisam pokušao da pobegnem, jer sam bio previše bolestan. Imao sam problema sa grudima i nogom, pa sam brže gubio na težini od drugih. Stalno mi je bilo loše, za mene to jednostavno nije bila opcija.

Sloboda

Šta činiti kada vas puste? U mom slučaju je oslobođenje bilo jednako stresno kao i otmica. Umesto da se lepo odmorim, ili prosto nestanem na neko vreme, nisam to uradio samo zato što sam bio prvi koji je oslobođen. Bilo je kolega koji nisu imali šanse da izađu iz zatočeništva. Kada izađete, još niste sve procesuirali, a već morate da dajete izjave.

Ponovo povezivanje sa porodicom je izuzetno teško. Nakon prve radosti ponovnog okupljanja i shvatanja da ste sigurni, počinju da se javljaju sukobi, jer oni očekuju nešto od vas, kao što i vi očekujete nešto od njih. Imam jednu sestru koja je puno pomogla mom oslobađanju, ali posle je došlo do tenzija, napetosti.

Nisam mogao da napravim konekciju sa svojim bivšim poslom. Bio sam na terapiji godinu dana, što je plaćala moja novinska kuća, i o tome bar nisam brinuo. Takođe sam morao da se suočim s vlasnikom novinske kuće koji nije mnogo brinuo o novinama. Mesec dana nakon oslobađanja pitao me je da napišem knjigu za njegovu izdavačku kuću, da napravim dokumentarni film, što sam na kraju i uradio. I da napravim TV seriju.

Za mene je to bilo stresno. Kako mogu to da uradim? Kako ću nastaviti svoju karijeru sa nekim ko me prisiljava da radim nešto što ne želim da radim? Zahvaljujem terapeutu koji mi je rekao „reci da, reci da, reci da“, i odloži situaciju.

I još jedna stvar, kako se uhvatiti u koštac sa ovom situacijom i prihvatiti sve što vam se dešava? To je prosto teško. Zašto? Ja sam bio samo novinar, nisam bio borac, nisam učestvovao ni na čijoj strani.