Ukrajina i Rusija: Dan kada je počeo rat, a ja Rus u Kijevu – priča novinara ruskog servisa BBC-ja

„Vaše kolege su me zamolile da vam kažem, izgleda da smo pod bombaškim napadom“, dodao je.

Nikada nisam ni pomislio da će to biti reči koje ću nekada čuti u Kijevu.

Kao i mnogi ljudi, slušao sam upozorenja Amerike poslednjih meseci da je ruska invazija neizbežna, ali jednostavno nisam mogao da zamislim da će se to zaista dogoditi.

U Ukrajinu sam došao kao novinar 2014. da bih izveštao o „Majdan protestima“ kada je tadašnji predsednik Viktor Janukovič smenjen posle odluke da se udalji od Evrope i približi Rusiji.

Pratio sam događaje na Krimu kada je Rusija nelegalno anektirala ukrajinsko poluostrvo i bio sam na istoku Ukrajine kada su separatisti koje podržava Rusija proglasili „narodne republike“.

Od prvog dana sukoba na istoku Ukrajine, Rusija je poricala svoje prisustvo tamo.

Ali sećam se vrlo jasno septembra 2014. godine, kada su ruski tenkovi zauzeli ukrajinski gradić odmah do granice.

Video sam te tenkove svojim očima, ali kada sam opisivao situaciju za jednu moskovsku radio stanicu, rekli bi mi: „To se ne dešava. Mora da se varate“.

Bio svedok kako ruske trupe iz udaljenog budističkog regiona Burjatije podržavaju pobunjeničke borce tokom krvave bitke za strateški grad Debaljcevo u Donjeckoj oblasti u februaru 2015.

Setio sam se svega ovoga, kao i trovanja ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, užasne prevare na poslednjim ruskim izborima i promena ustava koje su donete kako bi Vladimir Putin ostao na vlasti do 2036. godine.

Ipak, i dalje nisam mogao da verujem da će ruski predsednik započeti invaziju na Ukrajinu u punom obimu.

”Sve se promenilo“

Tek kada je sobar hotela stajao pored mog kreveta govoreći mi da je počeo rat, poverovao sam u to.

I od tog trenutka sve se promenilo.

U holu hotela sam platio račun, ali su recepcionerki ruke toliko drhtale da nije mogla da potpiše račun.

A onda je moj telefon počeo da zvoni.

Prijatelj u Kijevu me pitao da li znam za nekog taksista u Odesi koji bi mogao da pomogne da odveze njegovu devojku na sigurno u susednu Moldaviju.

U roku od sat vremena našli smo nekoga – cena je bila dvostruko veća od uobičajene.

Kretati se ili ostati gde jesi?

„Da pokušam da se vratim vozom za Kijev?“, upitala me.

Zaključili smo da bi železničkka infrastruktura mogla da bude meta napada i zato smo odlučili da je najbolje da ostane tamo gde jeste.

Sledeći poziv bio je od ukrajinskog ratnog veterana u Donjecku 2014. godine – čoveka kojeg sam intervjuisao samo nekoliko dana ranije.

Očajnički je želeo da bivšu ženu i dete izvuče iz Harkova, grada udaljenog samo pola sata vožnje od ruske granice.

Jedine karte za voz bile su dostupne za sutra, rekao je, ali pošto se borbe već dešavaju na periferiji grada da li mogu da rizikuju da čekaju do tada?

Borbeni avioni i sirene za opasnost

Izašao sam iz hotela da prošetam do kuće prijatelja odakle sam mogao da radim.

Šetnja je bila duga samo dva bloka, ali je bila najusamljenija koju sam do tada iskusio i najjezivije tihe ulice koje sam ikada video.

Nema ljudi, nema automobila.

Nikada ranije nisam doživeo tako nešto – ovaj deo Kijeva je inače pun mladih ljudi i turista.

Oblaci su bili tako niski da su sakrili ne samo sunce, već i vojne avione koji su neprestano nadleteli.

Da li su to Ukrajinci ili Rusi?

Da li da pobegnem u podrum i da se sakrijem, ili da ostanem u sobi na poslednjem spratu i da prvi objavim vesti ako nešto veliko počne da se dešava?

Sirene za vazdušnu opasnost nekoliko puta su prekidale tišinu.

Dok sam hodao ulicom u glavnom gradu Ukrajine sa ruskim pasošem u džepu, razmišljao sam o danu kada je Adolf Hitler napao SSSR 1941. godine.

Ne znam da li su u Kijevu tada živeli Nemci.

Ali ako ih je bilo, onda pretpostavljam da su morali da se osećaju kao ja sada – Rus u Kijevu.

Na dan kada su ruski ratni avioni sistematski bombardovali jedan ukrajinski grad za drugim, nijedan od mojih mnogobrojnih ukrajinskih prijatelja mi nije rekao nijednu lošu reč.

Iako su na to imali puno pravo.

Ali sve ovo me je ostavilo pred velikom moralnom dilemom: kada se moje novinarsko putovanje privede kraju, i kada se užas rata smiri, kako ću moći da se vratim kući, u Rusiju, u svoju zemlju koja je ovo učinila Ukrajini?