„Uverena sam da ovaj slučaj nije bio normalan“: Italijanska novinarka o slučaju Džulijana Asanža

Saradnici Džulijana Asanža zatražili su svu dokumentaciju iz optužnica i sa suđenja i to po zakonu o slobodnom pristupu dokumentima. To saslušanje je sutra.

N1: Uskoro ćemo videti prvo saslušanje po vašem zahtevu po zakonu o slobodi informacija u vezi sa suđenjem Džulijanu Asanžu. To je prvo saslušanje otkad je on na slobodi, šta očekujete od toga?

„Očekujemo da će sudija naložiti da tužilaštvo objavi sve u vezi sa njegovim suđenjem, očekujemo nove informacije. Ja se za to borim od 2015. i želim da dobijem svu dokumentaciju o ovom slučaju. Uverena sam da će to biti bomba, da ovaj slučaj nije bio normalan. Ništa u vezi sa njim nije bilo normalno. Ti dokumenti sadrže vrlo važne informacije. Nadamo se da će sudija naložiti to tužilaštvu koje bi trebalo da radi u službi javnosti, koje je bilo nadležno za slučaj, za ekstradiciju. To je glavna institucija“, kaže novinarka Stefanija Maurici.

N1: Da li ste u kontaktu sa Asanžom, da li je on sada siguran da više nema nikakvih pravnih prepreka i zamki za njega?

„Nisam još razgovarala s njim, treba da se oporavi. Svima je to jasno. Ja sam prisustvovala i videla kako je padao u nesvest nebrojeno puta i treba mu odmor. Ali sam pričala sa ljudima koji su u kontaktu sa njim. Nije izgubio smisao za humor i ironiju. Optimistična sam, on je izuzetno jak čovek. Inače ne bi preživeo ovu situaciju 14 godina. Pritvor, kućni pritvor, boravak u ambasadi bez izlaska napolje, a onda i najstrože čuvani zatvor u Britaniji. Nadamo se da će sledeće godine svima nama ispričati njegovo iskustvo i da li želi da radi ponovo. On sam treba da odluči šta će. Dao je toliko, ugrozio je svoj život. Čak i da odluči da radi nešto drugo, čak i ako odluči da se više ne bavi Vikiliksom, on je već dao toliko puno za slobodu govora, slobodu medija, pravo ljudi da znaju. Čak i da radi nešto drugo, u redu sam s tim. Žrtvovao je puno privatnog života. Samo da se podsetimo da Džulijan nikada nije proveo vreme sa svojom ženom na slobodi, sad je prvi put da provode vreme zajedno kao slobodni ljudi“, kaže ona.

N1: Kao što ste rekli, nije bio na slobodi 14 godina, zbog objavljivanja dokumenata koje je vlada SAD ocenila kao ugrožavanje bezbednosti zemlje. Novinarska udruženja podržala su Asanža i njegovo pravo da objavi informacije, ali nisu to uradili baš svi mejnstrim mediji. Kako vidite ulogu medija u poslednjih 14 godina u vezi sa ovim slučajem?

„Veoma sam kritična prema medijima, jer sam u ovom od početka. Na samom početku svi su pokupili slavu objavljujući dokumente iz rata u Avganistanu, Iraku, Gvantanamu. A onda kada su prikupili slavu su ga napustili i niko nije hteo da se bavi problemom proganjanja Džulijana Asanža, već je to morala da uradi jedna italijanska novinarka, to jest ja, da tražim dokumentaciju, da vidim šta se dešava iza kulisa. Medijski establišment ima ogromnu odgovornost za ono što se desilo Asanžu, za to što je napušten. Tek u poslednje dve godine kada je bilo jasno šta se događa su promenili svoje ponašanje i stav. Shvatili su da ako američka vlada stavi Asanža u zatvor jer je objavio činjenje ratnih zločina i torture, da će to biti užasavajuće za slobodu medija, za tradicionalno novinarstvo. E tada su promenili stav“.

„Da dodam jednu stvar, od samog početka američke vlasti su nam govorile da ovo nije suđenje novinarstvu već izdavaču, objavljivanju poverljivih dokumenata, da on nije novinar. Pokušali su da odrede ko je novinar, a ko nije. Mi ne smemo bilo kojoj vladi da dozvolimo da to radi. Mi novinari treba da odredimo šta je novinarstvo, a šta nije, a ne vlade. Govorili su da nije novinar, da je ugrozio živote, da je haker, da je prostao da pomogne Čelsi Mening da hakuje pasvorde, da je to upad u kompjuterski sistem, a ne novinarstvo. A onda smo u nagodbi videli da uopšte nema pomena o upadu u kompjuterski sistem, hakerskim optužbama.nema pomena o eventualnim žrtvama, naprotiv, američke vlasti su navele da nisu mogli da pronađu nijednu žrtvu tog njegovog čina. Dakle oni su samo koristili navodnu špijunažu kako bi zaustavili objavljivanje dokumenata o državnom kriminalu na najvišem nivou. To je napad na novinarstvo. Nažalost nagodba će ostaviti posledice na sve nas. prešli su Rubikon. To je zabrinjavajuća poruka, preteća, za sve nas koji istražujemo državni kriminal na najvišem nivou, ratne zločine, mučenja“, kaže Maurici.

N1: I on jeste priznao neke stvari tom nagodbom, kako bi povratio svoj život, da tako kažemo. Kakve će posledice to priznanje, nagodba ostaviti na novinare širom sveta. Koliko je onda ugroženo istraživačko novinarstvo. Postoje mnoge zemlje, pa i poput Srbije gde vlast pokušava da kontroliše sve, gde je demokratija na niskom nivou i gde bi novinari mogli da budu izloženi proganjanju. Koliko će to njegovo priznanje uticati na novinarstvo širom sveta?

„Apsolutno, u to nema sumnje. Čak je i Njujork tajms, koji je bio kritičan prema Asanžu, na kraju priznao da je ova nagodba, i način na koje su se američke vlasti ponašale prema asanžu katastrofalan. Mogli su da odustanu od optužbi, bajdenova administracija je to mogla da uradi i da kažu da je to bila stvar trampove administracije. Mogli su odustanu, ali nisu. Naprotiv, nastavili su dalje sa zahtevom za izručenjem. Tražili su nagodbu za delo kojim se kriminalizuje novinarstvo. To je dakle bio zahtev i Trampove i Bajdenove administracije. Dakle i demokrate i republikanci su time poslali zastrašujuću poruku novinarima da svako ko ima jako važnu informaciju mora da promisli dva puta da li će nešto objaviti ili ne. Iako je ova nagodba dogovor, teorija da je objavljivanje poverljivih dokumenata zločin nije presuđena na sudu“.

„Nije izrečena presuda na sudu za to. Ipak, to ostaje teorija vlade SAD. Svakako nagodba jeste opasnost po novinarstvo. Ako se prema slobodi medija ponašate ovako u SAD, zemlji koja je demokratska, koja ima ustavom zagarntovana prava za medije, onda zamislite kako je u drugim zemljama gde su slobode mnogo manje. Osećaćemo se ugroženo, zastrašeno. U Italiji ima mnogo američkih baza, vojnih baza. Zamislite da imam neki video ili informaciju. Da li bih sad to smela da objavim bez brige. Naravno da ne, jer ne želim da završim kao Džulijan. Ne želim da provedem 14 godina u paklu. Mnogi novinari će to gledati iz tog ugla. I to samo zbog objavljivanja dokumenata za koje javnost imala prava da zna. Ovi problemi nisu samo problemi SAD, Australije, svuda vidimo napade na novinare, krstaški rat protiv novinara. Vlade krše slobodu medija. To vidimo u Francuskoj, u Velikoj Britaniji. Mnoge zemlje, Italija, Švedska, one se udruže u zahtevu da na primer špijuniraju novinare. To je neprihvatljivo“, kaže ona.