Građani traže da REM kazni TV Informer: „Najšund stanica Evrope”, „Ogavno ponašanje i prostačko cerekanje vlasnika” 
Sud: Smena Saveta REM-a bila u skladu sa Ustavom 
Preminuo ugledni advokat Slobodan Ružić 
Viško: Ne zbogom, nego doviđenja 
Televizije N1 i Nova S izložene novim pritiscima: Telekom smanjuje vidljivost, Yettel odlaže obećanja 
Spisak ipak postoji. U pitanju je spisak „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“ kao za vreme vladavine Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja, te njihovih genseka i glasnogovornika koji vladaju Srbijom i danas – Vučića, Dačića i Vulina.
Pre tačno četvrt veka, šestog aprila 1999. godine, u režimskom tabloidu Politika Ekspres objavljen je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Potpisao ga je izvesni Miroslav Marković, a potom je u celini bio pročitan i na Dnevniku RTS. Samo pet dana kasnije, novinara Slavka Ćuruviju je dočekalo 14 metaka s leđa, u haustoru zgrade u kojoj je stanovao. Ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999.
U logici postoji i logička greška koja se naziva „Reductio ad Hitlerum“ („Svođenje na Hitlera“, za one sa jeftinijim latinskim ulaznicama). U pitanju je česta praksa da se nečije ponašanje ili stavovi dovode u (in)direktnu vezu sa Hitlerovim, i zbog toga moralno diskvalifikuju.
Dok se šut i iščupano drveće po Novom Sadu i Vojvodini još nisu ni raščistili, pojavljuju se teorije zavere o nedavnim olujama. Kao otrovne pečurke ili toksični narativi posle kiše.
Na početku kultnog filma Matriks (1999), protagonista Neo (Kijanu Rivs) sakriva novac u knjigu neobičnog naslova – Simulacija i simulakrum. Nimalo slučajno.
Mihal Ramač je preminuo u subotu, u svom domu u Petrovaradinu. Posle kraće i teške bolesti, kako o tome pišu novine. Za prijatelje „Miša“, odnosno „Mižo“ na rusinskom, bio je legendarno ime, novinarska i urednička veličina. I veliki pesnik, književnik, prevodilac i intelektualac.
Albanofobija u Srbiji još nije umrla, a ka’će ne znamo. I što je krajnje neobičan osećaj straha, prezira i mržnje prema Albancima, bar za državu i društvo koji formalno žele Kosovo sa većinskim albanskim stanovništvom u svom sastavu, zar ne? Ili to, po starom-lošem običaju, Srbija želi Kosovo – ali bez kosovskih Albanaca u istom?
Kolumnisti Danasa koji su imenom i prezimenom pomenuti u pretnjama upućenim ovoj redakciji, u kojima je između ostalog rečeno da će završiti kao francuski list Šarli Ebdo, kažu da ovo nije prvi put da im se preti zbog sadržaja njihovih kolumni.
Ovo su tačno i okruglo 500. Fusnote ovog sociologa i kolumniste. To jest, ovo je moja 500. redovna kolumna u Danasovom dodatku Nedelja. Malo li je na ovu skupoću?
Mudri državnici, hrabre vođe, lažni doktorati, odvažni uzbunjivači, kvarni preletači, devastacija prirodne sredine, kriminal i korupcija takođe imaju formu mitova, bajki, legendi i basni, te jednog holivudskog filma. Neke od ovih priča su čista propaganda ili lažne vesti, a neke su važne istraživačke priče u interesu javnosti. Ali, zajedničko im je da su sve to – dobre priče o herojima i antiherojima, dobrim momcima i zlikovcima. I što zatim utiče na naše moralne kompase
Da li su to masovni mediji „novi bogovi” kojima se klanjamo kao svemoćnima? Krajnje je vreme da prestanemo sa tom odurnom praksom preterivanja. Posebna ironija i slepilo je u tome što se katastrofička laprdanja o opasnosti medija najčešće prenose – putem medija! Svaki zaludni analitičar koji seiri nad zlikovačkim medijima će to najčešće učiniti u TV studiju. Da li se i ti osećaš zloupotrebljeno, draga čitateljko?
Koja je omiljena babaroga neobaveštenih društvenih naučnika, i laika koji se tako osećaju? Masovni mediji. „Uticaj medija (na)...“ je istraživačka hipoteza, ali i izanđala frazetina koja se koristi za objašnjenje ama baš svega skarednog u društvu. Od uspona desnice na političkoj sceni Srbije, preko nečuvene cene malina na lokalnoj pijaci, sve do coktanja zbog one male sa trećeg sprata pošto je minđušom probušila pupak (kako je samo nije sramota). I, ko je kriv? Krivi su mediji, zar ne?
Tresli se izbori, rodio se Vučić. Usput nam se dogodilo i previše nijansi ekstremne desnice, ali i jedna odvažna leva koalicija u popularno zelenoj boji. Evrovizijskim vokabularom, i šta ćemo sad? Jer, naša skaradna sociopolitička stvarnost je ostala jedna te ista. S druge strane, pustinja ovdašnje medijske stvarnosti je u predizborno doba bila (oprezno) otvorenija prema kandidatima opozicije, simulirajući demokratiju, te iluziju slobode govora i izražavanja u našoj Republici ili javnoj stvari (Res publica). Pa smo posvedočili sporadičnim gostovanjima i onih opozicionih kandidata na prorežimskim i ružičastim medijima, kao i po narajcanim TV debatama – iako sa (ne)opravdanim izostankom Aleksandra Vučića lično.
Svet je oduvek bio krcat propagandom. Propagandna mašinerija vlasti Aleksandra Vučića nije ništa novo, već nešto veoma drevno, antičko, srednjovekovno ili krajnje staromodno. Ona je pravilo, a ne izuzetak. Dok stvarni izuzetak, istorijsku novotariju predstavlja nezavisno ili objektivno novinarstvo. I zato ga moramo čuvati kao malo slobode na dlanu
Informaciona revolucija i društvene mreže u – 16. veku. Ugledni filozof kao kreator najpoznatije lažne vesti u istoriji. Crkveni temelji propagande. Veštičji čekić i teorije zavere. Pornografija koja podstiče pismenost. Eksplozija ratne propagande. Markiz de Sad kao mučenik slobode govora
Sve je bilo dozvoljeno i u antičkoj propagandi. I tada su tabloidno krivili i senzacionalistički klevetali za kukavičluk, razvrat, glupavost... Šta se promenilo i zašto ništa? Da li smo odmakli odatle i zašto nismo? I da li smo ikada postali moderni?
Tabloidi i tabloidne televizije besramno hvale uspehe vlasti i još besramnije napadaju pojedine opozicione lidere, susede, Evropu i Zapad. Vučić se propagandistički predstavlja kao borac, spasilac, pobednik, žrtva, marljivac, asketa, student, štreber, poliglota, enolog, ljubitelj domaće kuhinje... Ali nije to ništa novo. Propagandisti su oduvek nastojali da nam prodaju nešto, od zubne paste do – rata. Nasušna potreba da se rukovodi stavovima, ponašanjima i osećanjima stanovništva matora je koliko i svaka organizovana politička zajednica
Priprema za antinaučno odbacivanje kovida 19, maski i vakcinacije je – dugo trajala. Od Alana Čumaka i Trećeg oka, te lečenja krvnog pritiska dodirivanjem televizora, do Ruskog travara i lečenja pozitivnim mislima na Jutjubu, stigli smo dotle da budemo lideri po broju umrlih, ne samo od korone. Mediji su se istakli, šireći široko prihvaćen stav: dosta nam je nauke, činjenica i znanja, mi znamo najbolje. A nemamo pojma
„Bomba” za mozak ili lek za stres, fikcija ili realan život, promocija nasilja ili beg od teških tema? Kako god shvatili rijalitije, oni intrigiraju javnost i krše sve etičke i medijske norme. Zahvaljujući REM-u, tuče, pretnje ubistvom, vitlanje pištoljem prolaze nekažnjeno, te vlasnici Hepija i Pinka mogu da nastave da zarađuju na brutalnosti. Oni ponovo najavljuju rijalitije, dok u skupštinskoj proceduri od 2019. čeka zahtev za ograničavanje njihovog emitovanja, koji koči i Ministarstvo kulture i informisanja
Ruska tajna služba je podmetnula lažnu vest o tome kako je sida stvorena u američkoj laboratoriji. Istoričari su to dokazali, ruski obaveštajci priznali, ali to nije smetalo da se ta teorija zavere širom sveta zapati i doživljava kao nepobitna činjenica. Isto kao i glasine o tome da je koronavirus zapravo proizveden u američkoj i/ili kineskoj laboratoriji, a u koje komotno veruje veliki deo stanovnika Srbije
