
Ima mnogo Dušana, ali jedan je Mašić, i zato smo ga svi tako zvali prethodne 33 godine – više od polovine naših života.
Prve novine u Srbiji „Novine srbske” pokrenute su u Kragujevcu 1834. godine na predlog tadašnjeg kneževog sekretara Dimitrija Davidovića. Ovaj list, u neku ruku bile su nastavak „Novina srbskih iz carstvujuščeg grada vijene” koje je davidović u periodu od 1813. do 1822. godine izdavao u Beču uz pomoć Dimitrija Fruščića.
Humoristička štampa u Srbiji nastaje u drugoj polovini 19. veka, a pionir je bio list Šaljivac, koji je osnovao i uređivao Sergije Nikolić. Krajem 19. veka bilo je mnogo pisaca koji su negovali političku satiru, a pokretano je i izdavano mnogo šaljivih listova u kojima su ismevane i napadane političke partije tog vremena.
Ženski pokret je bio prvi jugoslovenski feministički časopis, posvećen isključivo borbi za prava žena. Izlazio je u Beogradu od 1920. do 1938. godine, kao glasilo Odbora Društva za prosvećivanje žena i zaštitu njihovih prava. Vlasnica časopisa bila je Milica Dedijer, a prva glavna urednica Zorka Kasnar, ali ju je ubrzo zamenila Katarina Bogdanović.
Uoči sudske presude navodnim izvršiocima ubistva novinara Slavka Ćuruvije počinjenog 1999. godine, neki od njegovih najbližih saradnika osvrću se na njegovu karijeru i objašnjavaju zašto je on bio meta režima Slobodana Miloševića.
Tabloidi i tabloidne televizije besramno hvale uspehe vlasti i još besramnije napadaju pojedine opozicione lidere, susede, Evropu i Zapad. Vučić se propagandistički predstavlja kao borac, spasilac, pobednik, žrtva, marljivac, asketa, student, štreber, poliglota, enolog, ljubitelj domaće kuhinje... Ali nije to ništa novo. Propagandisti su oduvek nastojali da nam prodaju nešto, od zubne paste do – rata. Nasušna potreba da se rukovodi stavovima, ponašanjima i osećanjima stanovništva matora je koliko i svaka organizovana politička zajednica
Na današnji dan pre 110 godina, dnevni list „Mali Žurnal“ objavio je da novinari, koji nalaze zamerke novom zakonu o štampi, nameravaju da održe miting kako bi iskazali svoje nezadovoljstvo.
List „Mali Žurnal“, na današnji dan pre 110. godina, objavio je tekst o zboru novinara povodom loše definisanih uslova novog zakona o štampi, a koji se sazvalo Društvo Novinarskih Saradnika(DNS).
Ušao sam u Vukovar neposredno po padu grada, 18. novembra 1991. Oružje je zaćutalo; detonacije i rafali su se čuli još samo u potmuloj daljini. Bio sam u grupi s prvim civilima, predstavnicima Crvenog krsta i Lekara bez granica. Ali još pre nego što smo kročili na tlo Vukovara, počela je da me hvata jeza. Nisam imao pojma šta se tu odigralo, samo sam osetio poprište velikog, neoprostivog varvarstva.
Na današnji dan pre 110 godina, Mali žurnal objavljuje članak o teškoj situaciji u kojoj se štampa i novinarstvo nalazi, kao i o tome kako se, pored svih nepovoljnosti, na kraju treba nadati dobrom ishodu.
Dobro se sećam tužne večeri finala super-teške kategorije Svetskog prvenstva u boksu maja 1978. u Beogradu, u kome naš Vujković nije imao ama baš nikakve šanse protiv Kubanca Teofila Stivensona. Borci su ušli u ring, pozdravili publiku, odjeknuo je gong i počela je igra mačke i miša u „prirodnim bojama“ ekrana našeg prvog kolor-televizora. Te večeri izvesnu utehu pružao je samo glas Dragana Nikitovića. Nikitini komentari bili su oličenje svega onoga čega odavno više nema ne samo u sportskom novinarstvu. Dragan Nikitović je imao mišljenje, svim svojim autoritetom zastupao je svoj stav kojim je gledaoce pozivao na aktivno razmišljanje i kritičnost. Nije bilo neukusnog navijanja, nije bilo gomilanja nikome potrebnih podataka, ali je bilo lepo izgovorene rečenice koja nešto znači.
Miroslav Radojčić je pripadao posleratnoj generaciji novinara „Politike“. Vrlo brzo je prešao put od beogradske rubrike do izveštavanja iz Britanskog parlamenta. Sa 29 godina bio je naš prvi dopisnik iz Londona, ali i najmlađi strani izveštač sa Ostrva. Imao je partijsku knjižicu Saveza komunista, ali nikada nije bio od onih „partijskih kadrova“. Nikada nije bio urednik. Desetak godina je živeo u Njujorku, a čestoje bio u ulozi „našeg specijalnog dopisnika“ sa raznih svetskih destinacija i žarišta.
„Kad ne znaš odakle, onda kreni iz sredine“, kaže stara poslovica, i vjerovatno ima pravo. Jer, kad se govori i piše o tome kako je bilo nekad, a kako je sad, uvijek na umu valja imati sredinu. Kao sadašnjost, središnju tačku onoga o čemu se i odakle govori, i kao socijalnu kategoriju. Sredinu u kojoj se neki proces odvija.
Od svog nastanka 1954. godine, italijanska televizija je bukvalno školovala Italijane, zabavljala ih i pripremala za moderna vremena, tržišnu privredu, potrošačko društvo. Imala je, naravno, i političku ulogu. Krilatica Masima D’Azelja „Stvorili smo Italiju, a sada stvorimo Italijane” bila je samo efektan slogan sve do pojave „čarobne kutije“
Tekst “Zašto nismo?” objavljen je u zborniku “Nikome se ne ponovilo - Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”, koji je priredila Ajla Škrbić a izdavači su Inicijativa mladih za ljudska prava, Forum ZDF Srbija i NDN Vojvodine.
Gordana Suša je živela novinarstvo. Nikada nije to za nju bio samo posao, profesija, radno mesto. Goca je bila, to znaju svi koji su je poznavali, upravo ono što je pisala ili izgovarala. Njen vrednosni sistem u svakodnevnom bivstvovanju i novinarstvu bio je zasnovana na istim načelima. Po tome se razlikovala od mnogih drugih novinara jer njena borba za profesiju nikada nije bila ukorenjena u lični interes. Shvatala je bolje od drugih ulogu medija u društvu i tokom cele karijere pokazivala odgovornost koju nosi novinarstvo sa sobom.