REM se pravi mrtav: Regulator postoji, ali odbija da izvrši zakonske obaveze pod izgovorom da je Savetu istekao mandat 
Ćutanje institucija o vršnjačkom nasilju vodi do širenja dezinformacija 
Kako Rusi utiču na javnost SAD: Američki influenseri na mrežama šire rusku propagandu 
Ko su voditelji RTS-a koji su dali podršku Ani Štajdohar:”Izvoli Ana, slobodno reci” 
Studenti pozvali na protest ispred RTS-a sutra u 19 časova 
Nije prošlo ni pet minuta od početka Pinkove novoproseravaonice nazvane Hit tvit (ili tako nešto) a tone SMS i tvit e-govana počele su da se sručuju na glavu Mirjane Karanović koja se drznula da počini zločin pojavljivanja na TV Pinku, koji, fakat, sve više liči na zamak porodice Adams, ali koji je – svidelo se to nekom ili ne – realistična slika i prilika ove i ovakve Srbije.
Davno sam ja ovde napisao da su – kad nisu tragični – napori srpskih državotvorstava (svih boja) da uspostave suverenitet nad Kosovom zdravo komični iz prostog razloga što pomenuta državotvorstva suverenitet obnašaju isključivo nad zarobljenim svestima ljudi, ne i nad teritorijom.
Upravo izmislih vic – savatali N. N. carinici starletu sa ovećim paketićem droge u jednoj intimnoj „telesnoj šupljini“, a mlada dama se pred kadijom brani da joj je to „neko poturio“.
Nakon što je Bujke u noći subotnjih Ida izvršio javnu autodefekaciju, pokušao je malčice da izvadi stvar blagoizjavom da on, Bujke, nipošto neće na čelu jurišnih odreda RTS-ovih novindžija „upadati u prostorije opozicionih stranaka“ i time je svima održao lekciju iz civilizovanosti, trpeljivosti, zakonitosti i drugih stvari koje u Srbiji ne postoje.
Svaka tabloidna pljuvačina stoput je bolja (i korisnija za istoriju i život) od svake odmerenosti „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“, Politike. A evo zašto.
Podnaredništvu je u Srbiji oduvek dobro išlo, oduvek je u Srbiji taj stari zanat bio najkraći put do mindže (svih boja), niko, međutim, nije mogao sanjati da će poduboko u 21. veku podnaredništvo doživeti svoje zvezdane časove, a upravo se to dogodilo.
Već sam ranije bio načuo, a prekjuče i pročitah u Danasu, da će skorih dana biti objavljena sabrana Dela Radomira Konstantinovića i prva mi pomisao bi da će se naš stari znanac Abu Ćirjak zdravo struniti kad čuje za najavljeni trijumf autošovinizma, a kad sam već pomislio na Ćirjaka, ne mogodoh a da se ne zapitam gde li je, šta radi, šta sanja, šta mu se događa?
U toku su Dani petog oktobra tokom kojih polovina Srbije seiri nad neslavnom propašću tog istorijskog datuma, dočim druga polovina nariče za propuštenim šansama i priziva šesti oktobar.
Znate šta, nije realnost za svakoga, mada svakome velikodušno daje šansu, ali ako neko šansu porkocka tako što realnost uporno kroji i prekraja po meri sopstvene guzice, realnost se onda pretvori u rijaliti.
Eto ti patenta već u naslovu, zakoračismo u novi ponedeljak, u nove radne pobede, u novom dizajnu, pod novim naslovom – Basara ponedeljkom – ali pre nego što počnemo da pobeđujemo…
Desetog septembra ove godine u Parizu je umro ovde često citirani metr Pol Virilio, arhitekta i teoretičar informatičkih tehnologija, ali je porodica – pretpostavljam po izričitoj želji pokojnika – javnost obavestila da je Virilio preminuo tek sedamnaestog.
Budući da je subota dan za kulturu, u izvesnom je smislu i dan za ministra kulture, koji, kako izgleda, nije zaglavio u Mladenovcu, a možda i neće jer je stavio – ili će pre biti da mu je neko „odozgo“ stavio – tačku na polemiku sa Mitrovićem, sa kojim se „ne može argumentovao raspravljati“, što je, držim, prava šteta jer zbog te kobne tačke srpski narod i senat neće biti u prilici da sazna ko ga više voli i ko bi da mu više učini, dal Vukosavljević, dal Mitrović.
Izgleda da će popečitelj kulture i informisanja Vladan Vukosavljević skorih dana biti viđen za Mladenovac, a može mu se dogoditi i da završi u ropotarnici istorije, odakle ga – smatra jedna škola ovdašnjeg ciničkog mišljenja – nije trebalo ni vaditi.
Budući da smo još davnih dana apsolvirali da se u Srbiji – osim nasilnim putem – nikada ništa nije promenilo niti se menja, niti je – čast retkim izuzecima – ikome ikada padalo na pamet da nekada nešto promeni…
Samo nekoliko dana nakon što sam izrazio sumnju da krle22 ostavku na članstvo u UO „Našeg prava da bla, bla, bla“ (možebiti) nije podneo svojevoljno nego da mu ju je podneo neko drugi, još manje dana nakon što sam srpskom narodu…
Osvanu još jedna subota, dan za kulturu, ovoga puta posvećen kulturi govora, koja je, kao, uostalom, i pismenost, spala na žalosno niske grane, a koju ič neće popraviti predstojeće zakonsko uterivanje ćirilice.
Zbog usložnjavanja političke situacije, zapostavili smo letnju razbibriga-rubriku „Gde su, šta rade“, zato ćemo se danas vratiti tradiciji i razmotriti – gde je i šta radi Ljilja Smajlovićka, višestruko bivša (i najverovatnije višestruko sledeća) glodurka Politikine Rotopalanke?
Nakon što sam pročitao nekoliko pesnikovih odgovora na nekoliko pitanja novinarke Politikine kulturne rubrike shvatio sam, ne bez olakšanja, da mi čitanje pesnikovog intervjua neće isisati previše snage, jer sam taj intervju, samo pod drugim naslovima, pročitao, ako se ne varam, najmanje dvadeset puta, tako da sam već bio izgradio solidan odbrambeni mehanizam.
Možda ne bi trebalo da prestrogo sudim o tabloidima, pomislih razgledajući fotografije raskomadanih ljudskih tela, priložene uz reportaže o desetinama, možda i stotinama jučerašnjih saobraćajnih nesreća.
Danas sledi drugi deo odgovora na pitanje koje je @krle22 u ime svojih čitalaca postavio meni i još nekolicini persona dramatis poznatih po britkom peru i poganom jeziku.
