„Crowdfunding“ kao garancija nezavisnosti medija

Umesto da mediji imaju dve vrste „klijenata“ – sa jedne strane firme koje plaćaju reklamu, a sa druge građane koji se tu informišu – i čiji interesi lako mogu biti potpuno suprotni, i u Srbiji polako jačaju inicijative koje omogućavaju da građani budu jedini klijenti.

Time se, poput publike koja sama plaća svoje karte za koncerte pevača kog želi da čuje, i time pokriva troškove organizacije, ali i honorar za izvođača, i u slučaju medija svodi na skoro istu stvar – otuda i ime crowd (publika) – funding(finansiranje).

U takvoj situaciji bi mediji trebalo da uvek razmišljaju „iz ugla građana“ i uvećavaju poverenje koje im građani ukazuju. Ipak, stručnjaci smatraju da je to proces koji traje neprekidno.

Da bi crowdfunding doneo održivost, a ne samo jednokratnu pomoć mediju, potrebno je negovati odnose sa građanima-donatorima i omogućiti da redovno uplaćuju donacije, npr. putem mesečnog naloga za uplatu. To zahteva vreme.

Mladen Jovanović, građanski aktivista, kaže da jem sa jedne strane, potrebno da ljudi u medijima posvete dovoljno vremena kreiranju novog odnosa sa publikom, u kojem „publika više nije samo pasivni konzument vesti, već aktivni podržavalac rada medija“. To je, smatra, vrsta komunikacije koja trenutno nije prisutna u medijskom svetu u Srbiji. Sa druge strane, dodaje, potrebno je vreme i puno rada da bi se obezbedio veliki broj individualnih stalnih donacija.

Praksa u svetu pokazuje da je potrebno investirati puno vremena, nekad čak i godine, da bi iznos donacija koje redovno pristižu bio značajan u odnosu na troškove medija. Ipak, to investirano vreme se isplati jer obezbeđuje nezavistan i dugoročan prihod koji se ne gubi lako, kao što je to slučaj sa državnim ili komercijalnim finansiranjem. Kada medij redovno dobija podršku većeg broja ljudi kroz crowdfunding, ta podrška ne nestaje preko noći, a na pritiske i napade iz politike ili biznis sektora individualni davaoci čak češće povećavaju svoje donacije. Dakle, potrebno je dosta strpljenja u medijima za rad na crowdfundingu – kaže Jovanović.

Da bi se ovaj odnos između medija i publike izgradio, dodaje Jovanović, potrebno je da mediji ne „prodaju“ publici samo informisanje, već „jasno definisanu vrednost koju taj medij donosi u živote ljudi“. Kao odličan, Jovanović navodi primer britanskog Gardijana, koji na odličan način objašnjava zašto traži podršku čitalaca.

Mi želimo da učinimo svet boljim, mestom koje je više fer. Mi želimo da moćni budu iskreni, da govore istinu. I mi verujemo da takav rad znači obezbediti da društvo bude informisano kvalitetnim i nezavisnim novinarstvom, koje otkriva i govori čitaocima istinu. To je esencijalno za funkcionisanje demokratije… – piše na sajtu Gardijana.

Vrlo dobra iskustva i srpskih medija

Nekoliko je slučajeva u kojima su srpski mediji probali da podršku potraže od svojih čitalaca.

Nakon što ih je po tužbi lokalnog političara bliskog vlastima Apelacioni sud proglasio krivim i kaznio sa 400.000 dinara (kazna + sudski troškovi), portal AutonomijaNezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) je pokrenuo kampanju i pozvao građane da im pomognu da plate kaznu.

Taj iznos je sakupljen za samo 5 dana, a iz NDNV su potom javno objavili rezultate akcije – i pozvali čitaoce da više ne uplaćuju novac. Predsednik tog udruženja Nedim Sejdinović kaže se nakon pozitivnog iskustva razmišlja i o tome da se podrška čitalaca potraži i za redovan rad Autonomije, ali zaključuje da je ključno pitanje poverenja.

Smatramo da su dve stvari veoma važne u tom pogledju – da građani koji plaćaju-doniraju, budu što preciznije obavešteni šta je tačno urađeno za njihov novac, kao i da sve bude potpuno transparentno, sa preciznim izveštavanjima. Tako se, po mom dubokom uverenju, stvara dugoročno međusobno poverenje, a građani na neki način postaju akcionari nekog medija i doživljavaju ga kao svoj – kaže Sejdinović.

Daško i Mlađa

Nakon što je, posle političke čistke na RT Vojvodine, njihova emisija 1. oktobra 2016. skinuta sa programa „Omladinskog radija“, popularni radijski dvojac Daško i Mlađa je odlučio da se otisne u nove vode – radijski program preko interneta, uz poziv slušaocima da to finansijski podrže.

Već 29. novembra iste godine, na „Dan republike“, otpočeli su svoj život na internet-radiju. Novac za to prikupili su od donacija građana. Iako kaže da su time „uleteli u nepoznato“, Daško Milinović zaključuje da su ih sve vreme pratili vera i optimizam.

Ono što nas je iznenadilo je entuzijazam slušalaca. U svakom smislu. I čisto slušalačkom a i u donatorskom. To je jako prijatno! Izgubili smo onu poznatost u klasičnom smislu. Medijsku vidljivost. Ali nismo ovo ni radili zbog toga – kaže Daško.

Ipak, smatra da je ispalo bolje nego što je bilo.

Čini mi se da smo se ovim usredsredili na samu suštinu onogo što radimo. Otpali su oni kojima radio svira u pozadini a ostali su oni koji nas zaista vole i kojima smo aktivna zabava i još više od toga. Finansijski takođe nismo mnogo propatili, samo ima više cimanja u tom smislu – kaže Daško.

Za prikupljanje novca od početka koriste platformu „Patreon“, za koju kažu da je odlična. Kao nedostatak navode to što su troškovi procesuiranja novca koji dobiju veliki, ali da je to i dalje najbolje rešenje.

Prema podacima sa „Patreona“, za svoj mesečni rad u proseku sakupe oko 2.000 dolara, što im je pokriva veliki deo troškova.

KRIK za građane

I dok su Daško i Mlađa i Autonomija uglavnom vezani za Vojvodinu, te su nešto manje vidljivi za ostatak Srbije, mreža KRIK, specijalizovana za istraživačke priče, je verovatno najpoznatija kada je u pitanju crowdfunding.

Oni su od samog početka svog rada aprila 2015. godine aktivirali opciju da čitaoci finansijski podrže njihove aktivnosti. Novinarka i koordinator ove mreže Jelena Vasić kaže da su ideju pozajmili od kolega iz Mađarske, portala Direkt36 i Atlaco, koji bezmalo polovinu svojih troškova pokrivaju od donacija građana.

Uz svaku priču imamo sada i „donate“ dugme, koje vodi na stranicu na kojoj je sve detaljno objašnjeno kako može da se donira, preko PayPal, preko banke… – kaže Vasić.

Ipak, pored jednokratnih donacija, KRIK je svojim čitaocima ponudio i opciju da postanu „prijatelji sajta“, kontinuiranim mesečnim uplatama. U zavisnosti od iznosa novca, odnosno perioda za koji se on uplati, čitaoci dobijaju različite pogodnosti.

Najmanji mesečni nivo podrške je 4 evra (500 dinara) i znači da u tih mesec dana od čitaoci od KRIK-a veče unapred dobijaju sažetak ozbiljne istraživačke priče koju objavljujemo sutradan, uz napomenu da to ne objavljuju pre nego što priče budu objavljene na sajtu KRIK.

Za 8 evra (1.000 dinara) se dobija to isto, plus pristup bazi dokumenata na osnovu kojih je priča rađena, dok godišnja podrška od 84 evra (10.000 dinara) donosi sve to, ali i mogućnost da se građani neposredno upoznaju sa ekipom koja radi u KRIK-u.

Dali smo mogućnost ili mini-sastanka sa redakcijom ili mini-onlajn-seminara o tome kako istražujemo, koje tehnike koristimo.. a kada smo nedavno slavili rođendan, pozvali smo i sve donatore koji su godišnjom pretplatom podržali KRIK. Neki su se odazvali, neki nisu bili van Srbije, pa nisu mogli da dođu. Ali svi su bili prilično srećni zbog poziva – kaže Vasić.

Vasić dodaje da je iskustvo KRIK-a pokazalo da najviše novca prikupe ili posle nekog velikog otkrića, poput baze imovine političara ili priče o 24 stana Siniše Malog, ili kada ih napadnu provladini mediji. Tada se značajno poveća broj građana koji svojim novčanim donacijama podrže rad ove grupe novinara.

Zahvaljujući pozitivnim iskustvima sa ovim načinom prikupljanja novca za svoj rad, ekipa KRIK-a planira da se dodatno angažuje u osmišljavanju načina da ceo proces unapredi.

Državne prepreke

Iako bi prijem novca preko interneta značajno pomogao ne samo udruženjima građana i medijima, već i kompletnoj privredi, mnoge prepreke postoje upravo u zakonima koji važe na nivou cele zemlje.

Samo internet plaćanje postoji kao opcija, ali je za svaku uplatu potrebno da građani prođu relativno komplikovanu proceduru, odnosno nekoliko „koraka“ pre nego što konačno nekome uplate novac. Drugim rečima, iako u zapadnim zemljama već duže od decenije postoje servisi koji omogućavaju uplate jednim klikom miša, poput „PayPal“, u Srbiji to ne može da radi.

Naime, „PayPal“ omogućava prijem i slanje novca u nekoliko najvećih svetskih valuta, poput američkog dolara, evra ili funte, dok srpski zakoni zabranjuju trgovinu u stranom novcu. To znači da građani Srbije mogu da koriste „PayPal“ da plaćaju proizvode ili usluge van Srbije, ali ne i unutar nje.

Mladen Jovanović kao problem navodi i to što i dalje mali broj ljudi u Srbiji koristi internet za plaćanje, ali i da postoji neopravdano visok stepen nepoverenja prema bezbednosti u online plaćanju.

Takođe, naše banke imaju ponekad protokole koji otežavaju crowdfunding uplate. Na primer, platformu Global Giving, koja je jedna od značajnijih CF platformi u svetu, pojedine velike banke drže na listi nebezbednih sajtova. To znači da vlasnik računa u tim bankama ne može direktno uplatiti novac na sajtu, već mora pronaći broj telefona servisa u banci, proći kroz telefonsku proveru identiteta i izvršiti uplatu tokom telefonskog razgovora sa službenikom banke. Ovo je veliki problem u prikupljanju sredstava online jer je jedan od glavnih podsticaja za davanje upravo jednostavnost samog postupka uplate – kaže Jovanović.

Svakako da se navike menjaju i u Srbiji i uplate preko interneta su već sada u porastu, kaže Jovanović i dodaje da će onog trenutka kada navike plaćanja na internetu dostignu evropski nivo, crowd funding biti jedan od glavnih izvora finansiranja za civilno društvo i medije.

To je bliska budućnost i na tom „tržištu“ će uspeti samo oni koji se dobro pripreme.

Odluka građana da doniraju svoj novac je u direktnoj vezi sa poverenjem koje imaju u medij ili organizaciju, smatra građanski aktivista Ivan Grujić. To dalje znači, dodaje, da je neophodno da mediji ulože poseban trud u to da novac sakupljaju, ali ga i troše na što vidljiviji način.

Da bi imali veću uključenost građana u crowdfunding treba da imaju poverenje ili da znaju gde novac odlazi. Moj je savet organizatorima tih akcija da naprave transparentne mehanizme prikupljanja i trošenja novca ako žele veće učešće građana. I ako to naprave, da ne očekuju odmah masovno uključenje ljudi, jer je potrebno vreme da se poverenje izgradi – smatra Grujić.

Pozitivna iskustva i iz regiona

Hrvatski portal Lupiga obratio se, prilično iznenada, svojim čitaocima i zatražio podršku.

U video-spotu saradnici i novinari ovog portala, uz podršku popularnog umetnika Eda Majke, od građana su zatražili pomoć – donaciju 20.000 evra, što bi, kako su rekli, trebalo da bude polovina potrebne sume za dalji rad – vi dajte pola, mo ćemo pola.

Javilo nam se na stotine i stotine ljudi. Donacije je dalo oko šest stotina ljudi. Malo je medija u regiji kojima su čitatelji spremni izići u pomoć, jer novinarima i novinarima malo tko vjeruje. To je pošteno, jer kad su se trebali iskazati – u vremenima rata – dobar dio profesije da se u huškačku propagandu. Lupiga je dio neprofitne medijske scene i najjači neprofitni portal u Hrvatskoj. Mi ne želimo postati dio medijskog mainstreama, nego s kolegama i kolegicama iz medija sličnih našem želimo graditi alternativu postojećoj medijskoj sceni – kaže Tomčić.

Tomčić pojašnjava da se ne misli baviti samo portalima, već i radiom, televizijom – snimanjem priloga, intervjua, panela i slično.

Ipak, kaže da nije siguran koliko je moguće tako izdržati. A kao najveći problem vidi vladajuću partiju.

Možemo živjeti jednu godinu, ali dugoročno nije moguće ovako funkcionirati. HDZ-ova vlada čini sve da uništi neprofitne medije. Odrezali su nam sve linije financiranja, pa čak i one koje stižu iz Europe. Naime, obzirom da je Hrvatska dio EU, europski novac distribuoira se isključivo preko državnih institucija. Međutim, kako se to kolokvijalno kaže, mogu da nam duvaju, jer ćemo preživjeti s njima ili bez njih, što smo dokazali crowdfunding kampanjom i što ćemo još dokazivati, na različite načine – kaže Tomčić.

Kampanju Lupige nisu podržali samo novinari i umetnici iz Hrvatske, već i iz regiona, pa i iz Evrope.