Frilenseri – nevidljivi za zakonodavstvo i medijsku zajednicu u Srbiji

Novinarima koji iz zaposlenog prelaze u status frilensera potrebna je pomoć pravnika da savetima ukažu na to kako da u novom statusu ostvare bazična prava na doprinos i aktivno zdravstveno osiguranje, ali i na to kako da zaštite autorska prava i da otvore sopstvenu agenciju. Fotografima u statusu frilensera posebno je potrebna pomoć oko distribucije materijala.

I jednima i drugima je potrebna pomoć oko akreditacija. Često ne mogu da prisustvuju važnim događajima, jer je uslov za prisustvo da ih redakcije akredituju.

Predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS) Živojin Rakočević istakao je da je UNS spreman da podrži i frilensere i njihove akcije, ali i da obezbedi vidljivost tom delu članstva koji je “van fokusa”.

“Nismo do sada bili uključeni, ali želimo da čujemo kako naše kolege rade, kako preživljavaju. Kao udruženje smo otvoreni da se nađemo, da kao neka vrsta servisa pomognemo ljudima”, kazao je Rakočević na početku sastanka.

Čuvanje integriteta

Iako su njihovi problemi “nevidljivi”, u Srbiji novinari odlučuju da napuste stalni radni odnos i postanu frilenseri. Mnogi to čine jer nisu zadovoljni raspodelom vrednosti u redakciji i nakon decenija rada žele da sačuvaju profesionalni integritet i novinarsku etiku.

Upravo je to primer novinarke Ane Adžić, koja se nakon više od 25 godina radnog iskustva u “crnoj hronici” ohrabrila da samostalno nastavi da izveštava o najdelikatnijim temama kriminala, korupcije, često u sprezi sa politikom.

Pre dve godine, novinarka čije ime svi u novinarskom svetu i van njega prepoznaju, nastavila je da radi sama – bez zaleđine i sigurnosti redakcije, nastavila je da piše o kriminalu i politici.

“Tokom čitave karijere, čak i ljudi iz MUP-a su mi govorili da su se informisali iz mojih tekstova, jer na drugom mestu nisu mogli da pročitaju. Kada sam počela da radim kao slobodna novinarka, ljudi iz sistema su bili čak više spremni da podele podatke sa mnom, jer su svesni da tekst ili istraživanje, kada radiš u korporaciji, može biti blokirao ili skraćeno. Međutim, kada radiš sam, neke stvari će se ipak razotkriti. Za teme koje pišem moram imati dobro proveren izvor i da posle kopam, a u većini slučajeva dođem i do kriminalnog i do političkog aspekta”, ispričala je Ana Adžić.

Ona je nedavno kao deo istraživačkog tima KRIK-a podelila sa kolegama prvu nagradu za istraživačko novinarstvo koju dodeljuje delegacija Evropske unije u Srbiji.

“Upravo dok sam radila to istraživanje, dogodila mi se jedna stvar za koju ne znam da li ima veze sa poslom ili ne, a to je da sam jedno jutro uzela u ruke telefon i svi brojevi u imeniku su mi bili izmenjeni”, dodala je ona.

Ana Adžić na sastanak frilensera u Udruženju novinara Srbije (UNS) došla je sa tri neobjavljene eksluzive, dodatno objasnivši da, i pored sagovornika otvorenijih za razgovor, teme o kojima piše i pored ogromnog interesa javnosti, redakcije nisu uvek raspoložene da objave.

“S jedne strane više od polovini medija ne nudiš tekst jer znaš uređivačku politiku, a onima gde ponudim često mi se dešava da mi kažu jeste dobra tema i teksta, ali nemamo kapacitet da ispratimo. Ili kažu sve je u redu, samo da se dogovorimo oko novca i više se ne jave. I to je problem frilens istraživačkih novinara – što i kada “iskopaš” priču koja će da zaljulja neke institucije, nema ko da je objavi”, pojasnila je ona.

Novac kojim je plaćena za komplikovan, delikatan i često višenedeljni rad na jednom tekstu, više je simboličan ili, kako je objasnila. „manji nego dnevnica jednog novinara zabave na nekom sajtu“, te kućni budžet puni i držeći časove matematike.

Izumrla profesija

“Plašim se da ćemo doći do toga da će svi novinari koji su frilenseri, a rade ozbiljne priče, ili otići iz novinarstva ili će biti prinuđeni da poviju kičmu i rade protiv principa samo da bi preživali i izdržavali porodice”, zaključila je Ana Adžić.

Novinari i fotografi redakcije i stalne poslove napuštaju i iz zdravstvenih razloga, neki jer ne mogu da podnesu toksičnu atmosferu, a neki jer imaju posebne privatne razloge.

“Situacija je još gora za fotografe. Oni se bave foto-novinarstvom, šalju slike drugim agencijama, u inostranstvo. Neko tu nešto plati. Fotografišu svadbe, nekretnine i onda je to način da prežive. Dešava se da ono što fotografišem neće da kupe, a i kada kupe, to su toliko smešne pare ne mogu autobusku kartu da platim. To deluje kao jedna izumrla profesija”, ispričao je Stevica Mrđa, frilens fotograf.

Kao problem istakao je i autorska prava frilens fotografa.

“Ona su toliko puta kršena da nema više ni načina da se žalite. Toliko se krši da sam digao ruke od toga”, rekao je Stevica Mrđa.

Posebno se osvrnuo na izazov korišćenja veštačke inteligencije, od koje i fotografi i u svetu i kod nas strahuju da će ih ostaviti bez posla.

“Sa korišćenjem VI za fotografiju se otišlo daleko. Neko ko je vičniji može da napravi čuda u tom domenu”, objasnio je on.

Takođe je kazao da je šokiran da se neko bavi istraživačkim novinarstvom kao frilenser, ne znajući šta će sa njegovom tekstom na kraju da bude.

“Bilo bi važno da Udruženje pomogne novinarima da osnuju agencije ili da registruju medij i da bi mogli da na taj način ostanu da rade,” zaključio je on.

Ekonomski položaj je pitanje bezbednosti  

Na sastanku frilensera u Udruženju novinara Srbije (UNS) Sanja Stanković iz Medijskog odeljenja misije OEBS-a u Srbiji objasnila je da ta organizacija radna prava gleda u kontekstu sveobuhvatne bezbednosti koja uključuje i slobodu medija, u skladu sa Odlukom 3/18 Saveta Ministara OEBS-a o bezbednosti novinara iz 2018.godine.

“Ekonomsko-socijalni položaj novinara i radnika u medijima podjednako je važan kao i fizička bezbednost i ima uticaj na cenzuru, autocenzuru i kvalitet informisanja u društvu, i šodno na pluralizam informacija i mišljenja. U medijma je sve manje stalno zaposlenih novinara, a netipični ugovori po kojima su angažovani ne donose sa sobom pravo na platu od koje može da se živi, normalan godišnji odmor, dobro zdravstveno osiguranje, trudničko- porodiljsko bolovanje…”, objasnila je na Sanja Stanković.

Samostalnih novinara i medijskih radnika je sve više, i taj trend će se da se nastavi, a mi još nemamo definisan njihov pravni položaj. Uređenje položaja frilensera je, kako je dodala, počelo kod nas u poreskom zakonodavstvu i došlo u novinarstvo pobočno, ali se odnosi na drugačiju grupu radnika, čiji poslovi se razlikuju u odnosu na zaposlene u medijima, tako da ih ne treba poistovećivati.

“Ukoliko ste etablirani profesionalac, ako već imate status, svoju agenciju, materijal za rad, opremu, vama možda i nije loše. Međutim, ako ste novinar ili fotograf početnik, uprkos internetu i bržoj komunikaciji ,teško ćete moći da se etablirate kao frilenser koji od toga živi. Ne štiti vas sistem, naš zakonski sistem je takav da ne možete da računate na kolektivnu zaštitu ako niste u stalnom radnom odnosu. Vi ne možete da budete član sindikata, što znači da ne može sindikat da vas zastupa. Bilo bi dobro da relevantna novinarska udruženja i sindikati zajedno rade na definisanju statusa frilensera u medijima i prava koja taj status nosi, i da na osnovu tog zajedničkog stava zahtevaju bolju zaštitu ove rastuće grupe radnika u medijima”, zaključila je Sanja Stanković.

Na sastanku je bilo reči o tome da se na frilens novinari u novinarskoj zajednici nisu dobro dočekani i da “nije tajna da većina naših kolega na nas gleda kao na one koji ne mogu da nađu posao ili nisu dovoljno dobri da nađu stalni angažman”.