Junajted grupa tužila Srbiju pred Vašingtonskom arbitražom

Junajted grupa i ranije se žalila EU da država sprovodi kampanju koja šteti medijskoj konkurenciji i unutrašnjem tržištu Evropske unije, a tužba u Vašingtonu usledila je nakon što je Junajted grupa, u okviru koje posluju SBB i Junajted medija optužila Telekom i Telenor da su imali kartelske dogovore koji ozbiljno narušavaju poslovanje njihovog operatera.

Slučaj Junajted grupa protiv države Srbije je u Vašingtonskoj arbitraži zaveden 4. februara, a kao predmet spora navodi se “telekomunikaciono preduzeće”. Detalji za sada nisu poznati.

Advokat Miroslav Paunović za Danas kaže da ne zna kako će da se završi ovaj postupak koji pred Centrom u Vašingtonu još nije ni počeo, ali objašnjava da se ovde radi o specifičnom postupku gde investitor unosi sredstva u Srbiju, a Sporazumom o zaštiti i promociji investicija, u ovom slučaju sa Holandijom, predviđana je mogućnost da investitor tuži državu, a ne svog ugovornog partnera.

“Prema ovom Sporazumu spor može da se izdigne na nivo spora sa državom, ukoliko neko smatra da je država svojim postupcima ili nepostupanjem povredila neke standarde zaštite, koji su jako široko postavljeni”, ističe Paunović.

On kaže da se pod investicijom smatra ne samo ono što se naziva direktnom investicijom, nego svako potraživanje po bilo kom osnovu. Pre nego što tužba stigne do Vašingtona postoji još jedan postupak, za koji on veruje da je već urađen u ovom konkretnom slučaju.

“Pre tužbe u Vašingtonu ide postupak koji predviđa jedan period hlađenja, gde investitor prvo mora da izloži državi o čemu se radi, i predloži neko poravnanje. Iz mog iskustva, država Srbija obično na to ne odgovara, ali taj rok svakako mora da protekne”, objašnjava Paunović.

Sudeći prema ostalim slučajevima u kojima je država Srbija u poslednjih 12 godina bila na arbitraži u Vašingtonu i ovaj će potrajati nekoliko godina. Ne računajući ovaj poslednji, Srbija je tužena Svetskoj banci za kršenje investicionih ugovora sedam puta, četiri slučaja su završena, tri – od kojih je najstariji iz 2017. – i dalje traju.

Litvanska kompanija Arvi i njen američki partner Saniteks, zajedno sa srpskim Univerzal holdingom, kupili su 2006. Azotaru iz Pančeva po ceni od 17,24 miliona evra, uz obavezu da investiraju još 30 miliona evra.

Samo tri godine kasnije ova privatizacija je raskinuta.

Kao razlog za raskidanje privatizacije (koja se kasnije našla na spisku 24 sporne) Agencija za privatizaciju je navela da je kupac raspolagao imovinom suprotno odredbama ugovora. Litvansko-američki partneri su te godine tužili Srbiju u Vašingtonu, spor je završen šest godina kasnije, a bišvi vlasnici Azotare dobili su nadoknadu od milion evra.

Ova fabrika veštačkih đubriva, koja je u međuvremenu otišla u stečaj, pre nekoliko dana ponuđena je na prodaju putem javnog nadmetanja i to po ceni od 19,8 miliona evra.

Advokat Miroslav Paunović naglašava da u javnosti postoji pogrešna percepcija da Srbija pred ISCID-om gubi sporove, da je tačno da ogroman broj država gubi, a investitori retko.

“Srbija je jedna od retkih država koja pretežno dobija te sporove, za razliku od percepcije koja postoji, ne zato što je država uređena, već više što su investitori takvi kakvi su bili. Imate primer Azotare gde je država dobila spor jer su investitori tražili odštetu od 52 miliona, a dobili su milion evra”, napominje Paunović.

Tužbu protiv Srbije podneli su i vlasnici Grand kazina, grčka kompanija Klub hotel Lutreki, ali iako na sajtu ICSID nije poznato kako se ovaj spor, koji je započeo 2011, završio, mediji u Srbiji su pisali da su se vlasnici kockarnice nagodili sa državom.

Belgijska kompanija koja je vlasnik “Energo-zelene” iz Inđije je 2014. tužila Srbiju zbog, kako su naveli, sistematskih propusta Republike Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada što je ugrozilo održivost poslovanja njihove kompanije.

Ova kompanija je 2006. u Inđiji izgradila postrojenje u vrednosti 21,5 miliona evra, koje je 2010. prestalo da radi, a nadoknada koju iz Energo-zelene zatražili u Vašingtonu upravo je u tom iznosu.

Kompanija Kunsttrans iz Austrije je 2016. zatražila odštetu za zakup privremenog depoa u Krnjači u kojem je po ugovoru iz 2006. o poslovno-tehničkoj saradnji trebalo da budu smešteni umetnički eksponati dok se ne završi rekonstrukcija Narodnog muzeja.

Iako se na sajtu Međunarodnog centra ne navodi kako su se ovi sporovi završili, nedeljnik NIN je pisao o tome da su državni budžet ova dva spora koštala 50 miliona evra.

Najstariji aktuelni slučaj pred vašingtonskom arbitražom je onaj Marka Miškovića, odnosno firme Mera investment u njegovom vlasništvu. Iako se kao predmeet spora na sajtu ICSID navode finansijske usluge, kao razlog tužbe bi mogla da bude presuda Specijalnog suda u kom se navodi da je Mera investment utajila porez od 320 miliona dinara prilikom kupoprodaje preduzeća za puteve Niš.

Odštetu od Srbije od 67 miliona evra zatražila je kanadska kompanija Rand investment koja je 2005. privatizovala BD Agro i obećala da će platiti 5,5 miliona evra plus dva miliona ulaganja u narednih nekoliko godina.

Iako je, kako navode u tužbi Rand investment, isplatila sve do 2011, država je raskinula privatizaciju zbog kršenja ugovora.

U kompaniji Rand investment koja je imala 75,87 odsto udela u ovoj kompaniji nedaleko od Beograda, kao i 300 hektara zemljišta u blizini aerodroma, u tužbi su istakli da nisu dobili priliku da se izjasne i da su imali pravo da zemlju u njihovom vlasništvu izdaju u zakup trećem licu, što je bilo sporno.

Pre dve godine, tužbu proitv Srbije pokrenula je i bugarska kompanija Kornikom, koja je 2007. platila 17 miliona evra za 70 odsto udela u državnom rudniku uglja u Kovinu. Agencija za privatizaciju je 2010. oduzela učešće Kornikomu, jer, kako je objašnjeno tada, kompanija nije uspela da spreči korupciju.

Aprila prošle godine Srbiju su tužile i firme BRIF TRES i Brif -TC i to zbog spora koji je usporio izgradnju trgovačkog centra u Beogradu.

Spor se tiče dugoročnog ugovora o zakupu koji je Brif-TC potpisao sa Vladom Srbije još 2004, a u skladu sa kojim su se investitori obavezali da će na lokaciji ranije deponije na Dunavu izgraditi trgovački kompleks.

Kako se umešala “treća strana” koja je konkurisala za jednu od parcela sve je završilo na sudu, zbog čega kompanija čije je sedište u Luksemburgu još nije završila započeti projekat, zbog čega je zatražila odštetu od 300 miliona evra pred arbitražom u Vašingtonu.