Napisao bih: „da se rastanemo dostojanstveno“, ali – pre ovog rastanka to dostojanstvo izbledelo je negde između 1. novembra 1999. godine kad sam došao u „Blic“ i 29. decembra 2016. kad mi je, oko 15,15 časova, posle telefonskog poziva, na sto rutinski stavljeno rešenje da sam – tehnološki suvišan.
Nekad je bila čast raditi u „Blicu“, a meni su tog dana, eto, učinili čast dajući mi – otkaz. Tako se i negde između tih datuma – za 17 godina, jedan mesec i 26 dana – umesto dostojanstva, udenula rutina suvišnosti koja je – uobičajeno, kao i u sličnim situacijama prehodnih par godina – zanemarila očekivano poštovanje za kojim je vapio taj serijski papir poniženja uručivan kolegama. Rekao sam to, na sličan način, u maju 2015. godine i na zajedničkom sastanku sa upravom kompanije u dnevnoj sobi… Govorio sam, očigledno, uzalud jer se u načinu bacanja mornara s broda koji po pučini traži svoj kurs – skoro ništa nije promenilo.
Odluci koja je prethodila tom rešenju o tzv. tehnološkom višku od 29. decembra 2016. ni jednog časa ne sporim ni pravo ni razlog, a i zašto bih – odrasli smo ljudi.
Uostalom, feudalni kapitalizam ima svoja pravila, potpomognuta domaćim radnim zakonodavstvom.
Istovremeno, novinarstvo je svoja pravila ionako izvitoperilo, izgubilo i pogazilo – do podaništva i autocenzure.
Osim toga, novinarska profesija je davnih dana ponižena silovanjem slobode i zanemrane društvne uloge medija, od kojih neki po svaku cenu prave ili biznis ili politiku, ili – kao najpogubniju kombinaciju – to dvoje, incestuzno pomešano u vanbračnoj političko-koruptivnoj zajednici. Govorim to odavno, a pre dve godine sam i napisao šta mislim o tome (neka vas ne zbuni datum, objavljeno je 3. maja 2015. povodom Međunarodnog dana slobode medija: http://balkans.aljazeera.net/blog/mediji-u-srbiji-nije-sloboda-samo-kad-nisi-u-zatvoru).
Retko pišem u poslednje vreme, ali ne ćutim. Čemu onda i zašto ovo pismo?
Pišem ga zato što, odlazeći, s mnogima od vas danas možda neću imati priliku da se rukujem. Pišem ga i zato što su mnogi otišli ćutke, povređeni, poniženi i pognutih glava, a imali su i šta da kažu i ljudsku potrebu da čuju bar još koju reč osim službeno iznuđene kurtoazije.
Odlazim, ponosan na neke mlade kolege koje su imale strpljenja da ovih godina trpe moje povremeno zvocanje, zamerke, sugestije i savete. Trudio sam se da ti saveti uvek budu svrsishodni i dobronamerni.
Odlazim ponosan i na ono vreme kad je i moje ime bilo u impresumu „Blica“ i „EuroBlica“… No, sad su neka druga vremena, ali i sad mora da se živi – od honorara, plate ili bonusa. I život ide dalje.
Odlazim ponosan na mnoge kolege i prijatelje s kojima sam delio to vreme, tiraže, uspehe, poštovanje i ugled „Blica“ i „EuroBlica“.
Odlazim odavde spreman da uvek i svakom pogledam u oči, kao što i danas mogu da, bez stida i srama, potpišem svaki svoj tekst. Odlazim ne stideći se svoje profesionalne biografije.
Na kraju, odlazim svestan i da svako od nas nosi svoj krst, samo što nam Golgota nije svima na istoj nadmorskoj visini.
Hvala vam svima, a od ove iskrene zahvalnosti svi uzmite koliko mislite da vam pripada.
Moj broj telefona će, zahvaljujući predusretljivosti i razumevanju kolega iz HR, ostati isti.
Kad neki od vas ovo budu čitali, moj službeni nalog velimir.ilic@ringier.rs verovatno će, po službenoj dužnosti, već biti ugašen, ali moja privatna e-mail adresa je montonaexpres@gmail.com
Malo je selo ovaj svet i čudni su putevi nebeski, ali biće mi drago ako nekad budem mogao da učinim nešto za vas
Srdačan pozdrav,
Velimir Ilic
Kanada je za Srbe sinonim demokratije i perspektive.
Tamo , niko ( bilo iz koje drzave da je dosao) ne voli – PETAK.
Tada , oko 15,ooh dolazi chinovnik „srednjeg“ ranga i 2 chuvara-obezbedjenje , stanu pored vaseg stola , uruce vam otkaz , dozvole da ponesete licne ( najnuznije) stvari (pregledaju ih) , a ostatak ce vam poslati po kuriru.
Kako se VI opsecate, ne interesuje ih. Obrazlozenje – NEMA. Sve tuzbe idu preko advokata (skupih) ili preko strukovnih sindikata ( dzabe se zaliti).To je Kanada , to su i mnoge druge ZAPADNE demokratske drzave. Mi volimo da idealizujemo poslovne odnose tamo , ali su SUROVI i svesni da nema socijale ( a mi jos uvek zivimo u soc. … )
za shuleta: sta vi, zapravo, zelite da nam kazete?