Konstantinović: Novinari ne znaju svoja radna prava, zato im se često i krše

Ona ističe da se„skoro sva radna prava novinara krše“, dodajući kao ohrabrenje da su u Nacrtu zakona o informisanju i medijima prvi put predložene odredbe koje štite radna prava zaposlenih u medijima.

Novinarima se, navodi Konstantinović, neblagovremeno isplaćuju zarade, ne dostavljaju im se obračuni zarada, rade prekovremeno, nemaju tačan opis posla, često imaju problem u vezi sa delegiranjem posla, ne poštuje im se pravo na dnevni i nedeljni odmor…

„Novinari najčešće ne poznaju prava koja im po Zakonu o radu pripadaju ili ih iz nekog razloga ne koriste“, dodaje.

Konstantinović navodi primer da novinari često nisu informisani da pokretanje otkaznog postupka mora isključivo da im bude dostavljeno pisanim putem, „a dešava se da zbog usmenih upozorenja i svojevrsnih pretnji pristaju da potpišu sporazumni raskid radnog odnosa, zbog čega gube pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje“.

„Kod pokretanja postupka za izricanje disciplinske sankcije zaposlenom ili otkaza Ugovora o radu, zaposleni mora pisanim putem biti upozoren na propust, a ne da im poslodavac šalje SMS, mejl, goluba pismonošu… Zna se kako upozorenje mora da izgleda, mora se ostaviti rok za izjašnjenje, takođe pisanim putem“, navodi Konstantinović.

Govoreći iz iskustva zastupanja novinara u situacijama kada su im radna prava povređena, kaže da novinari često ne poseduju ni dokumentaciju koja se odnosi konkretno na njih.

“Nisu upoznati da li poslodavac ima Pravilnik o radu ako ima više od 10 zaposlenih, kao i da ti pravilnici moraju da budu na vidnom mestu. Uglavnom poseduju standardne vrste Ugovora o radu u kojima je navedeno da ‘na sve što nije predviđeno ovim ugovorom će se primenjivati odredbe Zakona o radu, akta poslodavaca i Pravilnik o radu’. Dešava se da novinari imaju svoje ugovore, ali ne i anekse ugovora – samo „znaju da njihovi aneksi negde postoje“.

Ona navodi da se zbog specifičnosti novinarskog posla, zaposlenima u medijima podrazumeva da ostaju na poslu i nakon radnog vremena, a smene im se menjaju ad hoc, bez plana.

„Mislim da nepoznavanje materije radnog prava dovodi u većoj meri do kršenja prava zaposlenih u medijima. Ne može se tako olako kršiti zakon kada poznajete svoja prava“, kaže Konstantinović.

Najavama otpuštanja vrši se pritisak na zaposlene da prihvate sporazumne raskide ugovora 

Sporazumni raskid radnog odnosa, koji je povoljniji po poslodavca jer u tom slučaju ima samo obavezu da isplati zaostale zarade do dana prestanka radnog odnosa, koristi se i kao sredstvo rešavanja viška zaposlenih, kaže Konstantinović.

Ona navodi da se poslodavci često služe manipulacijama, najavama da će biti otpuštanja, i tada zaposleni pomisle da je bolje da odu iz firme i dobiju zaostale zarade, nego da odu bez ičega.

„Na taj način poslodavac može da proredi svoje zaposlene do mere da ne mora da donosi program za rešavanje viška zaposlenih. Te kuloarske priče, čuje se nešto od nekoga, a niko ne čeka zvanično obaveštenje su veliki problem. Svaka reakcija poslodavca mora da bude zvanična“, rekla je Konstantinović.

Ona ističe i da je jedan od načina manipulacije i da poslodavci kažu zaposlenima da ne moraju da dolaze na posao.

„I pošto novinari slabo poznaju Zakon o radu, dok shvate šta se dešava, ostanu bez posla. Jer, ako neko tri dana ne dolazi na posao, nema doznake da je bio bolestan, poslodavac posle 72 sata može da mu da otkaz zbog nepojavljivanja na poslu“, kaže Konstantinović i upozorava novinare da „ako im nije dato pisano rešenje, ne pristaju da se ne pojavljuju na poslu zato što im je neko rekao, jer to može da se upotrebi protiv njih“.

Takođe, postoje i slučajevi da neki poslodavci prave „baze sitnih grehova zaposlenih“, pa kada im odgovara pokreću postupak otkaza. Međutim, advokatica UNS-a navodi da i ti postupci moraju biti blagovremeni, a da su rokovi za pokretanje disciplinskih postupaka propisani zakonom.

Predugi procesi odvraćaju novinare da zaštitu prava traže na sudu

„Pravdu pred sudom novinari uglavnom traže kada dobiju otkaz“, kaže Konstantinović.

Ipak, po njenim rečima, mnogo manje tuže poslodavce nego što bi na to imali pravo. Jedan od razloga je što procesi traju predugo, a poslodavci poseduju i sredstva i resurse da izdrže duge procese, za razliku od novinara, koji su uz to dobili otkaz. Od tužbi ih odvrate i sudski i advokatski troškovi koje nisu mali.

„U proseku, suđenje u prvom stepenu traje najmanje dve godine. Sledi uglavnom žalbeni postupak koji takođe može da potraje“, kaže Konstantinović.

Ona misli da je to razlog zašto neko, i pored hrabrosti, odluči da mu je i zdravstveno i novčano jeftinije da odustane.

„Pretpostavljam da zato novinari i ne pokreću izvršenja u slučajevima kada ne dobijaju obračune zarada. Isto kao što pristaju da rade bez odgovarajućih ugovora i ne odlučuju da to prijave inspekciji, jer uvek postoji to: ‘ Biće, sačekaj’. A onda kada ne bude i kada dođe do prestanka radnog odnosa, onda se sete svih povreda njihovih radnih prava, ali prošli su rokovi i tada je kasno”, rekla je Konstantinović.

Kao vid obeshrabrivanja novinara spominje slučaj novinara „Politike“ koji su tužili poslodavca, imaju pravosnažne presude, ali poslodavac ih ne vraća na posao.

“Nema vašeg radog mesta, nema ni sličnog, poslodavac otišao u stečaj, vrate vas na posao kada treba da idete u penziju, naravno da to obeshrabruje”, zaključuje ona.

Radna prava prvi put u Nacrtu zakona o informisanju i medijima

Gordana Konstantinović kaže da joj se čini da su poslodavci više upoznati sa svojim pravima i pravima zaposlenih nego sami zaposleni. Iznenadila ju je, navodi, i neobaveštenost novinara da su prvi put u Nacrt Zakona o javnom informisanju i medijima uvedene odredbe koje treba da zaštite radno-pravni status novinara. Dodaje i da su poslodavci već reagovali i na javnoj raspravi izjavili da su ove odredbe neodržive.

Konstantinović ističe da je predloženo da se zaposleni isključi iz komunikacije kada prođe radno vreme.

„Uvedene su odredbe u vezi sa prekovremenim radom, rasporedom radnog vremena koji će se ranije najavljivati. Takođe, odredba o privpravnosti za rad, odnosno dostupnosti zaposlenog i van radnog vremena propisana je na ne duže od četiri časa dnevno, odnosno dvanaest časova nedeljno. Naknada za svaki sat proveden u režimu pripravnosti za rad iznosi 15% vrednosti radnog sata osnovne zarade zaposlenog“, kaže Konstantinović.

Kaže da ove odredbe, iako neki navode da su relikt komunizma, rezultat su dugotrajne borbe za prava zaposlenih.

„Te odredbe bi trebalo da poštuju i poslodavci, jer umoran i iscrpljen zaposleni ne radi punim kapacitetom. U novinarskom poslu se onda dešavaju greške u tekstu, izveštavanju… i te greške mogu da koštaju. Niko nema interes da ima iznurenog neispavanog zaposlenog. Osim ako zaposleni nisu potrošna roba, bez ugovora. Pa kada se jedan potroši, doći će neko mlađi i tako u krug“, kaže Konstantinović.

Edukacije, solidarnost, doslednost

Izlaz iz situacije „u koju su novinari sami sebe doveli“ Konstantinović vidi u edukaciji o radnim pravima, solidarnosti i doslednosti, kao i sindikalnom organizovanju i poverenju u sindikate.

„Ako vidite kršenje radnih prava u nekim medijima, bez obzira šta vi o tim medijima mislite, onda je i obaveza da se solidarišete i ukažete na to. Jer isto se može desiti i u drugoj redakciji. Kada više ljudi zauzme stav, naravno zakonom dozvoljen, onda će se i poslodavac ponašati drugačije “, kaže Konstantinović.

Zaposleni novinari i medijski radnici kojima se krše radna prava mogu se obratiti i udruženjima novinara, koja će im pružiti pomoć.

„Najbitnije je da znate da niste sami!”, istakla je Konstantinović.