„Lopovski mediji“ i „besni fotografi“ (1): Rat koji na kraju dobija samo država

Zbog korišćenja fotografija bez dozvole i plaćanja, fotografi poslednjih godina sve češće tuže medije u Srbiji. Kazne su previsoke i dovode u pitanje opstanak medija, posebno lokalnih, koji i bez njih jedva preživljavaju.

Pojedini fotografi smatraju da i treba da budu zatvoreni svi oni koji kradu njihova autorska dela.

S druge strane, urednici tih medija fotografima koji ih tuže zameraju da nisu kolegijalni i da se služe „nečasnim sredstvima“.

Radio 021 iz Novog Sada nedavno je kažnjen maksimalnom kaznom od 250.000 dinara, sa sudskim troškovima, zbog toga što su na portalu objavili fotografiju za koju su, kaže urednik Slobodan Krajnović, imali samo usmenu dozvolu dopisnice Kurira.

U poslednje četiri godine su zbog povrede autorskih prava pet puta bili na sudu, jer, priznaje Krajnović, u početku nisu znali ono što sada znaju o korišćenju fotografija.

Krajnović kaže da u 2016. godini nisu dobili nijednu tužbu jer su počeli strogo da vode računa o tome koje fotografije koriste, ali napominje i da je kazna koju su platili – previsoka.

I on i čitava medijska zajednica smatraju da je Viši sud u Beogradu, pred kojim se vodi ova vrsta sporova, postao „automat za izricanje istovetnih presuda“, jer ne uzima u obzir kakva je fotografija u pitanju, niti koliko ona zaista vredi, ali ni to kako će visina kazne uticati na opstanak medija koji ju je neovlašćeno objavio.

Sudije se uglavnom, kaže Krajnović, „drže prakse koja je ustanovljena protiv beogradskih nacionalnih medija, pa se tako lokalnim medijima presuđuju isti iznosi kao Blicu, Kuriru ili B92“.

Krajnović: Ne znam zašto su besni na kolege

Medijska zajednica je jedinstvena u stavu da fotografi imaju pravo da zaštite svoja autorska dela i da se Zakon o autorskim i srodnim pravima mora poštovati. Istovremeno ističu da je nekorektno to što, dok se mediji bore za opstanak, pojedini fotografi na internetu ciljano traže svoje fotografije koje su neovlašćeno objavljene.

Naime, po istom zakonu, medij (ili agencija) jeste nosilac imovinskih autorskih prava na fotografije koje su nastale dok je fotograf u radnom odnosu, odnosno pet godina od nastanka dela (osim ako ugovorom nije drugačije definisano), nakon čega se fotografu vraćaju sva autorska prava na tu fotografiju i on može da tuži one medije koji je opet koriste.

Zakon se mora poštovati, ali ovako nešto nije kolegijalno. Radimo u istoj branši, jedemo isti hleb. Ne znam iz kog razloga su besni na svoje kolege. Tužeći medije, uzimaju im hleb. To govorim iz ugla lokalnih medija, gde je priča mnogo teža, jer u dve tužbe mogu da zatvore firmu (Slobodan Krajnović)

„Oni su stekli autorska prava na neke fotografije i samo čekaju da medij tu fotografiju ponovo iskoristi pa da ‘pljusnu’ tužbu. Svakako da na to imaju pravo i ne sporim da se zakon mora poštovati, ali ovako nešto nije kolegijalno. Radimo u istoj branši, jedemo isti hleb. Ne znam iz kog razloga su besni na svoje kolege. Tužeći medije, uzimaju im hleb. To govorim iz ugla lokalnih medija, gde je priča mnogo teža, jer u dve tužbe mogu da zatvore firmu“, kaže Krajnović.

Nedim Sejdinović iz Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine podseća da su novinarska udruženja kolegijalno stala u odbranu fotografske profesije kada je početkom prošle godine malo falilo da u srpskom parlamentu bude usvojeno tumačenje dela Zakona kojim bi bilo uvedeno postojanje „rutinske“ fotografije.

Sada se, međutim, postavlja pitanje njihove kolegijalnosti.

„Došli smo u veoma nezgodnu situaciju, jer smo se svesrdno borili za prava fotografa i sada nam se to na neki način obija o glavu, jer oni koriste nedovršene i nejake zakone i lošu sudsku praksu koja po automatizmu dodeljuje neprimerene kazne, i mnogi zato unapred pristaju na nagodbe, koje su takođe previsoke za male, siromašne medije“, ističe Sejdinović.

I dok on smatra da je stvorena jedna vrsta biznis-modela u kojem pojedini fotografi sa nekoliko specijalizovanih advokatskih kancelarija štancuju desetine i stotine tužbi i opomena medijima, fotografi nemaju dilemu – onaj ko neovlašćeno koristi tuđu fotografiju je lopov i treba da bude kažnjen.

Mančić: Ne plaćate fotografiju, već to što ste lopov

A kazne „uopšte i nisu tako visoke“, smatra predsednik Centra za razvoj fotografije Zvezdan Mančić, jer se u razvijenim zemljama za krađu fotografije plaćaju milionski iznosi.

Ja bih voleo da se neki medij zatvori, jer bi to bio primer drugima. Iskreno, nama je u interesu da se zatvore svi oni koji ne žele regularno da sarađuju sa nama i da mi budemo deo tih medija (Srđan Ilić)

„Ako jedan medij padne na kolena zbog 1.000 evra, onda nisam siguran ni da treba da postoji. S druge strane, meni se čini da su ovo, u stvari, pritisci koji dolaze instruirano da bi se blatila novinarska profesija od onih koji ne žele da plaćaju fotografije. To je svakom kolegi jasno – ukoliko uzmete tuđu stvar, morate to da platite. Ako ukradete cipele i uhvate vas u krađi, vi više ne plaćate cenu cipela koje ste ukrali, već i krivično odgovarate. Vi ne plaćate više cenu fotografije, nego plaćate što ste lopov“, objašnjava on.

Fotografi nisu beskrupulozni, smatra Mančić, jer ni on ni njegove brojne kolege, kako tvrdi, nikada prvo ne odu na sud.

„Koliko znam, sve kolege su pokušavale da dobiju naknadu za svoj rad tako što su prvo pozvali medij, ne znam nikog ko je prvo pozvao advokata. Niko ne želi da se razvlači po sudovima i komplikuje sebi život, već pozove i kaže: ta fotografija košta toliko. Međutim, ako se ne dogovore, što se često dešava, onda dolazi do sudskih procesa koji su mnogo skuplji od cene fotografije“, navodi on.

Ilić: Neka se zatvore svi mediji koji ne žele da sa nama sarađuju

Predsednik Udruženja fotoreportera Srbije i bivši urednik fotografije u Tanjugu, Srđan Ilić, jedan je od onih koji često na sudu traže zaštitu svojih autorskih prava.

On smatra da kazne treba da budu iste i za lokalne i za nacionalne medije.

„Kad ukradete bicikl u Bujanovcu i u Beogradu, nema veze što je Bujanovac mala sredina, bićete isto kažnjeni. Svi mediji, kao i svi građani, treba da budu izjednačeni pred zakonom“, kaže Ilić.

Na konstataciju da previsoke naknade mogu da zatvore lokalni medij, ovaj fotograf je decidiran:

Stvorena je jedna vrsta biznis-modela u kojem pojedini fotografi sa nekoliko specijalizovanih advokatskih kancelarija štancuju desetine i stotine tužbi i opomena medijima (Nedim Sejdinović)

„Neka ga zatvore. Ja bih voleo da se neki medij zatvori, jer bi to bio primer drugima. Iskreno, nama je u interesu da se zatvore svi oni koji ne žele regularno da sarađuju sa nama i da mi budemo deo tih medija. Mislim da bi bilo dobro da pojedini mediji odu u ‘stečaj’ zato što ćemo onda doći do jednog prosvetljenja, do jedne katarze, jer će ljudi shvatiti da više ne može tako da se radi.“

Ilić ne smatra problematičnim to što fotografi namerno „love“ svoje fotografije po internetu, jer mediji razmišljaju „po logici mog psa – što padne na pod, moje je“, pa krše autorska prava ne samo iz neznanja nego i iz čiste nehajnosti.

„Mene je pre par godina kontaktirao čovek koji je tražio moje fotografije za neku monografiju. Rekao sam koliko to košta, sve sam im spremio i ispostavilo se da imaju manjak u budžetu i da im fale pare za te dve slike. E, te dve slike sam im ja poklonio. Kad je neko kulturan, civilizovan, vaspitan, nađe me, sedne sa mnom, popije kafu, dogovorimo se šta treba, plati sve, takav klijent tako nešto i zaslužuje“, kaže on.

S druge strane, problem je upravo bahatost i nezainteresovanost pojedinih medija, naročito velikih, sa kojima se i Ilić sudi.

„Ja sam sitnim medijima opraštao neke slike, ali da oprostim velikim medijima, sa milionskim profitima, neću. Ja nikada nisam tužio pre nego da se obratim mediju. Pišem, oni ne odgovaraju, i to bude beskrajno razvlačenje“, objašnjava on.

Neprimereno suđenje medijima koji su na meti države

Ipak, i jedni i drugi se slažu s tim da mnogi novinari i urednici moraju da se edukuju u oblasti autorskih prava kako ne bi završili na sudu, ali i da moraju da sarađuju jer „jedu isti hleb“.

Ako ukradete cipele i uhvate vas u krađi, vi više ne plaćate cenu cipela koje ste ukrali, već i krivično odgovarate. Vi ne plaćate više cenu fotografije, nego plaćate što ste lopov (Zvezdan Mančić)

Prema mišljenju nekih novinara, naročito je važno menjati sudsku praksu, jer postoji bojazan da bi visoke kazne mogle da budu instrument za gušenje slobode medija.

„Sudska praksa pokazuje da oni mediji koji su na meti države imaju ubrzane procese i neprimerene presude. Ako to ubacimo u čitavu priču, možemo da kažemo da će fotografi uticati na gašenje medija koji su kritički prema vlasti. Zato predlažemo da sednemo s njima, da napravimo cenovnik, da vidimo šta ćemo s tim fotografijama koje su objavljene pre 10 godina, da rešimo brojne probleme, bez želje da ijednog trenutka poništavamo bilo čija autorska prava“, zaključuje Sejdinović iz NDNV-a.