Mediji – zašto im nije dobro

Uzroka ima više, i, kao i uvek, povezani su po principu spojenih sudova – uslovljavaju se, dopunjuju, i, na kraju, prave zajedničku štetu.

Prvi je motiv. Kao i u svemu drugom u životu, i za pravljenje novina mora da postoji razlog, odgovor na pitanje: zašto to neko radi.

Istorija opšte potrebe za informisanošću do sada je dala dva razloga za pokretanje medija.

Prvi je Ideologija – pokreće medije da bi se kroz njih štitila i propagirala. Drugi je Biznis – pokreće medije da bi na njima zaradio.

Na prvi pogled, Ideologija, koja je više od pola veka pokretala medije kod nas,  jeste lošija opcija, jer podrazumeva zatvoreno društvo, odsustvo pluralizma i preterano regulisano tržište, ali, istovremeno, deli jednu osobinu sa Biznisom, postulat koji je godinama omogućavao medijsku ekspanziju, u svakom smislu te reči.

Ideologija, naime, baš kao i biznis, vodi računa o čitaocima, o publici. To, opet, ne znači ništa drugo, nego da poštuje publiku i pokušava da joj da nešto što će zadovoljiti i njene potrebe i ukus, kako bi je povećala.

Razlog je, kao i u slučaju biznisa, naravno sebičan – Ideologija se na taj način širi – ali ne umanjuje činjenicu da, bar kod nas, Ideologija, kada je reč o medijima, profesiji i novinarima, uopšte nije bila loš gazda.

I to jeste paradoks, ali osnovni postulat – briga o publici, zarad njenog širenja – terao je Ideologiju na niz važnih stvari.

Da bi dala nešto publici, morala je da ima zanimljiv sadržaj.Da bi imala zanimljiv sadržaj, morala je da ima ljude koji će ga praviti. Da bi imala ljude koji prave zanimljiv sadržaj, morala je da i bira i obučava dobar kadar.

Rezultat, paradoksalan – najbolji medijski sadržaj, najveća imena našeg novinarstva, najbolje zanatske škole, stvoreni su vreme u kojem je medijima gazdovala Ideologije.

Kako svi ovi postulati važe i kada je motiv za pokretanje medija Biznis, kod nas je trebalo da se dogodi prilično miran proces tranzicije samog razloga (u trenutku kada je Ideologija izgubila, kada su stvoreni otvoreno, pluralističko društvo i slobodno tržište), i trebalo je da profesija, mediji nasatave da rastu, po istom postulatu, ali se to nije dogodilo.

Umesto toga dobili smo sasvim novi motiv za pokretanje medija, i, samim tim, sumrak i medija i profesije.

„Glavni motiv postao je uticaj“

Biznis, još nedovoljno snažan da preuzme onaj posao koji je radila Ideologija, pomešao se sa onim što je od Ideologije ostalo, raznim političkim opcijama.

Motiv, glavni, postao je uticaj. To je rezultiralo, logično, sa nekoliko, za medije, katastrofalnih efekata.

Najpre, pošto se ta vrsta političko-poslovnog uticaja ne ostvaruje kroz publiku i njen broj, već kroz razne centre moći, mediji su prestali da brinu o publici.

Samim tim, prestala je i potreba za dobrim i obučenim kadrom i bilo kakvim radom na zanatu.

Sva novinarska imena koja i danas zaista nešto znače, stvorena su u davno prošlo vreme Ideologije. Gotovo nijedno novo, veliko novinarsko ime, autoritet koji svi priznaju, nije nastalo u poslednjih više od dvadeset godina. Novinarskih škola, respektabilnih, kakve su bile u Borbi, Politici, Večernjim novostima, Ekspresu, Ekonomskoj politici, NIN-u, Dugi…, nema.

Dalje, mešavina biznisa i politike prestala je da doživljava medije kao nešto u šta treba uložiti. Oni su postali trošak.

Razlika između ulaganja i troška je, pri tom, krucijalna.

Ulaganje podrazumeva razvoj, plan, dugoročnost, što, sve zajedno, ponovo vodi ka poštovanju osnovnog postulata i svih njegovih pozitivnih efekata, dakle i ka medijskoj i profesionalnoj ekspanziji.

Trošak je, prosto, trošak. Jednokratan je, kratkoročan, ne bira ni sredstva ni ljude da bi cilj bio ostvaren, i od medija i profesije pravi ono što oni danas, u najvećem broju slučajeva i jesu – potrošni materijal.

Publika je, kao što je pomenuto, u svemu tome nepotrebna.

Nepotrebni su i profesionalni mediji, baš kao i veliki novinari. Danas ih gotovo i nema.
Broj onih koji svojim tekstovima mogu da zarade 2.000 evra mesečno je zanemarljiv, verovatno ih nema ni deset.

Tijanić je, nekada, vozio džip, od svojih honorara. Tirke nije, jer ga vožnja nije zanimala, ali je mogao.

I nisu bili jedini koji su ozbiljno i mnogo zarađivali. Od svojih honorara.

S druge strane, ovo trošenje medija, profesije i novinara, proizvelo je još nekoliko velikih paradoksa.

Umešani u ostvarivanje tuđih interesa i sprovođenje tuđih uticaja, mediji, profesija i novinari su, pogrešno, pomislili da nisu skrajnuti i potrošeni, kao što jesu, već da su oni ti koji imaju uticaj i koji treba da imaju moć, oni koji imaju da se slušaju.

„Zanemarili su vest u korist komentara“

Apsolutno je zanemarena osnovna funkcija medija – informisanje – i prešlo se, kroz niz sumanutih floskula, na ubeđivanje i teranje publike da se opredeli.

Sve to je prekriveno pričom o slobodi štampe i tvrdnjom da ona i jeste tu – da bi kontrolisala. Koga? Svakoga ko za nečiji interes treba da bude kontrolisan (pozicija, opozicija, biznis, sudstvo…), a sve u ime slobode štampe.

To je dodatno udaljilo publiku, jer njena potreba su informacije, a ne soljenje pameti. Ona želi vesti, a ne nečiju potrebu da dokaže bilo koju tezu, što profesija, godinama, uporno radi. Ta upornost u lažnoj ubeđenosti u sopstveni uticaj, dovela je do još jednog efekta, čija je posledica, ponovo, gubitak publike.

Profesija je postala samozaljubljena. Ubeđena je da je pametnija od publike, što je, baš kao i u politici, najveća greška koja može da bude napravljena.

Mesijanstvo je, osim kada je o Isusu reč, bolest, i ta bolest je zahvatila najveći broj profesionalnih medija.

Oni su zanemarili vest u korist komentara. Novine su pune stavova, kolumni, i tekstova koji se pišu ne da bi se informisala javnost, već da bi se dokazala teza i, uz to, pokazala nečija pamet.

Publika to sam ja i moje maleno društvo koje me, kada nešto objavim, tapše po ramenu i priča kako sam pametan.

Broj nagrada koje su, baš zbog toga, novinari izmislili sami za sebe, postao je groteskan.

Broj onih koji „kontrolišu“, zalažu se za određene političke opcije, padaju u histeriju zbog „slobode štampe“, sasvim moguće je prerastao broj vesti koje se dnevno objave.

S druge strane, broj onih koji samo rade svoj posao, koji obaveštavaju javnost, javljaju vesti, kao i broj medija koji se time bave, postao je mizeran.

A da sve bude još paradoksalnije, dogodilo se da tabloidi danas mnogo više vode računa o svojoj publici, nego tradicionalni mediji o svojoj.

Oni su prepoznali ukus svoje publike i hrane je informacijama koje ta publika želi. Vest o seks aferi Jelene Karleuše, koliko god se to nekome ne sviđa, jeste vest, baš kao što je, u Americi, vest seks afera Džefa Bezosa, ili Kim Kardašijan, i te vesti prodaju novine.

Postoji publika koja želi tu vrstu informacija, i tabloidi to poštuju i to tako što objave vest, a ne komentar ili stav. Zato njima danas jedino još i raste tiraž.

Tradicionalni mediji pokazuju prezriv odnos prema tome, ali opet kroz forsiranje svojih visokoumnih stavova i čak kroz dozu ljutnje prema publici.

„Nema naznaka da se profesija budi“

Ta samozaljubljenost čini da mediji, profesija, novinari, misle da je problem tiraža ne u tome što sami rade, nego u činjenici da su ljudi ovde nepismeni, neobrazovani i krivi zbog toga što ne čitaju Danas, NIN, ili Vreme, nego gledaju rijalitije i kupuju Informer.

Podatak da je broj nepismenih bilo veći u vreme kada su tradicionalni mediji (Politika, NIN, Intervju, Duga), imali tiraže koji su se merili stotinama hiljada, ništa im ne govori.

Njihova umišljena važnost, samopromocija, potreba da dokazuju teze, otvoreno navijanje za ili protiv neke opcije, zanemarivanje zanata u korist stava, rad za tuđe interese, prezir prema publici – sve to i nije moglo da se završi drugčije nego ovako kako se završava. Sumrakom.

Pritom, naznaka da se profesija budi, da želi nešto da promeni, nema.

Ni u redakcijama, ni u jedinoj visokoj novinarskoj školi, čiji profesori ne silaze sa televizija i stranica štampe, a da, pri tom, u poslednjih gotovo trideset godina, nisu stvorili jedno ozbiljno novinarsko ime, ono kojem se veruje i koje svi znaju.

Zanat je, baš zbog toga što publika više ne zanima medije, ubijen. Broj onih koji su pismeni, koji znaju da napišu vest, sveden je na zanemarljivost.

Bilo kakvo ozbiljno znanje zamenjeno je dajdžestiranim verzijama dajdžestiranih verzija.

Nikakva pravila se ne poštuju. Odgovornost, za javnu reč, za ono što je objavljeno, ne postoji.

Laž je postala dozvoljena, u toj stalnoj potrebi da se dokaže da je neko loš, ili dobar.

Profesija je prešla u politiku i njome se bavi, a ne sobom. Sve zajedno, tiraži su pali na istorijski minimum, i nastaviće da padaju.

Novinari, koje ne plaća neki interes, van redakcije, ne mogu da zarade više od kasirki, uz svo poštovanje kasirki i njihove profesije.

Što je najgore, najveći broj njih (novinara, ne kasirki), obzirom na svoje znanje, neznanje, i ne zaslužuje više.

„Za sve ovo nije kriva ni jedna vlast“

I za sve ovo nije kriva ni jedna vlast (slobode su, u odnosu na vreme Ideologije, porasle sto puta), nego ta puka činjenica da je motiv, razlog, za pravljenje medija, pogrešan, i da se profesija, mediji, novinari, ne bore za promenu tog razloga.

Svidelo im se ovo stanje, sami sebi su postali važni, i ne shvataju da samo uređen sistem pravila, poštovanja postulata, publike, zanata, od njih pravi uglednu profesiju, ugledne medije i ugledne pojedince, kakvi su nekada bili Miro Radojčić, čuveni dopisnik Politike iz Londona, ili Slavoljub Đukić, Tirke, Jug Grizelj, Saša Nenadović…

A taj sistem nije moguć, neće biti moguć, dok Biznis ne uspe da zaista, do kraja preuzme medije, i vrati važnost postulatu koji je važio u vreme Ideologije. Dok ne počne ponovo da poštuje publiku.

Za mnoge medije to će, naravno, značiti smrt, pošto je to što su trošak nečije potrebe za uticajem danas jedini razlog njihovog izlaska (Biznis ne trpi tiraže od par hiljada primeraka, gasi takve medije), ali će za profesiju, za novinare, pa i za medije koji će u tom novom sistemu nastati, biti spas.

Ako dotle ne nestanu, skroz. U opsednutosti samim sobom, egomanijaštvu i narcizmu, koji ne primećuju da ih neko troši.