Medijska rasprodaja u Srbiji: Čitave novine za 600 eura

– Šta ćeš da ti tata kupi za rođendan? – pita Slobodan Milošević sina Marka.

– Je l’ može „mercedes“? – uzvraća Marko.

– Da nije malo previše? – rezervisan je dobri tata.

– Pa, što, najnoviji tip je 70.000 maraka – tvrdi pazar sin.

– A ja mislio da ’oćeš čitavu firmu – uteši se Sloba.

Manje-više verzije vica slične ovoj, pričale su se devedesetih ilustrujući i oblik vladavine u Srbiji i manire privatizacije. Ovih dana one nesklone uprošćavanjima čudnovatih događanja, na ovaj vic i maštovite privatizacione ujdurme podsetila je nedavna prodaja novosadskog Dnevnika.

Ovaj dnevni pokrajinski list sa donedavno časnim pozivanjem na dugogodišnju ratno-poratnu istoriju i profesionalni ugled, što je, doduše, svojevremeno krenulo „silaznom linijom“ novi vlasnik je ispazario za 600 evra.

Pomalo ‘fantomski’ kupci

Sama cena lista sa svom opremom, minulim radom stotina novinara i ugledom kod stotina hiljada čitalaca ne bi bila začudno mala u zemlji u kojoj su se šećerane kupovale za  jedan, a smederevska železara „prekupljivala“ od Amerikanaca za deset evra. (Pri čemu niske cene nisu u svakom pojedinačnom slučaju bile prevarne, kao što su velike prevare bile moguće kod „akvizicija“ firmi po višim i evro-milionskim sumama).

Možda zbog takve „naviknutosti“ nije bilo većeg uznemirenja javnosti. Ali, dublji razlog svemu je baš zamiranje i ukidanje javnosti gde je udar na medije samo jedan od puteva za tako nešto.

Tako je i „slučaj Dnevnik“ bio samo jedan od sisjaset, maštovitih i uobičajenom umu gotovo nezamislivih načina (kombinacija) da se vlasničkim promenama ne samo utiče na uređivačke koncepte srpskih medija, već da se neki od njih ukinu i unište kako bi se lakše na dugi rok uspostavio jedan jedini obrazac uticaja na javnost.

[povezaneprice]

Privatizaciona putanja ovog lista, ali i čitavog Akcionarskog društva koje raspolaže i brojnim zgradama, štamparijom i zemljištem u centru Novog Sada, poslednjih godina je veoma zamršena. Uprkos nagomilanim gubicima samog medija, radi se o ogromnom novcu. Otuda, kao i u mnogim drugim privatizacijama u kojima kupcima nije uopšte do osnovne delatnosti, „robe“ i „robova“ koje kupuju, i ovde su na prvom mestu drugi unosniji interesi – placevi, stanogradnja…

Zaboravilo se – prvi korak ka tome učinjen je u doba vlasti Demokratske stranke. Tada je kupac (u/dela) Dnevnika od nemačkog VAC-a (WAZ) bio –  tvrdilo se, a sigurno jeste – biznismen Miodrag Bogićević. On je kao vlasnik „Farmakoma“ od DS-krugova bio „zadužen“ za ovu trgovinu, a ušao je, uz Dnevnik i u beogradsku Politiku preko istog prodavca.

Drugi korak, napravljen ovih dana, samo je radikalniji (esenesniji) nastavak pomenutog. Dnevnik je kupila nekad gradska, Novosadska televizija. A nju je pre izvesnog vremena kupio nedovoljno poznat, pomalo, to je sad moderno – „fantomski“ portal „Srbija danas“, ali blizak SNS-u. Poenta te bliskosti nije samo u partijskoj, već i u vojno-bezbednosnoj sferi, pošto se, kako tvrde bolje upućeni, u „Srbiji danas“ prepoznaju veze sa Jugoimport –SDPR (uvek) državnom firmom za proizvodnju, organizaciju proizvodnje i izvoz naoružanja.

Uz naklonost prodavca

Iz toga koga su sve spremni da uprežu u medijske akvizicije se prilično dobro vidi kakve su krajnje namere sadašnjih vlasti u daljim poslovima  na mešenju, modeliranju i pečenju testa javnog mnjenja.

Paleta „inovacija“ na ovom polju je prebogata i bitno prednjači pred „molerima“ iz prethodne vlasti. Najgrotesknija, ali istovremeno najpogubnija kampanja bila je ona, među prvim od dolaska SNS na vlast. U tome se proslavio izvesni biznismen Radojica Milosavljević koji se dotad medijima uopšte nije bavio.

Milosavljević je za sitne pare pokupovao petnaestak medija, uglavnom televizija po Srbiji, da bi većinu ugasio ili sa politikom SNS usaglasio. Uglavnom je otpuštao zaposlene, sve u okrilju tzv. medijske strategije koja je preporučivalaa udaljavanje i „republičke“ i „lokalne“ države iz medija. Srbija je u to vreme iznedrila još mnogo „radojica“.

Različiti modeli zaposedanja javnog prostora koji idu naruku vladajućepartijskim ljudima imali su pritom i naklonost dotadašnjih vlasnika. Gotovo neprimetno, jedno „dete Blica“, besplatni servisni beogradski list „24sata“ čija je zona uticaja bila među putnicima javnog prevoza, odjednom je promenio vlasnika. Ali i uređivački koncept i punktove „za džaba poneti“.

Koncept se najbolje video pred izbore kada je sadržaj bio preplavljen uspesima vladajuće partije, a „nabavka“ se sada uz objekte i vozila gradskog prevoza može obaviti u domovima zdravlja, državnim apotekama… i sličnim institucijama.

Ringije-Aksel-Špringer, čija su se izdanja, poput osnovnog, dnevnika „Blic“, koliko-toliko držala profesionalnih pravila novinarstva prodao je prošle godine svoje najmlađe i najnevaljalije čedo, tabloid „Alo“ sa sve osobljem, jednom privatniku čija se firma istovremeno kad je kupovala list nazvala po listu koji kupuje – „Dnevne novine Alo d.o.o.“

Ali, kuriozitet je što je ta firma duže vreme pre kupovine bila registrovana na istoj adresi i sa istom delatnošću na kojoj se već nalazio list „Alo“, viđen za otkup.

Stvaranje sistema nenormalnosti

Kao što se, naravno, može pretpostaviti od momenta ove transakcije i i „Alo“ je zaličio na one „provladine“ koji su postojali i pre nego što su poltronski postali „zvanični billteni vlasti“, a njihovi vlasnici sa visočajšeg mesta najhvaljeniji novinari u Srbiji. Uz još jednu srpsku specifičnost – jedan od njih „Kurir“ je u fazama i vremenski neodređenom ritmu čas „opozicioni“, čas „provladin“. No njegove „mesečne mene“ mahom proizilaze iz interesa koji nemaju direktne veze sa žurnalizmom.

Konačno, u svim tim privatizacionim i kuporodajnim ujdurmama nije najčudnije kad se ceo novosadski Dnevnik proda za iznos manji od bruto prosečne plate, kad se kupac unapred zvanično nazove isto kao „roba“/brend koji če kupiti nego što se u dubini toga kriju nepovratno štetni, i ne samo medijski procesi.

Reakcije opozicionih snaga i medijskih udruženja na sve su šarolike i prilično – zabludne. Kritike se svode uglavnom na to da su ovo – devijaciju od normalnosti, greške u famoznoj medijskoj strategiji i loš odnos vlasti prema medijima i medijskim slobodama. A ne stvaranje –sistema nenormalnosti.

Pridodaje se tome da je EU meka, odnosno da se „prave Toše“, kako reče predsednik jedne od srpskih strančica, povodom „eufemizama“ evropskog komesara Johanesa Hana onomad u Skoplju, u oceni evidentnog ugrožavanja medija u odnosu na evropske standarde.

Iz vida se pritom gubi da je ovakav odnos prema medijima samo deo šire strategije u kojoj oni sami po sebi ne treba da budu bitni, već samo korisni u stvaranju na duge staze celokupnog sistema vrednosti koji je – tablidan. Igre sa medijima su i paralelne i slične igrama sa lokalnim vlastima i drugim srednjim zupčanicima vlasti – čitava rukovodstva u lokalnim samoupravama rade po sistemu „biznismena Radojice“, a takav se manir uvodi i u upravne odbore gotovo svih institucija – kulturnih, obrazovnih…

Jedan uzorni beogradski analitičar, govoreći o ovim temama zapaža da je Srbija već dospela u situaciju da i opozicija i takozvane građansko-demokratske snage nemaju ideal da se javno mnjenje kreira na drugačiji način, već žale što oni nemaju njima naklonjene tabloide. Takav duh – dodajmo – zahvata i druge sfere, ne samo javnost, odnosno iz nje u njih i dolazi!