Novinarski sindikati: Nepoverenje, strah i nedostatak solidarnosti

Ukoliko biste novinarski posao tražili u Švedskoj, primetili biste da nakon nabrajanja onoga što firma očekuje od vas stoji kontakt osobe koju možete da pitate šta vi možete da tražite od poslodavca. Ta osoba predstavlja sindikat, očekuje da je pozovete i pitate sva ona, u balkanskom kulturološkom kodu, nepristojna pitanja – kakvi su zaista uslovi rada, koji je raspon plata, kako da napredujete, koje vrste osiguranja imate…

Spona između firme i zaposlenih u švedskom javnom servisu SVT-u je Deana Bajić. Meteorološkinja po obrazovanju, koja se u Beogradu bavila protivgradnom zaštitom i prognozom vremena, od 2013. takođe prognozira vreme, ali na švedskoj televiziji.

Ujedno, ona predstavlja i jednu od tri najveće švedske Konfederacije profesionalnih asocijacija – sindikat  SACO, poznat i kao švedski akademci. Tu organizaciju čine zaposleni koji su završili fakultet, odnosno diplomirani.

Drugi po veličini je TCO (Tjänstemännens centralorganisation) i u njegovom članstvu su radnici koji ne obavljaju fizičke poslove, dok je, logično, najveći sindikat onih koji obavljaju fizičke poslove – LO (Landsorganisationen).

Za poslednje četiri godine nijedna inicijativa za zaštitu novinara i novinarki nije potekla od SINOS-a, što je i logično kada su novinari u njemu manjina, a faktički ga vode članovi menadžmenta“, tvrdi sportski novinar Radio Novog Sada (Boris Zelenbaba, RTV)

Na švedskom javnom servisu SACO trenutno ima 76 članova, a u celoj Švedskoj ih je 700.000, jer unutar ove organizacije postoje još 23 manje jedinice u koje se ljudi raspoređuju prema obrazovanju i zanimanju.

Novinarima ove nordijske zemlje na raspolaganju je i sindikat Journalist förbundet (SJF) koji postoji od 1901. godine, ima oko 15.000 članova, među kojima su i stalno zaposleni, frilenseri, penzioneri i studenti.

Severne koleginice i kolege od studentskih dana mogu biti u sindikatu SACO. Onima koji već imaju status zaposlenih, to je jedini kriterijum za članstvo, priča za Cenzolovku Deana Bajić. Većina novinara tu mogućnost i koristi.

„U poređenju sa Srbijom, gde sam i ja radila do svoje 34. godine, ovde su sindikati ozbiljno shvaćeni i od velikog su značaja. Prvo i osnovno je da se poštuje zakon o radu i kolektivni ugovor, a sindikati imaju tu mogućnost da učestvuju u formiranju i promeni kolektivnog ugovora“, kaže poznata švedska meteorološkinja.

Da postoji veliko poverenje u sindikate u Švedskoj, pokazuju i podaci Instituta evropskih sindikata, prema kojima je poslednjih godina oko 70 odsto Šveđana u nekom od sindikata. Najveći procenat zabeležen je 1995. godine kada ih je 86 odsto bilo u sindikatima, i to se smatra vrhuncem švedskog sindikalizma.

Ovaj vid organizovanja zaposlenima šalje poruku da je sindikat uvek tu da im bude podrška, a tako se ponaša i u praksi.

„Kao član sindikata možeš uvek da dobiješ besplatnu pravnu pomoć, a možeš uticati i na svoju platu. Imaš mogućnost dodatnog osiguranja prihoda pored takozvane A-kasse, kojom ti je omogućeno da dobijaš jedan deo plate za određen period ukoliko bez svoje volje ostaneš bez posla. Sindikat pokriva razna druga osiguranja koja su vrlo važna – u slučaju bolesti zaposlenog, bolesti člana porodice, osiguranja na putu…  Svaki član može dobiti besplatnu obuku za pregovaranje o plati i intervju za posao“, objašnjava predstavnica švedskog sindikata SACO.

Kada je reč o izboru onih koji će biti nosioci neke funkcije u sindikatu, odnosno predstavljati ga u svojim firmama, Deana Bajić tvrdi da to može postati bilo koji član, jer nema specijalnih kriterijuma za to.

„Najvažnije je da je ta osoba zaposlena u toj firmi i može aktivno da učestvuje kao posrednik između zaposlenih i poslodavca. Kod nas to funkcioniše na taj način što poslodavac uvek poziva na sastanke sve reprezentante sindikata da diskutuju o nekim promenama, reorganizacijama u firmi, promenama radnih shema zaposlenih, zapošljavanju novih ljudi i slično. Moj deo je, na primer, redakcija za vesti, vreme i SVTinteraktiv (departman na SVT-u)“, dodaje meteorološkinja švedskog javnog servisa.

Novinari manjina – u sindikatu novinara

O poverenju u sindikalno organizovanje u Srbiji dovoljno govori i to što je veoma teško pronaći novije istraživanje o poverenju u sindikate. Ono što je na internetu dostupno uglavnom datira od pre tri-četiri godine i ukoliko su ti podaci Ipsos Stratedžik marketinga tačni, poverenje u sindikate ima oko 21 odsto ispitanika, a ne veruje im 44 odsto anketiranih.

Ipak, kolege iz javnih servisa (uglavnom) uspele su da nađu dobre razloge za članstvo u sindikatima. Za neke je bilo dovoljno to što se, kako kažu, beskompromisno bore da zaštite novinare, dok su neki od njih tu kako bi pokušali i da poboljšaju rad sindikata.

„U Sindikatu novinara Srbije (SINOS) pokušavam da ukažem na ono što bi sindikat trebalo da radi. Međutim, izbori se sprovode nezakonitim metodama, na šta sam se žalio i centrali, a njihov je odgovor bio da ako se malo i prekrši Statut to nije strašno, tj. da je najvažniji broj članova (čitaj: prikupljena članarina). Da bi se stiglo do reprezentativnosti, ovaj sindikat u Radio-televiziji Vojvodine prima u članstvo zaposlene iz svih zanimanja u RTV-u, čime smo došli do stanja da novinari u sindikatu novinara imaju manjinu. Sve je to protivno Statutu, ali se i dalje trudim da sindikat novinara jednog dana to zaista i postane“, priča za Cenzolovku Boris Zelenbaba, sportski novinar Radio Novog Sada (Radio-televizije Vojvodine), član SINOS-a, kao i Sindikata Nezavisnost.

Novinari u Srbiji nemaju sećanje na jake sindikate, ali nemaju ni elementarnu hrabrost. Sloboda u našoj profesiji se ne dobija, za nju se uvek iznova borimo, a za to nam je neophodna solidarnost – koje nema (Dragana Čabarkapa, predsednica SINOS)

On dalje navodi da je „jedini rezultat reprezentativnosti SINOS-a to što su čelnici i čelnice nakon prethodnih izbora za sebe izborili i rukovodeće funkcije u redakcijama i u menadžmentu“.

„Sindikat se isključivo bavi novčanim pozajmicama, čime su članovi sa nižim primanjima praktično ucenjeni da ćute. Za poslednje četiri godine nijedna inicijativa za zaštitu novinara i novinarki nije potekla od SINOS-a, što je i logično kada su novinari u njemu manjina, a faktički ga vode članovi menadžmenta“, tvrdi sportski novinar Radio Novog Sada.

Kako kaže, uveren je da bi jedan sindikat, koji ima većinski članstvo novinara, uz reprezentativnost, za kratko vreme rešio mnogobrojne probleme sa kojima se novinari susreću, a na širem planu tome bi doprinela saradnja sa ostalim sindikatima.

Predsednica Sindikata novinara Srbije i novinarka Večernjih novosti Dragana Čabarkapa na ove optužbe odgovara da u radu SINOS-a nema ničeg spornog.

„Izvršni odbor SINOS-a je razmatrao primedbe na izbore koje pominjete i zaključio da nije bilo nepravilnosti. Sindikat novinara Radio-televizije Vojvodine je naša najbrojnija podružnica i lično imam veliko poštovanje za novinarski i sindikalni rad predsednice (te podružnice) Nade Kalkan“, tvrdi Čabarkapa.

Ona naglašava da su SINOS-ove podružnice samostalne u donošenju odluka i da one moraju biti u skladu sa Statutom sindikata, i podseća da članovi mogu biti i novinari i medijski radnici.

Čabarkapa: Strah od otkaza i nedostatak solidarnosti

Predsednica SINOS-a dodaje da se organizacija koju predstavlja iznad svega bori za novinare i poštovanje njihovih radnih prava.

„SINOS insistira na potpisivanju granskog kolektivnog ugovora. To je naš prioritet od kad smo osnovani 2002. godine, ali ne ide. Pravi razlog je to što novinari u Srbiji uglavnom zbog straha od otkaza ne smeju da se organizuju u sindikate. Strah je opravdan. Poslodavci u medijima u većini slučajeva zabranjuju  sindikalno organizovanje“, kaže Čabarkapa za Cenzolovku.

Dodaje da, kao predstavnica ovog sindikata u Radnoj grupi za izradu medijske strategije, insistira na uspostavljanju socijalnog dijaloga koji bi vodio potpisivanju granskog kolektivnog ugovora.

„Poštovanje radnih prava, pristojni uslovi rada i redovna i adekvatna zarada preduslov su profesionalnog rada novinara i medijskih radnika. Od sedme sile postali smo prekarni radnici od kojih se traži i očekuje da brane javni interes u uslovima kada ne mogu da odbrane lični integritet. Novinari u Srbiji nemaju sećanje na jake sindikate, ali nemaju ni elementarnu hrabrost. Sloboda u našoj profesiji se ne dobija, za nju se uvek iznova borimo, a za to nam je neophodna solidarnost – koje nema“, zaključuje predsednica SINOS-a.

Izbori u SINOS-u se sprovode nezakonitim metodama, na šta sam se žalio i centrali, a njihov je odgovor bio da ako se malo i prekrši Statut, to nije strašno, tj. da je najvažniji broj članova (Boris Zelenbaba, RTV)

Kada Vesna Sladojević, odgovorna urednica direktnih prenosa na Radio-televiziji Srbije, govori o sindikatu čija je članica, stičete utisak da priča o švedskim modelima.

„RTS, na sreću, ima nekoliko jakih sindikata koji zajedno nastupaju i grčevito se bore u pregovorima sa poslodavcem pri donošenju nekih važnih dokumenata i odluka u kući, kao što je kolektivni ugovor, sistematizacija radnih mesta, socijalni program… Moj izbor je oduvek Nezavisnost, jer mislim da je od početka potpuno dosledan i beskompromisan u zaštiti novinara od svega što ih ometa u profesionalnom obavljanju posla“, kaže Vesna Sladojević.

Prema njenim rečima, Sindikat Nezavisnost se ne libi da „kad god je to potrebno, podseti i opomene rukovodstvo i uredništvo kuće na zakonske obaveze koje javni servis ima u objektivnom i profesionalnom izveštavanju građana“.

Kolegama poručuje da u sindikatima pronađu svog „partnera i zaštitnika“.

„Tamo gde ih nema, potrebno je pomoći da se osnuju“, ističe Vesna Sladojević.