Otpuštanja u Blicu: Krivi smo mi, novinari, koji smo ćutali

Da je „Ringijer Aksel Špringer“ onomad, dva-tri dana pred doček Nove 2017. otpustio trojicu obućara, jednog poslastičara, dva diplomirana hemičara, dve vaspitačice, jednog teologa, jednog pijanistu, jednog inženjera geologije, tri medicinske sestre i jednu sekretaricu – niko ovu rečenicu ne bi ni pročitao do kraja, a kamoli se žacnuo.

Ako bi pak ova „vest“ zavredila nečiju pažnju, sažaljenje bi eventualno dobila ona jadna sekretarica pomenuta na samom kraju, jer bi se svako normalan zapitao šta će jednoj medijskoj kući obućari, poslastičari, hemičari, vaspitačice, teolozi, medicinske sestre…

Medijske kuće, je l’ tako, proizvode medijske sadržaje – izdaju dnevne novine, nedeljnike i mesečnike, prave portale, radio i TV sadržaje, internet platforme, blogove… Medijskim kućama, novinama naročito, trebaju novinari, pa je, valjda, nekako normalno da se rešavaju ljudi neodgovarajućeg zvanja, znanja i kvalifikacija, i da zapošljavaju kadar kakav im treba.

Zapravo, svako preduzeće, bilo da je reč o kiosku ili o multinacionalnoj izdavačkoj kući, ima pravo da traži radnike po svojoj meri, pa je utoliko čudnije zašto se to osporava „Ringijer Aksel Špringeru“.

Pa zašto je onda vest o otpuštanju 15 zaposlenih, mahom novinara, iz ove medijske kuće izazvala osudu svih novinarskih udruženja i burne reakcije na društvenim mrežama?

Za novinare u Blicu posla ima koliko i na benzinskoj pumpi

„Ringijer Aksel Špringer“ ima dva dnevna lista – „Blic“, koji, nažalost, već godinama ne može da se svrstava u novine, tabloid „Alo!“, to nikad nisu ni bile novine, a donedavno i besplatno izdanje „24 sata“, koje više neće biti 16 strana ničega, već nedeljnik – i tri magazina.

„Ringijer Aksel Špringer“ ima i desetak portala. Svaki je među najposećenijima u svom segmentu, a onaj apsolutno najbolji, bliconline, sve češće se puni „vestima“ s Tvitera, Instagrama, Fejsbuka i Snepčeta, britanskih, američkih, hrvatskih, bosanskih i ko zna još čijih sajtova, snimcima s Jutjuba, izmišljenim ili stvarnim (ali podjednako besmislenim) ispovestima.

I gde je tu posao za novinara? Ima ga koliko i na poljoprivrednom dobru, na benzinskoj pumpi i u vunovlačarskoj radionici.

Kola su ranije krenula nizbrdo. Mnogo pre usvajanja Zakona o radu. Mnogo pre toga su novinari „Blica“ izgubili svoje novine i svoj ugled

Uostalom, otkazi se dele svakodnevno. Većina otpuštenih u Srbiji odlazi na ulicu s nepovezanim stažom, sa neisplaćenim platama, uz pretnje bahatih poslodavaca. „Ringijer Aksel Špringer“ to čini uz otpremnine i poštovanje svakog slova Zakona koji je, izgleda da neki to tek sada vide, napravljen isključivo po meri poslodavaca.

A šta smo mi novinari radili kad je usvajan taj isti Zakon o radu? Koliko smo kritičkih tekstova na tu temu objavili? Koliko smo stručnjaka, onih koji su govorili da još nije vreme za njegovo usvajanje, citirali? Da li smo dovoljno ukazivali na ono što nam predstoji?

Što god da smo uradili, malo je. Tada smo samo unapred sažaljevali neke jadne radnike koji će jako dugo odlaziti na posao s pitanjem da li će baš tog dana baš oni dobiti otkaz, koji će jednog dana, godinu dve pred penziju, ostajati bez posla, i bili srećni što se nama to sigurno neće desiti. Jer mi smo novinari. Viša rasa. Zaštićeni. Moćni jer se naš glas daleko čuje. Jer s nama nema šale. Jer mi znamo naša prava.

Jer mi ne klečimo.

A šta smo mi, novinari, radili kad je usvajan Zakon o radu? Koliko smo kritičkih tekstova na tu temu objavili? Da li smo dovoljno ukazivali na ono što nam predstoji?

Šta smo mislili? Da mečka neće zaigrati pred našim vratima?

Ne ide to tako.

To je bio trenutak da shvatimo da su kola još ranije krenula nizbrdo. Mnogo pre usvajanja Zakona o radu. Mnogo pre toga su novinari „Blica“ izgubili svoje novine i svoj ugled, a usput su upirali prstom u neke štampane stvari koje se prodaju na kioscima i koje s novinama nemaju nikakve veze.

A onda je „Blic“, na moju žalost, kako kažu one stotine hiljada bivših čitalaca, postao „Bljuc“. Štampana stvar koja se prodaje na kiosku… Za to su isključivo krivi novinari, posebno oni koji su tu kuću gradili skoro od temelja, a sada se čude što su suvišni.

To bi bilo isto kao kada bi se šumar, koji je okretao glavu pred nelegalnom sečom, čudio što je dobio otkaz jer više nema šume, a samim tim ni posla za njega.

Krivi su novinari, a ne menadžment „Ringijer Aksel Špringera“. Njihovo je da zapošljavaju potreban kadar, da zarađuju pare za gazde, za državu, za redovne mesečne troškove, za plate, a naše je da čuvamo novinarstvo i dostojanstvo novinara.

Poželjno pisanje za političare, oglašivače i estradu

Nismo uspeli. I otuda toliki otkazi. I tek će ih biti, pa nam preostaje ili da menjamo poziv ili da menjamo kuću ili da se prilagodimo novoj definiciji novinarstva. Za ovo poslednje poželjna je sklonost ka izveštavanju s događaja kojima nismo prisustvovali, izvrtanje činjenica, pisanje PR tekstova za političare, oglašivače i estradu, spinovanje, izmišljanje ekskluziva, potcenjivanje inteligencije čitalaca, određivanje sopstvenog kvaliteta prema broju „klikova“ koje smo pokupili tekstovima tipa „OVAKO izgleda stan naše folk dive“, „OVO je bujno poprsje čuvene glumice“, „Nikad nećete pogoditi KO je pokazao gaćice“…

Za očuvanje ono malo preostale časti profesije na umoru i dalje će biti zaduženi entuzijasti iz nekoliko pristojnih štampanih izuzetaka, sa dva, tri TV kanala bez nacionalne frekvencije i nekoliko portala, a ne novinarska udruženja, nepostojeći sindikati i vlasnici medija.

Oni će se, kao „Ringijer Aksel Špringer“, boriti da isplate 13. platu svojim radnicima. Samo, šteta što među njima uskoro više neće biti nijednog novinara.

*****

Autorka teksta je, kao zamenica urednika Blic Beograd i Blic žene, radila u Ringier Axel Springer od 1997. do 2016, kada je svojevoljno otišla.