Radijus Vektor isključio TV B92, TV Prva i TV Happy

Ogorčeni nacionalni emiteri

B92 i Prva su u ponedeljak saopštili da je Radijus Vektor „iz nerazumljivih i potpuno neopravdanih razloga, onemogućio gledanje domaćih TV kanala Prva, B92 i Happy“ i zamenio ih TV kanalima N1, Grand 1 i Grand 2. U ovom saopštenju se takođe navodi da za ovakav postupak operatora Radijus Vektor ne postoji „nijedno zakonsko niti etičko opravdanje“, da je program nacionalnih emitera „besplatan za sve građane Srbije“, a da operatori preuzimaju kanale i dalje ih prodaju građanima kroz svoje pakete, pa je Radijus Vektor svojim ponašanjem „uskratio svoje gledaoce“ za program, po njihovoj tvrdnji, najgledanijih domaćih emitera u zemlji. B92 i Prva takođe navode da su više meseci pokušavali da pravno regulišu korišćenje sadržaja po ugledu na sve druge uređene sisteme i da ulažu  maksimalni napor kako bi zaštitile interese gledalaca, kao i svoj program, koji je izuzetno gledan i tražen. Na kraju se navodi da će sve tri isključene nacionalne televizije i dalje boriti za „ravnopravan odnos nacionalnih i stranih televizija u ponudi kablovskih distributera“ i da će gledaoce obavestiti o daljim koracima.

Odgovor operatora Radijus Vektor

Radijus Vektor je u svom današnjem odgovoru naveo da nije „svojevoljno“, „neopravdano“ i „nerazumljivo“ onemogućio gledanje programa tri TV kanala i da su tri nacionalna emitera u svom dopisu upućenom 1. avgusta zahtevale da Radijus Vektor prestane sa distribucijom njihovih kanala, pod pretnjom „prekršajnih i krivičnih postupaka“ i da je taj operator zapravo ispunio taj zahtev. Radijus Vektor je obavestio javnost i da je uredno, u skladu sa članom 100. Zakona o elektronskim medijima „tražio saglasnost za distribuciju programa navedenih televizija“, ali da na taj zahtev nije odgovoreno. Operator dodaje da televizije navode da je program „besplatan za sve građane Srbije“ a da „oni od Radijus Vektora i drugih kablovskih operatora potražuju novčanu naknadu za distribuciju svojih TV kanala i samim tim direktno utiču na povećanje cene“. Na kraju i Radijus Vektor navodi da će nastaviti da čini „maksimalne napore“ da sa ovim TV kanalima postigne sporazum pod istim uslovima koji važi i za gledaoce koji program prate besplatno putem digitalne zemaljske televizije.

Rat saopštenjima se nastavlja

Nekoliko sati nakon što se Radijus Vektor oglasio, replicirale su Prva i B92, ponavljajući tezu o tome da svaki građanin ima besplatan pristup programu nacionalnih televizija preko antene, ali da to nije slučaj kada koristi i usluge kablovskog operatora. Pritom ponavljaju da kablovski operator plaća strane i regionalne kanale, osim nacionalnih televizija na teritoriji Srbije, kako bi kasnije taj program distribuirao svojim korisnicima uz naknadu. Ove televizije smatraju da se radi „o bezobzirnoj diskriminaciji domaćih emitera i dovođenje u neravnopravan položaj sa stranim kanalima“ i navode da je komentar operatora o potraživanju novčane nadoknade koju zahtevaju televizije i navodi da će to uticati na povećanje cena kablovskih usluga je besmislen i može se shvatiti kao pokušaj dovođenja u zabludu građana, a sve zarad izbegavanja zakonskih obaveza koje nemaju nikakve veze za cenom usluga i sticanja dodatne koristi. Kako cenu usluga određuje isključivo operator, televizije smatraju da on „ne mora da povećava cenu već može da nađe drugi model baš kao što su to učinili drugi operateri“ sa kojma su televizije Prva i B92 „postigle dogovor“. Na kraju, televizije objašnjavaju da Radijus vektor sve do nedavno „nije tražio saglasnost za emitovanje pograma Prve i B92 i tek je posle niza preduzetih pravnih koraka i mera, uključujući i opomenu od REM-a, podneo zahtev“.

Vratimo se malo unazad…

Kablovski operatori dugo nisu bili ni pod kakvom regulativom. Nekadašnji Zakon o radiodifuziji gotovo da uopšte nije uređivao uzajamne odnose operatora i televizija koje distribuiraju, čak se može reći da je ovaj zakon u stvari mahom bio „krojen“ da bi se regulisala tzv. zemaljska radiodifuzija (televizija i radio „preko antene“). U takvom regulatornom okruženju, stvorila se praksa da se emiteri (ne samo nacionalni) distribuiraju putem kabla ili satelita bez plaćanja naknade od strane operatora. Zanimljvo je da je za distribuciju TV kanala sam operator nabavljao dozvolu od regulatornog tela (tadašnji RRA). U međuvremenu se tehnologija promenila (digitalizacija zemaljske televizije i razvoj kablovske distribucije i drugih vidova prenosa); tržište se promenilo: strani lokalizovani TV kanali su dospeli na srpsko tržište, operatori su postali i vlasnici TV kanala, a 2008. je nastupila ekonomska kriza koja je značajno pogodila medije; na kraju desila se i promena odnosa snaga između broja građana koji primaju televizijski program preko antene u odnosu na one koji to rade na drugi način (kabl, satelit, IPTV itd).

Po poslednjem objavljenom izveštaju RATEL-a (I kvartal 2017), oko 1,67 od oko 2,5 miliona domaćinstava TV uslugu prima preko kabla, DTH i IPTV.

U bitno promenjenim tehnološkim i tržišnim uslovima, promenila su se i pravila igre, uključujući tu i uspostavljanje minimuma pravila za kablovske operatore u distribuciji TV kanala.

O čemu se zapravo spore televizije i operatori

Pružanje medijske usluge (medijskog sadržaja) i distribucija medijske usluge nikada nisu bile toliko povezane kao što su u sadašnjim uslovima. Operatori, nisu više samo „prenosioci signala“ do korisnika i „vlasnici kabla“, već i pružaoci medijske usluge. Pored toga, na tržištu distribucije medijskih sadržaja dolazi do značajnog ukrupnjavanja, pa praktično dva sistema (jedan javni a drugi privatni) kontrolišu gotovo 2/3 distribucije.

SBB po pomenutom izveštaju RATEL-a ima oko 48% tržišta. Ovde treba dodati i nedavnu akviziciju IKOM-a od strane SBB na koju je KZK dala uslovnu saglasnost, pa SBB ima nešto preko 50% tržišne snage u distribuciji medijskih sadržaja. Telekom Srbija je na oko 25%.

Kako su im medijski zakoni iz 2014. dozvolili da mogu da budu vlasnici i TV kanala, a ne samo distributeri, oni su prirodno krenuli sa „širenjem“ na tržište samih medijskih sadržaja u kojima su do samo pre par godina velike nacionalne televizije bile neprikosnoveni lideri. Tako je zapravo došlo do „sudaranja“ na istom tržištu. Zbog toga se može pretpostaviti da je uzrok sukoba proces prirodne selekcije u uslovima tržišne ekonomije.

Jednostrani pogled na problem

Pomenuti „rat saopštenjima“ obiluje preterivanjem i prenaglašavanjem u cilju potvrde ispravnosti sopstvene pozicije.

Prvo, operatori pre uključenja bilo koje medijske usluge u svoj paket TV kanala moraju da pribave saglasnost od konkretne televizije. To je jasno rečeno i u članu 100. Zakona o elektronskim medijima i potvrđeno prilično jasnim saopštenjima Regulatornog tela za elektronske medije (REM) iz juna i jula ove godine.

Drugo, nigde u medijskim propisima ne postoji obaveza za nacionalne televizije da saglasnost za distribuciju programa daju besplatno, pa televizije imaju apsolutno pravo da izaberu i da svoj program ustupaju uz određenu naknadu, ali i bez naknade (radi se o opciji, ne o obavezi) ako to čine poštujući pravila konkurencije.

Treće, ne bi trebalo mešati zemaljsku distribuciju i distribuciju putem kabla jer postoje značajne tržišne i regulatorne razlike (različita priroda distribucije, rezlike u otvorenosti tržišta, različiti biznis modeli, nacionalni PMU koji imaju zemaljsku dozvolu moraju da pribavljaju posebnu dozvolu za kabl itd). Zbog svega toga i televizije i operatori neopravdano koriste kao argument „besplatnu dostupnost nacionalnih kanala putem zemaljske televizije“, jer se radi o neuporedivoj situaciji.

Četvrto, operator nije obavezan da u svojoj ponudi ima programe nacionalnih TV kanala koji imaju dozvole za nacionalno (zemaljsko) pokrivanje (obaveza postoji samo za RTS i RTV). Ako nema saglasnost, a distribuira TV program operator neovlašćeno „pušta“ tuđ program, što zaista može da bude osnov i za prekršajnu i za krivičnu odgovornost.

Peto, operator je dužan da medijske usluge distribuira na pravičan, transparentan i nediskriminatoran način. To znači da ne može neopravdano da uskraćuje pristup svojoj mreži određenim kanalima, niti da favorizuje određene TV kanale. Drugim rečima, u uporedivim uslovima važe ista pravila igre za sve pružaoce medijske usluge, bez obzira na njihovo poreklo (domaće i strano). Ipak, saopštenja televizija ne daju dovoljno dokaza da je u konkretnom slučaju zaista došlo do diskriminacije TV kanala.

Problem se suštinski svodi na to da li je operator spreman da plati za distribuciju TV kanala ili ne. Ako televizija ne da besplatnu distribuciju, a operator neće da plati, ti kanali neće ni biti u njegovoj ponudi. Tako da je pozadini ovog sukoba verovatno „utvrđivanje pozicija“ u tržišnoj utakmici. Može se zaključiti da korisnici ili gledaoci ovde predstavljaju samo kolateralnu štetu sukoba i gotovo ništa ne zavisi od njih. Ostaje da se vidi da li će ovim povodom kontrolna i regulatorna tela imati šta da kažu.