Rat Telekoma i SBB-a: Tucite medije kad počnu da liče na svoje gazde

d kako postoji kapitalizam uvek je svakome bio cilj da uništi konkurenciju, ali nikad niko nije bio toliko lakomislen da to stavi u zvaničan dokument kao što je to ovih dana učinio Vladimir Lučić, aktuelni direktor Telekoma. Kapitalisti su tokom istorije biznis-planove pisali uz pomoć raznih kreativnih eufemizama u kojima svoje kompanije opisuju kao konkurentnije, ili još blaže rečeno – kompetitivnije u odnosu na tržišne rivale.

Ugovor koji su potpisale kompanije Telekom i Telenor, o kome mediji koji posluju u okviru Junajted grupe, koja je u vlasništvu SBB-a, izveštavaju kao „paklenom planu“, zapravo je uobičajen. Reč je o restriktivnom sporazumu kakav su imali SBB i Telenor, ili Telenor i VIP, a koji su mogući samo ako njihovo izuzeće odobri antimonopolska komisija.

Sličan ugovor imali su i Telekom i SBB, i to pre nego što je Komisija za zaštitu konkurencije zakonom iz 2005. godine uopšte i osnovana da bi mogla da odobri iznajmljivanje infrastrukture državne kompanije privatnoj firmi. A još manje da, recimo, proceni kako je to što je SBB do 2003. godine džabe koristio Telekomovu infrastrukturu uticalo na konkurentske firme, od kojih je mnoge kasnije SBB i kupio.

A zna se i šta se desilo u jednom drugom poslu, mobilnoj telefoniji, gde je Mobtel koristio infrastrukturu državne kompanije i doneo čitavo bogatstvo Bogoljubu Karić. Razlika je samo u tome što je  država  na kraju oduzela Mobtel Kariću i prodala ga Telenoru.

Militaristički rečnik

Ali, terminologija koja se nalazi u pratećim dokumentima aktuelnog ugovora između Telekoma i Telenora je potpuno neuobičajena. Izrazi poput „uništiti“ ili „staviti tačku na poslovanje“ SBB-a i Junajted grupe, kako je to opisao Lučić, deluju militaristički. U Zakonu o zaštiti konkurencije, u članu 10, doslovce piše da restriktivni sporazumi „imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije“.

Telekom i Telenor pred antimonopolskom komisijom, koja treba da im odobri izuzeće, moraju da dokažu da „sporazum ne isključuje konkurenciju na relevantnom tržištu ili njegovom bitnom delu“ (član 11, Zakona o zaštiti konkurencije), ali i da „potrošačima obezbeđuje pravičan deo koristi“.

Telekom i Telenor će lako dokazati ovo drugo, ali kako će ovo prvo nakon što je Lučić to stavio u dokument koji je bio namenjen izvršnom odboru, a ne antimonopolskoj komisiji.

Uz to, ovih dana smo puno čuli o tome kako su „slobodni i nezavisni mediji“ pod pritiskom, ali još niko nije rekao da je i Komisija za zaštitu konkurencije, nezavisno regulatorno telo koje treba da donese odluku, takođe pod baražnom medijskom vatrom.

Dokument koji je potpisao Vladimir Lučić i njegov militaristički rečnik podigao je medije koji posluju u okviru Junajted grupe isto tako u stanje borbene gotovosti. Naravno, usledila je i kontraofanziva iz medija sa kojima je Telekom povezan.

A zašto je ovo borba na život i smrt u kojoj čak i voditeljka vremenske prognoze morala svojevremeno da snima reklamni slogan „Da se vidi N1″, i u kojoj novinari Kurira, koji je sa Telekomom povezan, moraju da traže rodbinske veze članice Saveta za borbu protiv korupcije Jelisavete Vasilić sa zaposlenima u Junajted mediji, čime su valjda hteli da diskredituju izveštaj o Telekomu, čiji je Vasilićeva autor?

Pare ili život

Ali, kao i u svakom drugom poslu, ako nešto nije jasno, treba pratiti trag novca. Zato je ova bitka je toliko nemilosrdna i svodi se na dilemu: „Pare ili život“. U kablu su već velike pare potrošene, ali to nije izvor koji može lako da presuši.

Uništavanje konkurencije ima samo jedan cilj: da slomi drugu stranu i preuzme tuđi kolač tržišta, ali u ovom slučaju je situacija malo komplikovanija. Tako da ko god da pobedi u sudaru ova dva titana, pravi pobednik će biti neko treći, i u tome je lepota slobodnog tržišta. U nameri da u bespoštednoj borbi na život ili smrt unište jedna drugu, obe kompanije sve vreme, Lučićevim rečnikom rečeno, urušavaju i sebe i svoje bilanse. To pokazuju finansijski izveštaji prema kojima su obe kompanije prešle nivo takozvane „srednje zaduženosti“.

Naša analiza pokazuje da je na kraju 2019. godine, što je poslednji objavljen izveštaj na sajtu Agencije za privredne registre (APR), dug SBB-a bio 2,9 puta EBITD-a, što se smatra povišenom zaduženošću. EBITD-a, inače, predstavlja dobit pre plaćenih kamata, poreza i amortizacije, a srednje zaduženom smatra se ona kompanija čiji je neto dug (dugoročne plus kratkoročne obaveze minus gotovina) dva puta EBITD-a. Sve preko toga je razlog da se menadžment zabrine.

Telekomu je još teže da glavu drži iznad vode jer je dug ove kompanije na kraju 2019. godine iznosio čak četiri puta EBITD-a, što se smatra prezaduženom kompanijom. Bez obzira na to što rukovodstvo ove državne firme ističe kako je to u biznisu telekomunikacija uobičajeno, treba podsetiti na činjenicu da je i Ivica Todorić nekoliko godina pre bankrota imao toliki nivo duga, a da je u godini kada je bankrotirao dug Agrokora vrtoglavo dostigao sedam puta EBITD-a.  U apsolutnom iznosu neto dug Telekoma na kraju 2019. godine iznosio je oko 1,2 milijarde evra. O koliko velikim parama je reč svedoči činjenica da dug države, na primer, iznosi oko 25 milijardi evra. Što znači da je dug Telekoma jednak dvadesetini duga Srbije, što nije malo.

Dug SBB-a izražen u parama nešto je manji i iznosi 315 miliona evra.

Još jedna stvar je zajednička Telekomu i SBB-u. Za njihove poslove 2019. godina bila je prelomna, a obe kompanije završile su je sa gotovo istim plusom na računu od oko 3,5 milijarde dinara, što je nešto manje od 30 miliona evra.

Ono što nije isto je što je Telekom Srbija u tom poslu imao i podršku države, pa je na ime subvencija upisao 62 miliona dinara, dok SBB po tom osnovu nema prihode. Takođe, samo godinu dana ranije, dobit Telekoma bila je čak tri puta veća i iznosila oko 10 milijardi dinara, dok je SBB na kraju 2018. godine imao nešto manji plus od 3,1 milijardu, ali je za godinu dana popravio svoj poslovni rezultat. Uz to, SBB je na kraju 2019. godine gotovo sustigao Telekom po nivou dobiti, iako su poslovni prihodi ove kompanije bili čak tri puta manji od državne telekomunikacione firme. Pored toga, Telekomove bilanse 2019. godine opterećuju i veliki troškovi amortizacije (27 milijardi dinara), što je posledica preuzimanja manjih kablovskih operatera.  Troškovi amortizacije SBB-a su te godine bili čak 4,8 puta manji od Telekomovih.

Šta nam servira Petar Kelner

Nije teško zaključiti ko može da bude pobednik ove nemilosrdne tržišne utakmice – onaj ko je borbu titana pratio iz publike. A to je, po svemu sudeći, treći igrač: kompanija Telenor, koja je izgleda namerila da uđe u kabl.

Tamo gde, prema poslednjim podacima RATEL-a, SBB ima 46,1 odsto tržišta, a Telekom, sa povezanim kompanijama, 42,4 odsto (28,7 odsto plus 13,7 odsto tržišta koliko ima brend Moja Supernova, jer su 2020. godine Kopernikusu pripojeni Radijus Vektor, Masko, BPP ing, Telemark, Avkom i Sat TV Meteor). Uz to i bratska državna firma Pošta Srbije ima 2,8 odsto učešća.

I dok su Telekom i SBB svoje finansijske resurse trošili u međusobnoj borbi, gotovo neverovatno zvuči činjenica da kompanija Telenor u ring ulazi sa pozitivnim neto dugom. Jer dugoročni krediti Telenora iznose 1,34 milijarde dinara, ali je gotovina na računu ove kompanije na kraju 2019. godine bila veća (što je u velikom biznisu retko) i iznosila je 1,36 milijardi dinara.

Ali to što na srpskom tržištu kabla namerava da servira Petar Kelner, češki biznismen koji stoji iza PPF grupe, koja je vlasnik Telenora, neće baš lako proći. Jer onaj ko u rat ulazi mora biti spreman i na žrtve. Akcionari su već počeli da ih zbrajaju, kad su pre dva dana javno zakukali kako ih uznemirava činjenica da je Junajted grupa zloupotrebila svoju vlasničku poziciju u N1 i što utiče na uređivački sadržaj za sopstvenu komercijalnu dobit.

Sve naše gazde

Da li je, ipak, tačna teza medija koji posluju u okviru Junajted grupe da pad tržišnog učešća njihovog vlasnika znači „gušenje slobodnih i nezavisnih medija“?

Medijski biznis nije profitabilan i finansira se iz kabla. Iako je Junajted medija, u okviru koje posluje i televizija N1, na kraju 2019. godine imala neto dobitak od 2,24 miliona dinara, prethodnu, 2018, godinu završila je sa minusom 28 miliona dinara. Akumulirani gubitak  kompanije je 105 miliona dinara, pokazuju finansijski izveštaji ove kompanije. Neto gubitak Adrija njuza, luksemburške firme koja ima licencu za emitovanje N1, za 2019. godinu iznosi 71,5 miliona dinara.

Dakle, gornja teza je tačna onoliko koliko je finansijska nezavisnost osnov nezavisnosti svakog medija, jer znači pritisak na poslovanje. Baš kao kada bi „Politika novine i magazini“, na primer, kao udar na slobodu štampe proglasila to što Politika AD, suvlasnik firme, posluje sa gubitkom i ima dug za struju. Ili kada bi se o poslovnim problemima EPS-a, Komercijalne banke, Poštanske štedionice, Diposa, dakle Politikinih akcionara, izveštavalo kao o gušenju uređivačke autonomije lista.

Ili kao kada je budžetom i pratećim zakonima za 2016. godinu ukinuta pretplata za javni servis, a iz državne kase izdvojeno četiri milijarde dinara za finansiranje RTS-a. Pa je na konferenciji za štampu u Vladi Srbije održanoj 11. novembra 2015. tadašnji premijer Aleksandar Vučić, na pitanje novinara javnog servisa umesto odgovora na pitanje koliki prihod se očekuje od rasta akciza rekao: „Manje nego što ćemo da damo za vašu televiziju“.

Ili kao kada je 2010. godine kurs dinara vrtoglavo padao, što nije odgovaralo Miroslavu Miškoviću, vlasniku Delte, ali i suvlasniku dnevnog lista Pres.

Poslovni i javni interesi

Naravno da pad prihoda vlasnika utiče na poslovanje medija, ali interes vlasnika, bio kapital državni ili privatni, nije nužno javni interes. Uostalom, poslovni interes vlasnika može da se promeni. A to najbolje vidimo na primeru Dragana J. Vučićevića.

U vreme dok je Vučićević bio glavni urednik Presa, čiji su vlasnici bili Dragan Đilas i Miroslav Mišković, ovaj dnevni list kritikovao je tadašnjeg guvernera Radovana Jelašića zbog slabljenja dinara. To je bilo u najboljem interesu njegovih vlasnika – Miroslava Miškovića, kao uvoznika, jer je njegov prihod bio manji što je dinar bio slabiji, i Đilasa kao gradonačelnika, jer je dug Beograda bio veći što je evro bio jači. Uostalom, Đilas je o tome javno govorio za Pres u tekstu „NBS je kriva za sve“ objavljenom 12. januara 2010. godine. Prećutao je samo da je suvlasnik dnevnog lista koji ga je intervjuisao.

Sada je odnos Dragana J. Vučićevića i prema Đilasu i prema Miškoviću drugačiji, i to sad svi znamo. Ali se, iako naizgled zvuči bezazleno, odnos Informera i prema nezadovoljnim proizvođačima malina menjao. Ovaj dnevni list vrlo retko je prenosio njihovo nezadovoljstvo otkupnom cenom malina u vreme dok je Dragan J. Vučićević bio suvlasnik kompanije Ledena Loznica DOO.  Svoj vlasnički udeo od 25 odsto prodao je 15. avgusta 2018. godine.

Takođe, Draganu Đilasu nije imao ko s Pinka da piše u vreme kada je njegova kompanija imala ugovore o reklamama sa kompanijom Željka Mitrovića. Đilas je, po sopstevnoj tvrdnji, 2013. godine prodao Dajrekt mediju, a onda je ova kompanija u julu 2015. godine ušla u vlasničku strukturu kompanije Pink internešnel (10 odsto). Željko Mitrović, njegov bivši poslovni partner, sada mu se obraća preko dnevnih informativnih emisija.

Đilas, naravno, nije jedini kome Željko Mitrović piše otvorena pisma. Piše ih uvek i svuda gde je ugrožen njegov poslovni interes. Menja se samo adresa primaoca.

Od kada je Boban Rajić, zvani Coka, preko kompanije „Medija 026″ pretprošle jeseni kupio Večernje novosti, ovaj dnevni list počeo je da izveštava o poslovanju njegovih firmi. Pa tako Večernje novosti 18. oktobra 2019. godine pišu kako „Želvoz 026″ nudi spas za „Gošu“.

Dakle, kad dnevni list Kurir osudi napad Junajted grupe na kompanije „Vajrles medija“ i portal Mondo, to je u najboljem interesu njihovog zajedničkog vlasnika – Igora Žeželja, a ne u javnom interesu. „Vajrles medija“ je, opet, sa Telekomom usko povezan, jer je ova državna kompanija Žeželju u januaru 2019. odobrila pozajmicu od 38 miliona evra da kupi Kurir. Iako je menadžment Telekoma izjavljivao kako ovu saradnju nikada nije krio, u napomenama uz finansijske izveštaje obe kompanije ovaj zajam nije transparentno prikazan. Odnosno, ne navodi se kome je novac odobren.

Kad mediji počnu da liče na vlasnike

I tu dolazimo do Junajted medije, u okviru koje posluju televizije N1, Nova S i portal Nova.rs. Gde, na primer, objavljivanje vesti da je Okružni sud u Cirihu doneo presudu kojom je utvrđeno da su Pink, Studio B, Informer i Dragan J. Vučićević povredili prava ličnosti suvlasnika Junajted grupe Dragana Šolaka – jeste javni interes. Ali je isto tako i javni interes da se objavi cela presuda, a privatni interes Dragana Šolaka da se objave samo pojedini detalji iz nje.

Izveštavanje N1 o poslovanju Telekoma Srbije jeste javni interes, ali je poslovni interes Dragana Šolaka, kada mediji čiji je suvlasnik traže, kao što je to bio slučaj krajem 2019. godine, da Telekom, njegov direktni konkurent, objavi svoje ugovore sa ostalim igračima na tržištu, direktnim rivalima SBB-a.

S druge strane, nije javni interes kad N1, na primer, 21. oktobra 2020. godine izveštava o autorskim pravima Granda – to je isključivo interes Dragana Šolaka i njegovih poslovnih partnera, jer je preko Junajted grupe Šolak takođe suvlasnik Granda. Izveštavanje N1 o tome kako Grad Beograd Planom detaljne regulacije uklanja golf terene na Adi Ciganliji, takođe je u interesu Dragana Šolaka, koji je predsednik Golf asocijacije Srbije. Ne vidim javni interes u činjenici da je Evropska golf asocijacija, čiji je Šolak predsednik, zabrinuta zbog golf terena na Adi Ciganliji, a N1 to prenosi.

Svi vlasnici medija, bilo da su privatni, bilo da su državni, liče jedni na duge. Svi žele da redakcije stave u službu svojih interesa.

A ako je vlasnicima medija zaista više stalo do javnog nego do ličnog interesa trebalo bi da se drže parafrazirane rečenice Duška Radovića: „tucite“ medije onda kad počnu da liče na svoje gazde. Jer, novinarski posao se od svih drugih poslova razlikuje po tome što za svoj rad ne odgovara direktno poslodavcu, već javnosti. Ili bi to tako bar trebalo da bude.

Mi smo do sada od državnih zvaničnika slušali da kako je tamo gde je SBB kablovski operater N1 na prvoj poziciji na daljinskom upravljaču, ali nismo čuli i da je kod Telekomove Supernove na broju jedan Televizija Hepi.

U prevodu, interes Telekoma je da se sportski kanali i sadržaj koje oni nudi ne vide kod SBB-a. Interes SBB-a je da se program Junajted medije ne vidi kod direktnog konkurenta Telekoma.

A javni interes je zapravo da se vidi i Juronjuz i N1, i Arena sport i Sport klub. Da svi možemo sve da vidimo.

Javni interes je i da se postavi pitanje zašto je država zakonom iz 2014. dozvolila da kablovski distributeri mogu da budu i emiteri, kao i zašto Telekom u svom vlasništvu ima nekoliko medija, a jedan od njih osnovan je 22. jula 2019. godine. Reč je o Juronjuzu, koji je osnovala Telekomova firma HD Vin i jedini je njen vlasnik, sa 100 odsto udela. I sve to dok država ima zakonsku obavezu da mora da se povuče iz medija.