Kako je izvestio UNS u prostorijama njihovog Pres-centra održan je okrugli sto „Mediji u privatnom i javnom vlasništvu – prava i odgovornosti“. Skup je organizovala agencija Think, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Konstatovano je da je „država formalno izašla iz vlasničke strukture medija tokom procesa koji je započet pre dve decenije, ali su mediji i danas izloženi pritiscima koji dolaze iz vlasti“.
Da, to je tragična posledica privatizacije jer je država ostvarila jači politički pritisak na medije nego kad je imala udeo u vlasništvu – tako što su
medije pokupovala deca političara, rodbina i kumovi. A za to su najodgovorniji ondašnji lideri upravo ova dva novinarska udruženja.
UNS i NUNS bili su od 2011. godine deo medijske koalicije koju su, osim njih, činili Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), Asocijacija elektronskih medija (ANEM), Lokal pres, a podržavala ih je Asocijacija medija. Svi zajedno insistirali su na izlasku države iz medija i (neistinito prim. aut.) tvrdili da je „to zahtev Brisela“.
Šta su obećavali? Kad se država povuče iz medija, mediji će, govorili su funkcioneri vodećih novinarskih udruženja, „procvetati“. Ministarstvo kulture i informisanja i lokalna samouprava finansiraće, najavljivali su, najbolje projekte, o čemu će odlučivati ko drugi nego eksperti medijske koalicije. Tako će se, objašnjavali su, uštedeti sredstva koja su do tada izdvajana za javna medijska preduzeća a sufinansiraće se projekti koji će obezbediti profesionalno novinarstvo. Šta će biti sa zaposlenima, to ovu koaliciju nije zanimalo – ni tada, ni sada.
Skupština Srbije glasovima vlasti i opozicije usvojila je 2. avgusta 2014. godine set medijskih zakona označenih kao medijska reforma. Šta smo dobili? Dobili smo ono na šta je Sindikat novinara Srbije upozoravao: tajkunizaciju, tabloidizaciju, medijski mrak na lokalu i zatiranje sindikalizma. Nismo mi u SINOS-u, naravno, bili proroci. Sve to je već viđeno u prvom krugu privatizacije kada su mediji kupovani zbog lepih zgrada u svom vlasništvu, a onda odlazili u stečaj. Nije vredelo što smo se pozivali na Medijsku studiju koju su na zahtev Ministarstva kulture i informisanja 2009. godine pripremili eksperti Evropske komisije. Studijom je bilo predviđeno osnivanje 10-15 lokalnih javnih servisa, ali je Asocijacija medija osporila rešenja iz Studije.
U Medijskoj strategiji koju je Vlada Srbije usvojila 2011. ostala je obaveza osnivanja šest regionalnih javnih servisa, ali to nije ugrađeno u medijske zakone. Ko je to sprečio, ostala je nepoznanica. Medijska koalicija je zauzvrat dobila ono što je tražila: članstvo u konkursnim komisijama za sufinansiranje projekata (na svim nivoima) i mogućnost da raspoređuje državne pare. Te 2015. delili su jedni drugima „i kapom i šakom“. Da li ih je neko ukorio, ne zna se, tek maja 2016. godine organizovan je u Pres-centru UNS-a skup na kojem je analiziran rad članova konkursnih komisija i konstatovano „da je bilo nepravilnosti u radu“.
Dovoljno, da se vlasti dosete. I „unaprede“ rad konkursnih komisija koje danas „lopatom“ dele državne pare odabranim medijima i njihovim novim i novim produkcijama, portalima… Moglo je ovo da se spreči rešenjima u novoj medijskoj strategiji čija je izrada počela 2017, ali to nisu dozvolili funkcioneri upravo ovih medijskih udruženja – napustili su ekspertsku radnu grupu za izradu medijske strategije.
U novoj radnoj grupi koju je formirala Vlada Srbije i u kojoj je SINOS imao svog predstavnika odbili su naš predlog da se novac raspoređuje po modelu koji je još 2013. predložio Milan Petković, tadašnji urednik Niške televizije: da lokalna samouprava iz budžeta odvaja dva posto za medije – jedan posto za lokalne (regionalne) medije i jedan posto za sufinansiranje novinarskih i medijskih projekata. Iako je italijanski ekspert Frančesko Šakitano u Briselu podržao predlog SINOS-a, članovi Radne grupe (UNS, NUNS, NDNV, ANEM, Lokal pres, Asocijacija medija RAB I AOM) to su odbili.
Borba za članstvo u komisijama za sufinansiranje projekata u vrhu je agende starih ali i novih medijskih udruženja. Socijalno-ekonomski i radno-pravni položaj novinara za njih nije relevantna tema. Razumljivo, ako se zna da su na čelu gotovo svih novinarskih i medijskih udruženja vlasnici medija kojima ne odgovara uspostavljanje socioekonomskog dijaloga i potpisivanje granskog kolektivnog ugovora koji bi obezbedio dostojanstven rad i zaradu novinarima i medijskim radnicima.
Centar za sindikalizam objavio je 2015. istraživanje „Od novinara do nadničara“, koje je pokazalo svu prekarizaciju nekada elitne profesije. Autori istraživanja saglasni su da je danas još teže: zarade su manje, obaveze veće, ugovori slabi ili ih nema, sindikalno organizovanje zabranjeno… Ali o tome se ne priča. I ne piše. I ne debatuje. Neće, valjda, vlasnici medija da objavljuju kako novinari i medijski radnici u Srbiji jedva preživljavaju?
Autorka teksta je predsednica Sindikata novinara Srbije
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Filmovi o novinarima i za novinare
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.