Stevan Ristić: Mediji u tržišnom ogledalu

Naime, oni su žrtva gotovo savršene oluje – sudara ubrzanog tehnološkog napretka i promenljive ekonomske paradigme. A da stvar bude još gora, doprinosi i ubrzani razvoj veštačke inteligencije koja suštinski menja način na koji se vesti proizvode, distribuiraju i konzumiraju: medijski sadržaj uveliko je u kandžama algoritama koji daju prioritet angažovanju korisnika favorizujući senzacionalne ili polarizovane vesti u odnosu na nepristrasno i detaljno izveštavanje. Ova dinamika potkopava ekonomsku održivost visokokvalitetnog novinarstva.

Zajedno sa medijskim politikima i regulatornim izazovima, navedeni faktori stvaraju složeno okruženje. Mogu li u njemu ekonomska održivost i etičko novinarstvo da pronađu ravnotrežu? I to posebno u Srbiji gde loši trendovi iz sveta stiču lokalnu dodatnu vrednost i gde medijsko tržište čvrsto kontroliše partija na vlasti, pa je čitava borba za održivost nezavisnih i profesionalnih medija još komplikovanija?

Podrška stiže

Medijski entuzijasti iz srpskih profesionalnih medija na raznim seminarima i konferencijama slušaju kako je neophodno da se promene, ubrzaju i više bave sportom, a izbegavaju ugljene hidrate, proste šećere i zasićene masti; treba da nauče da love ribu, a ne da se nadaju već spremljenom obroku; moraju da shvate kako su digitalni poremećaji fragmentirali publiku i kako su inovativni modeli monetizacije ključni.

Konkretno: da veštačka inteligencija i algoritmi sada igraju značajnu ulogu u distribuciji vesti, a platforme kao što su Gugl i Fejsbuk – vođene sofisticiranim algoritmima – kontrolišu tok informacija u velikoj meri… Zato se mora misliti o monetizaciji, programima za članstvo, crowdfunding-u i brendiranom sadržaju kako bi diverzifikovali svoje izvore prihoda…

Nije nepoznato da uspeh svih tih modela varira. Sadržaj zaključan iza Paywal-a može otuđiti potencijalne čitaoce koji ne žele ili ne mogu da plate, dok oslanjanje na brendirani sadržaj izaziva etičku zabrinutost u vezi sa uređivačkom nezavisnošću. Programi grupnog finansiranja i članstva u velikoj meri se oslanjaju na izgradnju baze lojalne publike, što je i izazov u ​​prezasićenom medijskom okruženju.

Da budemo pošteni, nija tačno da sva pomoć i podrška koju koriste nezavisni i profesionalni mediji u Srbiji dolazi samo kroz savete i pozive da se promene poslovne paradigme; nije tačno ni da su važeće paradigme tih medijskih organizacija u Srbiji ispravne i da ih ne treba menjati.

Ipak, za dobar deo nezavisnih medija u našoj zemlji, pomoć i podrška koja dolazi za poslovnu transformaciju i proizvodnju sadržaja ima ulogu kakvu mehanički respiratori imaju kod najtežih bolesnika koji samostalno ne mogu da dišu. A bar smo tokom pandemije kovida shvatili da uklanjanje respiratora zna da bude kobno po živote pacijenta.

Ekonomska održivost i etički imperativi – moguće je

Za to vreme u svetu i, posebno, Evropi, nosioci regulatornih okvira se bore da održe korak sa digitalnom transformacijom medijskog pejzaža. Kreatori politika pak, suočavaju se sa izazovima negovanja konkurentnog okruženja i, istovremeno, pokušavaju da osiguraju poštenu praksu među dominantnim tehnološkim platformama. Reč je o donošenju propisa koji štite intelektualnu svojinu, promoviše se pluralizam medija i pokušaj da se sačuva privatnost potrošača.

U Evropi govore kako potraga za ekonomskom održivošću ne sme da ugrozi novinarski integritet, ali se medijske organizacije suočavaju sa teškim zadatkom balansiranja između potrebe za finansijskom održivošću i posvećenosti istini, tačnosti i javnom interesu.

U Srbiji se finansijska održivost u medijskom svetu najlakše ostvaruje služenju interesa partije na vlasti, to jest – potpunom kontrolom narativa. Takav pristup isključuje posvećenost osnovnim postulatima novinarske profesije, ali donosi materijalno blagostanje vlasnicima poslušnih medija – oni su u zavisnosti od veličine udela publike koju pokrivaju i od entuzijazma koji pokazuju u izvršenju zadataka bogato nagrađeni, najčešće državnim i javnim novcem, ali i novcem iz kompanija koje operišu na tržištu Srbije.

Ovim zajedničkim zločinačkim poduhvatom ugrožava se raznovrsnost perspektiva koja je neophodna za zdrav demokratski diskurs i ubija informisanje građana Srbije.

Da bi se situacija promenila, nužan je prekid diskriminacija nezavisnih medija kada je reč o raspodeli novca iz marketinških budžeta koji iznosi oko 300 miliona evra. Ipak, najveći broj nezavisnih medija koji poštuju Kodeks novinara Srbije nema pristup tom novcu.

Ako bi samo pet odsto iz budžeta za oglašavanje odlazilo tim medijima prodisala bi i postala održiva čitava medijska scena, a građani Srbije bi došli u priliku da donose odluke na osnovu činjenica i argumenata.

Smatra se da će uprkos svim izazovima uvek biti mesta za kvalitetno novinarstvo jer je neophodno svakom društvu. Ali, tako nešto ima i svoju cenu koštanja. Ove činjenice mora da budu svesni svi akteri na medijskom tržištu.

Stevan Ristić, direktor Vremena