Vesić i Đukanović kao kolumnisti: Vlast strateški raspoređuje proverene kadrove po medijima

Imenovanja urednika bliskih vlastima, odabir podobnih saradnika i odstranjenje neposlušnih u medijima u Srbiji uveliko podseća na Staljinovu devizu „Kadrovi rešavaju sve“. Josif Visarionovič je, naime, na važne državne i partijske poslove raspoređivao svoje ljude. On je, tako, kod svakog izjašnjavanja imao prevagu nad starim boljševicima i obrazovanijim i prosvećenijim ljudima jer su zvaničnici bez biografije dobro znali kome duguju pokornost za položaje koje ne zaslužuju.

O tome da se za Staljinovu devizu i ovde zna svedoče razmeštaji u medijima. Podsetimo – da se ne bi ostalo samo na utisku – da su iz Politike odstranjeni ili su sami odustali od saradnje s njom Dušan Petričić, Danica Popović, Goran Marković, Ljubodrag Stojadinović i – ovih dana – poslednji u nizu Nikola Jovanović.

[povezaneprice]

Vesić da se odluči

Da li zbog toga što u svom poslu nisu bili uspešni ili zato što su imali dovoljno samopoštovanja da svoje mišljenje javno izraze, neka prosude sami čitaoci. Da i ne pominjemo ko je sve napustio i ko je došao u „evropska glasila“ Blic i B92 (kako su se lažno predstavljali).

Blic je, na primer, poverio kolumnu istaknutom članu Srpske napredne stranke i poslaniku Vladimiru Đukanoviću. Zašto da ne, pitaćete? Zbog čega političari ne bi takođe pisali za novine?

Od izabranih „kadrova“ – ovoga puta u medijima – ne očekuje se toliko da služe opštem dobru koliko da budu odani svojoj stranci i bespogovorno poslušni vođi. Oni će to, naravno, i biti jer dobro znaju kome za svoje imenovanje duguju lojalnost

To je, naravno, sasvim u redu pod samo jednim uslovom: da se takva mogućnost, ravnoteže radi, pruži ne samo pripadnicima vladajuće stranke već i političarima iz opozicije.

Još je čudniji slučaj gradskog menadžera Gorana Vesića koji je u Politici dobio stalnu rubriku. Ništa neobično, reklo bi se, da on, makar hvalisavo, piše samo o poslu kojim se bavi. I to bi se nekako dalo podneti, da rubriku koja mu je velikodušno dodeljena ne koristi redovno kao predizborni plakat u kome ocrnjuje opoziciju.

I za list za koji piše i za njega samog bilo bi, otuda, časnije da se opredeli u kom svojstvu piše: kao gradski menadžer ili kao član rukovodstva Srpske napredne stranke. Ili „ide kod tetke ili ne ide“. Ne može i jedno i drugo, pošto će se nejasnoća (da ne kažemo i haos) iz novina preliti i na ulice (što se inače već dešava).

U Radio Beogradu je za glavnog urednika Prvog programa naimenovan Srđan Božović koga, prema izjavama zaposlenih, ne znaju čak ni oni sa kojima je radio. Pomenuti slučaj zbog toga nameće pitanje da li se i ovde primenjuje trijaž (prema Vujaklijinom Leksikonu, trijaž znači odabiranje krupnih i zdravih zrna i odbacivanje onih manje vrednih i prašine). Primenjuje se, kako da se ne primenjuje, s tom razlikom što je ovde princip obrnut. Odbacuju se ona zrna koja više vrede. Mnogo je takvih primera, naročito u unutrašnjosti, o kojima se manje govori.

Puzeći medijski udar

Razmeštaji se, naravno, ne obavljaju na prečac. Više liče na „puzeći“ medijski udar u kome se metodično i strpljivo, jedan po jedan, odstranjuju nepoželjni. Nisu ni jednosmerni jer na upražnjena mesta dolaze podobniji „kadrovi“.

Ma koliko se činilo apsurdnim da se, kako se u Vujaklijinom rečniku tumači trijaž, umesto „zdravih i krupnih zrna“ biraju ona „manje vredna“, sa stanovišta vladajuće stranke takav naopaki odabir ne samo da ima smisla već je i probitačan jer se od izabranih „kadrova“ – ovoga puta u medijima – ne očekuje toliko da služe opštem dobru koliko da budu odani svojoj stranci i bespogovorno poslušni vođi. Oni će to, naravno, i biti jer dobro znaju kome za svoje imenovanje duguju lojalnost.

Razmeštaji se, naravno, ne obavljaju na prečac. Više liče na „puzeći“ medijski udar u kome se metodično i strpljivo, jedan po jedan, odstranjuju nepoželjni. Nisu ni jednosmerni jer na upražnjena mesta dolaze podobniji „kadrovi“

Strateško raspoređivanje „svojih ljudi“ u novinama, na radiju i televiziji, obezbeđuje, najzad, savršen privid medijske samostalnosti (ili, kako bi to premijerka rekla, „objektivnosti“) jer vlasti na svaki prigovor javnosti mogu reći da su urednici i direktori novinskih kuća autonomni u svojim odlukama, odnosno da je u njihovoj nadležnosti da po svom nahođenju raspoređuju zaposlene.

Ima, prema tome, ponešto istine u uveravanju vladajuće stranke da nema udela u tim odlukama, jer sa ljudima koje je ona ustoličila na rukovodeća mesta u novinskim kućama ne mora da brine da li će se oni sami za to postarati.

Ni jednima ni drugima, najzad, nisu potrebna nikakva istraživanja Human recources da bi znali da izvori moći nisu u ljudima već u partijskim „kadrovima“.

Staljin je, prema tome, bio u pravu. Kao što – kako je u svoje vreme govorio jedan od Miloševićevih ministara – nije važno „da li ima ulja već kako je raspoređeno“, tako ni danas nije važno ko su urednici i novinari već kako su raspoređeni.