VOICE: Dnevnik prodat – ostale brojne nejasnoće

Većinski udeo u preduzeću Dnevnik Vojvodina press (DVP) koje je izdavač Dnevnika prodat je krajem avgusta Novosadskoj TV za 600 evra. Prodato je 55 odsto udela u vlasništvu kompanije, dok je preostalih 45 odsto ostalo u posedu Dnevnika AD, nekadašnjeg državnog preduzeća, danas u vlasništvu više privatnih firmi.

Dnevnik je privatizovan 2003. godine kada je većinski udeo kupio WAZ, nemački medijski koncern sa sedištem u Esenu. WAZ, međutim, 2010. najavljuje izlazak iz vlasništva u novosadskom listu i tu počinju nejasnoće oko vlasništva u Dnevniku.

Priča o vlasništvu u preduzeću Dnevnik Vojvodina press (DVP) je svakako jedna od najnetransparentnijih na medijskoj sceni u Srbiji. U toj priči učestvuju strane kompanije, domaći tajkuni i političke stranke i utisak je da im je svima bilo u interesu da stvari ostanu daleko od javnosti.

Kao prodavac u kupoprodajnom ugovoru sa Novosadskom TV navedena je nemačka kompanija Mediengruppe Balkan GMBH. To preduzeće je 2005. osnovao WAZ kao svoju ćerku firmu i tokom svih prethodnih godina kao većinski vlasnik DVP-a u Agenciji za privredne registre bio je upisan upravo Mediengruppe Balkan GMBH.

Iako nije bilo formalne promene vlasništva u APR-u, tokom 2012. postalo je jasno da je da je upravljanje DVP-om prešlo u ruke šabačke kompanije “Farmakom”, u vlasništvu poznatog biznismena Miroslava Bogićevića. Sam Bogićević je predstavljen u redakciji Dnevnika uredničkom kolegijumu a na mesto vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika postavljen je šabački novinar Miroljub Mijušković.

Da je do promena došlo, potvrđuju i podaci iz nemačke baze podataka o preduzećima northdata.de, gde se kao direktor preduzeća Mediengruppe Balkan GMBH od 2012. navodi izvesni Vladimir Jamšek. Privrednik istog imena je od 2011. do 2014. bio na čelu kompanije Farmakom Deutschland, kako piše na njegovom nalogu na socijalnoj mreži Linkedin.

O Bogićevićevom vlasništvu u Dnevniku govorio je 2012. i kasnije i Aleksandar Vučić. On je tvrdio da je Farmakom bio “primoran, prinuđen da učestvuje u toj kupoprodaji” i da je to urađeno kao “usluga” Demokratskoj stranci.

I sam Bogićević je 2016. godine rekao da ga je bivši predsednik Srbije i lider DS-a Boris Tadić“molio da kupi WAZ-ove udele u Politici, Novostima i Dnevniku“ jer je “imao problem sa Angelom Merkel koja nije htela da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, dok god WAZ ne izađe iz Srbije“.

Bogićević je, međutim, uhapšen 2014. a Mijušković koji je smatran njegovim čovekom od poverenja smenjen je s mesta glavnog urednika. U to vreme pojavile su se nezvanične informacije da Farmakom nije mogao da ispunjava obaveze prema WAZ-u, te da je zbog toga preuzimanje Dnevnika propalo, ali nikada ništa od toga u javnosti nije zvanično objavljeno niti potvrđeno.

Prema rečima novinara “Dnevnika” s kojima je je VOICE nezvanično razgovarao, od tada u redakciji nije postojao utisak da Farmakom ima ikakvog učešća u upravljanju listom. Oni kažu da je list tada već uveliko bio pod uređivačkom kontrolom Srpske napredne stranke i da nije delovalo da iko drugi spolja ima jasan uticaj na dešavanja u preduzeću.

Godinu dana kasnije se čak pojavila informacija da vlasništvo nad listom preuzima Adria media grupa, inače izdavač Kurira, ali to nikada nije ostvareno.

Prema bazi podataka northdata.de, preduzeće Mediengruppe Balkan GMBH je 2016. ušlo u proces likvidacije.

Generalni direktor DVP-a Dušan Vlaović isprva nije želeo da o prodaji lista govori za VOICE, navodeći da on nije ni kupac ni prodavac u toj transakciji, te da ni za jedan medij nije davao izjave na tu temu. Potom je, ipak, delimično odgovorio na neka pitanja.

Na pitanje ko je prodavac Dnevnika, Vlaović je odgovorio da su to “Nemci”. Na opasku da je Bogićević važio za vlasnika, kaže da “može svako da priča šta hoće, ali na papiru su vlasnici uvek bili Nemci”.

Sprega između tajkuna, medija i politike 

Potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić kaže da priča o vlasništvu u Dnevniku potvrđuje spregu između tajkuna, medija i politike u Srbiji.

“Tamna Srbija i tajkunska Srbija je nakon 2012. promenila stranu i sve ono što je bilo sporno kod demokrata prešlo je na stranu novih vlasti”, kaže Bodrožić za VOICE.

On kaže da je država napravila grešku posle petooktobarskih promena jer je “morala da učini sve da novinari postanu vlasnici medija”.

“Ali, ovde se uvek išlo na to da novinari budu podanici i poslušnici”, navodi Bodrožić.

“Ko je bio vlasnik Dnevnika? Niko, ni grad, ni pokrajina, Miroslav Bogićević”, kaže za VOICE nekadašnji glavni i odgovorni urednik novosadskog lista Petar Petrović.

“U čemu je onda igra? Setimo se Vučićeve izjave kako je Dnevnik list bez uticaja, minornog tiraža, i dan kasnije njegovog izvinjenja zaposlenima zbog ovakvih ocena. Da li neko zaista misli da sve ovo nije urađeno sa njegovima znanjem? Čak su se pojedini advokati ne tako davno u hodniku Dnevnika hvalili kako baš u tom času mobilnim telefonom primaju instrukcije od Vučića o tome šta treba uraditi sa Dnevnikom”, navodi Petrović.

Sam Vučić je 2012. govoreći o Bogićevićevom vlasništvu u Dnevniku, Politici i Novostima ustvrdio da je prilikom tih akvizicija narušen interes države jer manjinski vlasnici u državnom vlasništvu nisu iskoristili pravo preče kupovine od nemačkih vlasnika.

“Pronaći ćemo način da zaštitimo državu i da joj bude vraćeno ono što je njeno”, rekao je Vučić. On je te akvizicije nazvao “političkim kriminalom uz ekonomske zloupotrebe”.

“Nemamo dokaze na koji je način država odustala od preče kupovine, osim činjenice da je prodavac to tumačio tako da je država svojim nečinjenjem i neprotivljenjem odustala od prava preče kupovine, i mi ćemo to kao država umeti da iskoristimo i da pronađemo rešenje”, rekao je Vučić.

Ipak, šest godina kasnije sve je drugačije, barem u slučaju Dnevnika. Preduzeće Dnevnik AD (nekada Dnevnik holding), vlasnik 45 odsto DVP-a, ni ovoga puta nije želelo da iskoristi pravo preče kupovine, što je jasno naglašeno u kupoprodajnom ugovoru u koji je VOICE imao uvid, zahvaljujući kolegama iz redakcije KRIK-a, koji su prvi objavili njegov sadržaj.

Razlika je u tome što Dnevnik AD u međuvremenu privatizovan: akcije su prvo podeljene sadašnjim i bivšim zaposlenima, a oni su ih potom mahom prodali novim vlasnicima, među kojima je i novosadska građevinska kompanija “Galens”, poznata po izgradnji takozvane Pupinove palate u samom centru glavnog grada Vojvodine.

Kao privatno preduzeće Dnevnik AD svakako nije imao nikakvu obavezu da iskoristi pravo preče kupovine i tako su Vučićeve najave da će “pronaći način da državi bude vraćeno ono što je njeno” ostale neostvarene.

Dnevnik – partijsko glasilo  

Nejasnoću predstavlja i cena od 600 evra po kojoj je list prodat. Reč je o preduzeću koje je, prošle godine, prema podacima Agencije za privredne registre imalo 122 zaposlena, prihode od oko 200 miliona dinara i neto profit 3.025.000 dinara, odnosno oko 25.000 evra, pa pomenuta cena deluje prilično nisko.

Vlaović nije želeo da komentariše cenu ali navodi da je kupoprodajni ugovor dobar za Dnevnik jer su njime oprošteni dugovi firme prema prethodnim vlasnicima.

“Sve je rešeno na način apsolutno najbolji po Dnevnik. DVP se rešio svih dugova prema prethodnom vlasniku iz Nemačke, a koji su iznosili nekoliko stotina miliona dinara”, navodi direktor DVP-a.

“Sve one koji kritikuju prodaju pitam: zašto oni nisu kupili Dnevnik? Ova firma se prodaje sedam godina i niko nije hteo da je kupi”, kaže.

DVP je tokom ranijih godina poslovao negativno a još pre koliko godinu dana račun mu je blokirala Politikina štamparija zbog duga od 190,5 miliona dinara.

Vlaović ukazuje na činjenicu da firma u prethodne dve godine posluje pozitivno i tvrdi da će dogodine imati “najbolje poslovne rezultate ikada”, kao i da će dobiti najsavremeniju zgradu na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu.

Podaci iz finansijskog izveštaja pokazuju da su i poslovni i finansijski rashodi DVP-a viši od prihoda. U plusu ga, pak, drže prihodi od subvencija, dotacija i donacija od 11.193.000  dinara prošle, odnosno 18.870.000 dinara pretprošle godine.

Mediji izveštavaju da Dnevnik redovno dobija novac za projekte iz gradskih i pokrajinskih fondova.  Isti je slučaj i sa Novosadskom TV koja je od ranije u vlasništvu portala Srbija danas,koji je blizak vladajućem SNS-u.

Jasno je da na taj način, u uslovima kakvi danas vladaju na medijskoj sceni Srbije, nije moguće održati nezavisnu poziciju prema vlasti.

“Mislim da Dnevnik nije zaslužio to što mu se desilo – da bude partijsko glasilo”, kaže Petrović.

Bodrožić kaže da mu je žao zbog situacije u kojoj se Dnevnik danas nalazi i ocenjuje da se taj list “u sadržajnom smislu vratio u devedesete, pogotovo političke strane”.

“Dnevnik je uvek bio vojvođanski pandan beogradskoj Politici, ozbiljne novine, ali je uvek bio i partijski bilten, nekada u manjoj, nekada u većoj meri. Najplodonosniji deo istorije bile su mu poslednje dve decenije Jugoslavije, kada su za njega pisali sjajni novinari i kada je imao astronomske tiraže, neuporedive sa današnjim. Devedesetih se srozao na ratnohuškački bilten, a nakon toga nije uspeo u potpunosti da se repozicionira. Podigao se, imao je možda ne sjajan ali solidan tiraž, dobrih mladih novinara, a onda je, na žalost, politika došla po svoje”, ocenjuje potpredsednik NUNS-a.

Novi vlasnici DVP-a se do sada nisu oglašavali u javnosti, ali su u međuvremenu na Skupštini akcionara poverili Vlaoviću još jedan petogodišnji mandat na čelu firme.

“On je već 18 godina direktor Dnevnika, sa ovih pet, biće 23 godine. Za to vreme je list je pravio gubitke, bio pod blokadom i promenio ne zna se tačno koliko vlasnika”, ukazuje Petrović.

“Delovalo je na početku da Vlaović radi dobro ali kada su ga političari stisli, počeo je da radi u njihovu korist”, smatra Bodrožić.