22 godine od smrti Dade Vujasinović: Spora pravda i nedostižna istina

Ni danas, sedam godina posle pokretanja predistražnog postupka, ne znamo šta se tog 8. aprila 1994, sat i po posle ponoći, dogodilo u stanu novinarke Radoslave Dade Vujasinović. Zvanična verzija njenu smrt opisuje kao samoubistvo. Sve ostale, nezvanične i, čini se, mnogo ubedljivije, ukazuju na to da je ubijena

„Predmet (Dada Vujasinović) i dalje se nalazi na balističkom i sudskomedicinskom veštačenju u nadležnom forenzičkom institutu u Holandiji, a navedeni postupak je u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu još uvek u fazi predistražnog postupka, što podrazumeva da se i dalje radi na prikupljanju svih relevantnih činjenica koje bi mogle dovesti do potpunog razjašnjena kako samog događaja, tako i činjeničnog stanja“, navedeno je u odgovoru Cenzolovci iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu na pitanja koja su se odnosila na istragu o smrti Radoslave Dade Vujasinović.

Nakon što je pronađena mrtva u svom stanu na Novom Beogradu, Tužilaštvo je zatvorilo slučaj konstatacijom da je izvršila samoubistvo. Njeni roditelji su potom angažovali veštake ne bi li pokrenuli novu istragu i dokazali da im je ćerka ubijena. Tek 2009. godine Više tužilaštvo u Beogradu ponovo je pokrenulo postupak i – očigledno – stalo. Šta se zaista 8. aprila 1994. dogodilo sa jednom od najpoznatijih srpskih novinarki, čije su ratne reportaže, objavljivane u magazinu Duga, pokazivale sliku rata bitno drugačiju od tadašnje zvanične verzije – ni danas pouzdano ne znamo.

Izgubljeni dokazi

U MUP-u se nisu odazvali našoj molbi da saznamo šta je u Srbiji do sada učinjeno na rasvetljavanju smrti Dade Vujasinović. Tako ni u ovoj instituciji nismo dobili odgovore na pitanja kako tumače kontradiktorne podatke veštaka, nalaze dve krvne grupe i podatke o dva ispaljena metka koja su je ubila, iščupane pramenove Dadine kose nađene po stanu, oštećen nameštaj i nestanak odeće koju je nosila u trenutku smrti.

Željko Ražnatović Arkan, tadašnji šef srpskog podzemlja i paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, jednom prilikom, kada ga je pitala o razlozima ubistava nekih „biznismena“, zapretio joj je: „Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si to ti i da sam ti ja to rekao“

Ono na šta je „roditeljska istraga“ jasno ukazala jeste da se na uviđaju, neposredno posle smrti, nije pojavio istražni sudija, da nisu uzeti otisci prstiju sa puške, da nije objašnjen položaj tela u kojem su je zatekli, sa puškom ispod noge, da nije objašnjeno kako je mogla da dosegne oroz kada su usta cevi sačmarice bila udaljena najmanje pet-šest centimetara i kako su nestale audio-kasete i fascikla sa materijalom za knjigu koju je Dada nameravala da napiše.

Neke od odgovora nešto konkretnije daje Veran Matić, glavni i odgovorni urednik TV B92 i predsednik Komisije za istraživanje ubistva novinara. On kaže kako je glavni napor Komisije, s obzirom na do tada oprečna veštačenja, angažovanje „neutralne kompetentne institucije koja bi mogla da na osnovu superveštačenja pruži bazičnu ocenu da li je reč o samoubistvu ili ubistvu“. „Bez obzira na to što još nema pomaka, važno je da je država odobrila sredstva za superveštačenje u Nacionalnom forenzičkom institutu u Hagu, koji ima odeljenje i za sudsku medicinu i za balistiku. Njima su poslati na superveštačenje materijalni dokazi, odnosno ono što je u istrazi ‘nestalo’, a pod pritiskom Komisije pronađeno – dramlije (sačma) i delovi tkanine. Njihov nalaz će biti osnova za rad istražnog tima ubuduće.“

Matić navodi da arhiva dosadašnjih dokaza vodi u smeru ka samoubistvu, ali kaže da odbija da razmišlja na taj način i otkriva nove, neverovatne detalje:

„Ima tu raznih stvari. Recimo, patolog Aleksandrić, koji je radio prvi uviđaj, upotrebio je rečenicu da su nađena dva čepa od patrone, što znači da je iz puške dva puta pucano, ali je kasnije rekao da je napravio omašku, da su to dva dela jednog čepa. Posle su čepovi patrona izgubljeni i kasnija istraga je rađena samo na osnovu dokumentacije. Uviđaj na licu mesta traljavo je urađen. Novih dokaza više nema, osim artefakata do kojih smo mi došli (dramlije, delovi tkanine) i poslali ih u Hag. Druga krvna grupa koja je nađena mogla je da nastane pre petnaest godina, jer fotelje na kojoj je krv bila više nema. Do 2009. godine niko nije ništa radio, slučaj je tretiran kao samoubistvo dok Zagorka Dolovac nije otvorila istragu. A ni od tada, osim što je pre godinu dana angažovan Institut u Hagu, nije ništa ozbiljno urađeno.“

Pretili su joj mnogi

Ni danas, međutim, ne znamo da li se tokom svih godina „istrage“ saznalo ko su sve ljudi koji su joj pretili, o čemu postoje svedočenja kolega iz redakcije i roditelja, da li je neko i ko od njih ispitivan. A pretili su joj mnogi.

„Pretili su joj telefonom na poslu, zvali je na kuću, slali joj preteća pisma, iz vojske su joj takva pisma stalno stizala. Jednom, dok je bila na ratištu, neko je pucao u prozore kuće u kojoj je bila, a jednom je na kolima našla razapetu mrtvu pticu“, priča Dadina prijateljica i koleginica iz Duge Vesna Mališić.

„Njeni roditelji su joj napravili specijalnu bravu na kućnim vratima, kao na sefu. Majka ju je zvala dva put dnevno, ujutro i svake večeri pred spavanje. Te večeri Dada se nije javila.“

Na spisku onih koji su sa posebnom pažnjom čitali njene tekstove bili su general-pukovnik Božidar Stevanović, poznatiji kao Mika Šprajc ili Boža Četnik, visoki policijski funkcioneri Radovan Stojičić Badža, Zoran Sokolović, Radmilo Bogdanović, političari Nikola Šainović, Mihalj Kertes, Vojislav Šešelj i brojni drugi junaci njenih reportaža u kojima je opisivala mračnu stranu rata koju je neposredno videla.

Tužili su je iz tada vladajuće Socijalističke partije Srbije i Borisav Jović, nekadašnji drugi čovek socijalista, a Željko Ražnatović Arkan, tadašnji šef srpskog podzemlja i paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, jednom prilikom, kada ga je pitala o razlozima ubistava nekih „biznismena“, zapretio joj je: „Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si to ti i da sam ti ja to rekao.“

„Imala je jako dobre izvore, unutar policije i tih raznih vojski“, priča Vesna Mališić. „Sigurno je bila praćena, ne postoji mogućnost da ona bude tako dugo na frontu i da se vraća i da bude devojka Brace Grubačića koji je tada radio za neku stranu agenciju a da to ne bude pod kontrolom tajnih službi. Ja sam apsolutno sigurna da zapisi o tome postoje i da bi mogli da ukažu na ulogu raznih ljudi u njenom životu. Teško je upirati prstom na bilo koga, ali sam uverena da su oko nje bili ljudi povezeni sa različitim centrima moći, koji su je na kraju i ubili.“

Dada Vujasinović izdvajala se ne samo osobenim stilom već i opisom rata koji je bio potpuno drugačiji od zvanične verzije. Sve ono što se događalo u Borovu Selu, Dalju, Erdutu, na Papuku, Psunju i u Sarajevu, baš onako kako je videla, stavljala je na papir

Od Tužilaštva nismo uspeli da saznamo kako ocenjuje beleške iz dnevnika Ratka Mladića u kojima navodi imena eventualnih ubica Dade Vujasinović, kriminalaca koji su u međuvremenu ubijeni, ili tvrdnje Dragana Paravanje, uhapšenog u Hrvatskoj zbog poznate otmice i ubistva Antonije Bilić, da zna ko su ubice.

Čak je i general Momčilo Perišić u nekom neformalnom razgovoru, koji su preneli mediji, govorio o ubicama, ali je, kako saznajemo, u iskazu policiji rekao kako se toga „ne seća“.

„Svi podaci koji su se pojavljivali proveravani su i nisu dali nove elemente koji bi stvorili neke nove pravce za istragu. Mladićeve beleške apsolutno nisu dokaz, neko mu je nešto rekao, saznanja su iz druge ruke i istražni tim nije mogao da dobije potvrdu tih informacija“, kaže za Cenzolovku Veran Matić.

Na naše pitanje može li se na osnovu do sada prikupljenih dokaza proceniti da li je u pitanju samoubistvo ili ubistvo, iz Višeg javnog tužilaštva dobili smo odgovor:

„Tek kada se okonča predistražni postupak tužilac će biti u mogućnosti da oceni i proceni da li se i u čijim radnjama stiču obeležja bića nekog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, te na koji način i u kom pravcu će biti usmereno eventualno dalje vođenje postupka.“

Rat uz čips i pivo

Dvadeset dve godine posle smrti pitanja se i dalje množe, a odgovori se ne nalaze u nadležnim institucijama, već najverovatnije – u Dadinim tekstovima.

„Važno je da je država odobrila sredstva za superveštačenje u Nacionalnom forenzičkom institutu u Hagu… Njima su poslati na superveštačenje materijalni dokazi, odnosno ono što je u istrazi ‘nestalo’, a pod pritiskom Komisije pronađeno – dramlije (sačma) i delovi tkanine. Njihov nalaz će biti osnova za rad istražnog tima ubuduće“ (Veran Matić)

U moru ratnih reportaža devedesetih, gde se u patriotskom zanosu većina novinara utrkivala ko će bolje da opiše junaštvo srpskih vojnika, Dada Vujasinović se izdvajala ne samo osobenim stilom već i opisom rata koji je bio potpuno drugačiji od zvanične verzije. Sve ono što se događalo u Borovu Selu, Dalju, Erdutu, na Papuku, Psunju i u Sarajevu, baš onako kako je videla, stavljala je na papir.

„Dada je na ratište krenula sa idejom da će sa ove strane fronta naći istinu. Brzo je shvatila da je granica fonta sa tog stanovišta sporna, da mora da je pređe da bi videla istinu u celini. A ako nije mogla da vidi šta je sa druge strane, onda je htela da vidi šta je tačno sa naše strane“, kaže Vesna Mališić.

„Ono što je videla na frontu jeste da je rat u stvari prilika za trgovinu, za pravljenje najrazličitijih dilova, da tu nema priče o tome da se štite interesi Srba, već da se štite interesi generala, vojnika, kriminalaca, i počela je o tome da piše. Bila je od onih kuražnih, prkosnih osoba koje ćeš teško pokoriti, a s druge strane, bila je preemotivna, tanana, lomljiva, što se na prvi pogled nije videlo, ali znam da je jako preživljavala sve što je videla.“

Nakon izveštavanja o granatiranju Sarajeva odlučila je da nema više snage ide na ratište, o čemu svedoči pismo od 25.11.1992. objavljeno posthumno u knjizi njenih tekstova „Svedočenja iz obeščašćene zemlje“. Dada piše:

„Ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš – kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek.“

A kako je bila i strasni novinar, nije ipak prestajala da piše o kriminalu koji se prelivao sa ratišta u Srbiju, o ubistvima, trgovini oružjem, korumpiranim general-patriotama i potkupljivim političarima. U jednom je pogrešila: nije se dovoljno plašila.

U gostovanju u „Utisku nedelje“ 1993. komentarisala je pretnje koje je joj je uputio Arkan, a koje je javno iznela:

„Ne znam kako to da vam objasnim, jednostavno se ne plašim. Ja mislim baš da treba pisati o tome da bi na neki način neko probio led, jer, znate, tako se lako formiraju sad likovi tih nedodirljivih i onda ako niko to ne uradi, niko ne pokuša… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala.“

Za razliku od nje, posle više od dve decenije od navodnog samoubistva, država nema hrabrosti da do kraja istraži i saopšti ko su ti „nedodirljivi“ zbog kojih je u tridesetoj godini Dada Vujasinović izgubila život.