Alo, Ajnštajn

Kada napraviš državu u kojoj lagano podaviš sve kulturne nezadovoljnike i civilizovane neistomišljenike, zavrneš sve pristojne medijske ventile, a opsesiju svojom genijalnošću bilduješ u sopstvenom službenom glasniku naslovnim stranama s pedagoškim natpisima: „Ima muda” i „Pederska posla”, nikako ne bi trebalo da se čudiš što će svaki nekulturni nezadovoljnik džiberske provenijencije, čim negde primeti televizijsko „lajv” uključenje, automatski stati pred kameru i početi da viče: „Vučiću, pederu!”

Tek onda shvatiš da zloglasni Utisak nedelje uopšte nije loš – sede njih troje, četvoro i dva sata trabunjaju nešto što glasačko telo uglavnom ne razume, al’ nijedan ne viče: „Vučiću, pederu”. Što glasačko telo odlično razume.

– Alo, Ajnštajn, vraćaj Utisak! Gasi prenose fudbala! – kažu da se preksinoć čuo nečiji vapijući glas u mrežama srpske mobilne telefonije.

Kada za najbliže medijske saradnike izabereš neprevaziđene misionare prostakluka u elektronskim i štampanim medijima i praviš se da ti nije bljutavo njihovo fanatično ulizištvo, čak deluje da ti prija, onda moraš da računaš da će i onaj pristojni svet, od muke, početi da stiče simpatije za tvog bivšeg radikalskog saborca iz slobodarskog Žarkova, koji je svojih osam sekundi slave dočekao kada je spontano izrekao prvu kritičku reč na RTS-u o tvojoj malenkosti u poslednje dve godine. Odvratnu, ali kritičku. Nikako ne treba zaboraviti da je Milošević krenuo u slobodan pa tek kada je onaj mahom pristojni svet na mitinzima opozicije počeo od muke da skandira: „Mogu da ti puše, Zorane”. Jeste prostački, al’ je delovalo.

Dakle, ako napraviš ambijent u kome su jedna prostačka kič televizija i nekoliko prostačkih kič tabloida glavni promoteri vlasti i ovlašćeni branioci morala, kasno shvatiš da si se okružio istim profilom ljudi ko onaj što je vrebao životnu priliku da te izvređa pred milionskim auditorijumom, dok je šer verovatno bio 38,16. A šer iliti udeo u TV gledanosti je osnovno merilo kvaliteta u “vučićevskoj Srbiji”, svi koji nemaju taj famozni šer bivaju prebačeni na info kanal ili u istoriju. Te bi po toj „šerovanoj” logici, onog radikala iz Žarkova, trebalo puštati da 24 sata pred kamerama viče: „Vučiću, pederu”, jer je gledanost izuzetna, za razliku od Utiska nedelje.

Kada ti je glavni medijski saradnik, moralista & obožavalac osoba koja je na svom tviter profilu pre neki dan prozivala glavnog urednika konkurentskog tabloida biranim rečima: „Pederu” i „Pederčino”, i tako jedno dvanaest puta, ne znaš prosto kome više da se diviš – onom sa stadiona ili ovom tvom.

Okružen takvim tipovima i podržan takvim medijima, shvatiš da nemaš nikoga u svom okruženju koji će ukoriti onog prostaka sa Stadiona Partizana, a da to ikome deluje iole uverljivo. Olja Bećković bi ovome što je vikao „Vučiću, pederu” rekla isto što je rekla svom poslednjem gostu kada se pohvalio da šeruje porniće sa psima po internetu: „Pa kako vas nije sramota?” I to bi delovalo uverljivo. Ali, kako vlasnici tvoje omiljene televizije i tvog omiljenog tabloida nekome mogu da kažu: „Pa kako vas nije sramota?” A da to deluje uverljivo. I da pritom ne pomislimo da su sami sebi počeli da persiraju.

Ajnštajn, we have a problem – što bi rekao Neša Stefanović. Ili je to bio neki drugi mislilac. Stvar je jasna: „Alo, Ajnštajn, vraćaj Utisak i sve ostalo što se samo od sebe pogasilo! To je, nećeš verovati, za tvoje dobro!”

Pritom ne mislimo na onog Ajnštajna što ga je pominjala Olja, već na jednog što se ne preziva Ajnštajn. Ali smatra da jeste.