Amerika novinarske žrtve boji politikom

Zašto žrtve bombardovanja RTS-a nisu još uvrštene na spisak Komiteta za zaštitu novinara iz Njujorka, dok se direktori vodećih medija u SAD zalažu da se ubistva novinara smatraju ratnim zločinom

Predsednik i izvršni direktor novinske agencije Asošijeted pres Geri Pruit apelovao je nedavno da se otmica ili ubistvo novinara proglase ratnim zločinom. Nema sumnje da je na ovakav Pruitov stav uticala statistika po kojoj je, prema podacima Komiteta za zaštitu novinara iz Njujorka, prošle godine poginuo 61 novinar, među kojima su i četiri izveštača američke agencije Asošijeted pres. Upravo ovaj Pruitov apel izaziva gorko podsećanje da Komitet za zaštitu novinara na svoju listu još nije uvrstio i 16 radnika Radio-televizije Srbije (RTS), koji su poginuli na radnim mestima tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Gorčinu pojačava da je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zaključio da bombardovanje zgrade RTS-a ne predstavlja ratni zločin, već da je reč o uništavanju „nervnog sistema koji održava Miloševićev režim u životu”.

U proteklih šesnaest godina slično objašnjenje nudio je i njujorški Komitet kao odgovor na pitanje zbog čega na njihovoj listi nema i radnika RTS-a. Prvo su isticali da poginuli nisu bili novinari, a onda su i dodali da ne smatraju novinarima pripadnike medija koji su podsticali nasilje.

Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS), mišljenja je da su odluke o tome ko su žrtve, kada je reč o novinarima, politički motivisane.

– To je nedopustivo, a takvo mišljenja dele i mnogi ugledni pojedinci i nevladine organizacije, poput Amnesti internešenala koji je slučaj odmah definisao kao ratni zločin. Mediji ne smeju biti vojni cilj, tu nema mesta političkom razdvajanju žrtava na podobne i nepodobne, a to je stav i Međunarodne federacije novinara – kaže Brajović za „Politiku”.

I predsednik vladine Komisije za istragu ubistva novinara Veran Matić smatra da je njujorški Komitet za zaštitu novinara neopravdano izostavio ubijene u bombardovanju RTS-a, pa je tako komisija kojom on predsedava inicirala promenu ove odluke.

– U dosadašnjoj komunikaciji dobio sam uveravanja da će prethodna odluka ponovo biti razmotrena i da će je revidirati. Nažalost, gledajući aktuelni popis žrtava, to se još nije dogodilo. Ne verujem da će žrtve i njihove porodice od toga imati neku korist, ali ako želimo da ustanovimo globalni standard, da se držimo opštih principa i ciljeva koji treba da povećaju bezbednost novinara i medija, da se nasilnici zastraše i da se poštuje međunarodno pravo, minimum je priznavanje pozicija žrtava RTS-a – ističe Veran Matić.

Brajovićev stav da su odluke o tome ko će se naći na pomenutoj listi politički obojene, potkrepljuje i činjenica da se na tom spisku ne nalazi niko od novinara i medijskih radnika koji su 1998. i 1999. godine nestali na teritoriji Kosova i Metohije. O njihovoj sudbini se ni danas ništa ne zna. Istina, Komitet u Njujorku je imao u vidu ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa”. Zbog dvostrukih standarda pri sastavljanju liste ne može se izbeći pitanje da li je komitet upravo Slavka Ćuruviju stavio na spisak kao simbol slobodnog novinarstva ili zbog toga što se osnovano sumnja da je žrtva Miloševićevog režima?

Odgovor na pitanje zašto je komitet izostavio stradale novinare tokom NATO agresije na Jugoslaviju verovatno leži i u činjenici da je tim telom tada predsedavala Kati Marton, supruga Ričarda Holbruka, jednog od glavnih zastupnika mišljenja da Miloševićev vladajući režim u Jugoslaviji treba promeniti bombama. Gospodin „Obarač”, kako je javnost tada nazivala Holbruka, nije mario za ubistva učinjena prilikom bombardovanja zgrade RTS-a. Štaviše, prema rečima svedoka, upravo je tokom svečanosti povodom dodeljivanja nagrada najboljim izveštačima, Ričard Holbruk uz šampanjac objavio da je RTS „upravo ućutkan bombama”.

Kako se ispostavilo istovremeno je ućutkan i profesionalizam, budući da je oko 300 zvezda američkog novinarstva tu vest propratilo aplauzom. Samo dva novinara manje poznate Radio-mreže „Pacifika”, Džeremi Skejhil i Ejmi Gudman, te večeri nisu skrivali nevericu zbog ubistva kolega. I ne samo to. Gudman je okupljenima saopštio da „Pacifik” neće da prihvati nagradu koja se dodeljuje u noći kada su SAD bombardovale RTS i kada se klub dopisnika iz inostranstva odlučio da ne postavlja pitanja gospodinu „Obaraču”, kao ključnom zagovorniku bombardovanja SRJ.

Šesnaest godina kasnije, na upravo završenoj OEBS-ovoj međunarodnoj konferenciji u Beogradu, gde je glavna tema bila zaštita bezbednosti novinara, predstavnik makedonske delegacije burno je reagovao na poređenje poginulih radnika RTS-a sa nastradalima u napadu na francuski satirični list „Šarli ebdo”. Prema njegovoj oceni, srpske žrtve su bile u službi „državne propagandne mašinerije”, dok „Šarlijevi” karikaturisti predstavljaju simbol „slobode izražavanja”. Nažalost, niko od predstavnika iz Beograda nije osudio stavove makedonske delegacije. Čak ni Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka, koja je poredila žrtve RTS-a i „Šarlija” i čije su reči izazvale reakciju albanskog kolege u makedonskoj delegaciji. A morala je, ako ne kao bivši novinar, onda kao neko ko vrlo dobro zna koliko je javno mnjenje podložno manipulaciji na šta, kao profesor, upozorava buduće novinare. Naime, Snježana Milivojević predaje na FPN-u predmet Javno mnjenje.

 Foto: Fonet