Asanž, pretposlednji čin?

Od desetak zatvora u Londonu, britansko pravosuđe je za Asanža odabralo Belmarš. Zatvor sa visokim merama sigurnosti na istoku glavnog grada zapravo je napravljen za teroriste i teške zločince. Uslovi u zatvoru su rđavi – čak i na Vikipediji piše da je Belmašr „britanski Gvantanamo“.

U ponedeljak (7. septembar) ujutru tamo će se otvoriti jedna brava, ona na ćeliji u kojoj je Džulijan Asanž (49). Osnivač platforme Vikiliks biće odveden u sudnicu Centralnog londonskog suda. Tamo se u naredne tri sedmice odlučuje o njegovoj sudbini: da li će biti izručen Sjedinjenim Državama na osnovu optužnice u osamnaest tačaka? U Americi mu preti da bude osuđen na 175 godina zatvora.

Poslanica nemačke Levice Hajke Henzel otputovala je u London da prati saslušanje. Kaže da je reč o „političkom procesu protiv istraživačkog novinara“, kako naziva Asanža. Što je najgore, dodaje Henzel, Asanža SAD gone ekstrateritorijalno, dakle iako je delovao iz Evrope.

Moćni neprijatelji

Asanž, dobitnik brojnih novinarskih priznanja, ima moćne neprijatelje. To je posebno postalo jasno 2017. kada je američki šef diplomatije Majkl Pompeo nazvao Vikiliks „nedržavnom neprijateljskom obaveštajnom službom“. Pompeo je tada bio sveže izabran za šefa CIA. Tadašnji ministar pravosuđa Džef Sešns nazvao je hapšenje Asanža „prioritetom“.

Vikiliks je 2010. objavio oko pola miliona poverljivih i tajnih dokumenata američke administracije o ratovima u Iraku i Avganistanu. Tu su dokazi o američkim ratnim zločinima. Kada je objavljen video pod naslovom „Kolateralno ubistvo“, Vikiliks je preko noći postao poznat. Na snimku se vidi kako se iz američkog vojnog helikoptera nad Bagdadom puca po civilima, među kojima su bili i reporteri agencije Rojters.

Uvid u američku „kuću od karata“ je Vikiliks omogućio 2011. kada je objavljeno oko 250 hiljada poverljivih diplomatskih depeša.

Kristijan Mir, poslovođa Reportera bez granica, kaže da je Džulijan Asanž „utabao put, pokazujući kako novinarstvo treba da postupa sa velikim količinama podataka“. Asanž je, kaže Mir za DW, inicirao objavljivanje podataka od ogromne važnosti za svetsku javnost. „Zato se Reporteri bez granica beskompromisno zalažu za Džulijana Asanža.“

Manje prava od ratnih zločinaca u Hagu

Mir će takođe biti u londonskoj sudnici. Tamo je, doduše, ograničen pristup javnosti i nije sigurno da će za njega biti mesta u gledalištu. To nema puno veze sa pravilima odstojanja tokom pandemije. Jer, Mir je bio prisutan još tokom prve runde saslušanja u februaru i bio je, kaže, šokiran što u Londonu nisu pokazali interes da omoguće međunarodnim nevladinim organizacijama ili poslanicima da prate proces.

„Asanž je tamo bio prisutan u staklenoj kabini. Imao je teškoća da tokom postupka kontaktira sa svojim advokatom, što je inače pravni preduslov da se postupak kvalitetno prati“, kaže nam Mir.

Ali, u slučaju Džulijana Asanža ne važe načela pravne države, kaže i Nils Melcer, specijalni izaslanik UN za problem mučenja i okrutnog kažnjavanja. „Stvari koje se podrazumevaju i koje uživaju i najgori ratni zločinci kojima se sudi recimo u Hagu, to se Asanžu oduzima: nema kontakt sa američkim advokatima, vrlo mu je ograničen kontakt sa britanskim advokatima, i nema skoro nikakav pristup pravnim spisima.“

Melcer, švajcarski pravnik koji predaje na Institutu Univerziteta u Glazgovu, za DW još kaže: „To su krajnje teške procesne povrede za koje ne postoji neophodnost niti opravdanje.“

Još dok je Asanž bio zatočen u ekvadorskoj ambasadi u Londonu, povređeno mu je pravo da poverljivo komunicira sa advokatom. To je poznato posle sudskog procesa u Madridu protiv Davida Moralesa, vlasnika firme za obezbeđenje UC Global. Ta firma je obezbeđivala ekvadorsku ambasadu u Londonu, ali ju je zapravo, za potrebe jednog američkog klijenta – špijunirala.

Apeli za sada ne pomažu

Zato ne čudi što je sredinom avgusta 160 pravnika i novinara u otvorenom pismu upućenom britanskom premijeru Borisu Džonsonu tražilo oslobađanje Asanža. U Sjedinjenim Državama, kažu potpisnici, Asanžu preti montirani proces.

To pismo je tek jedno u dugom nizu apela i molbi. U julu su četrdeset novinarskih udruženja i međunarodni PEN pozvali britansku Vladu da pusti Asanža. Prethodno je isti zahtev odaslalo 200 lekara iz tridesetak zemalja – Asanžovo zdravstveno stanje narušeno je dugogodišnjim boravkom u skučenoj sobi u ekvadroskoj ambasadi.

Početkom februara je više od 130 poznatih osoba iz politike i kulture u Nemačkoj potpisalo sličan apel. Među njima potpredsednik Bundestaga Volfgang Kibicki iz redova Liberala, niz bivših ministara među kojima je i donedavni vicekandelar Zigmar Gabrijel.

Klimave optužbe

Strategija američkih tužilaca zasniva se na tome da Asanža ne napadaju kao publicistu, već kao hakera – dakle, ne što je podatke objavio, već što ih je nelegalno pribavio. Osamnaest tačaka optužnice se svodi na tri stvari: Asanž je navodno pružio tehničku podršku Čelsi Mening koja je bila izvor Vikiliksa, zatim je podsticao da isporuči dodatni materijal i na posletku, objavom podataka Asanž je navodno ugrozio ljudske živote.

Doduše, Mening je imala pristup osetljivim materijalima i sama, baš kao još desetine hiljada ljudi. Optužba da je Asanž podsticao da isporuči još temelji se na jednoj prepisci koja može različito da se tumači.

Uz to, depeše čiji je sadržaj mogao da ugrozi nekoga bile su šifrirane, a ključ ustupljen samo pojedinim novinarima i medijima kako bi mogli da istražuju sa dužnom pažnjom. Vikiliks optužuje jednog britanskog novinara da je objavio šifru u jednoj knjizi, i tek tako omogućio čitavom svetu pristup svom materijalu.

SAD daju primer svima

Stručnjak UN Melcer smatra da se ne radi lično o Asanžu. „Radi se prevashodno o zločinima njegovih progonitelja, država. O tome kako gaze institut vladavine prava, kako odbijaju da pozovu na odgovornost svoje ratne zločince i mučitelje, i kako celom svetu pokazuju da može biti proglašen za špijuna onaj ko informiše javnost o državnim ratnim zločinima.“ Ako im to prođe, kaže Melcer, mali je korak od pravne države do tiranije.

Devedesetih se u Londonu vodio još jedan postupak za izručenje koji je izazivao mnogo pažnje. Čielanski diktator Augusto Pinoče, odgovoran za desetine hiljada mrtvih i osakaćenih ljudi, trebalo je da bude izručen. No on je proces čekao u kućnom pritvoru, u kući nadomak Londona. Primao je posete kad je hteo, za Božić mu je iz Čilea došao sveštenik.

Džulijan Asanž, koji do sada nije osuđen ni za jedan zločin, krajem avgusta je prvi put posle šest godina užio video svoju partnerku i dvoje dece. Susret je trajao dvadeset minuta.