Bolje da me gnu ujede nego da se Vučiću ne javim na telefon

Prošlo je godinu i po dana otkako je Ivan Tasovac otišao s mesta ministra kulture, ali je i dalje jedna od omiljenijih tema u kulturno-medijskoj čaršiji.

Još se, naime, analiziraju njegovi rezultati, pa ga tako jedni bojažljivo hvale, dok ga drugi gromoglasno kritikuju. On s tim, čini se, nema problem, jer je, kako kaže u intervjuu za Kurir, ponosan na sve što je dosad uradio, te ne žali ni za čim. Osim o danima provedenim na čelu Ministarstva kulture i informisanja, Tasovac govori i o radu Beogradske filharmonije, koju uspešno vodi kao direktor, ali i o spomeniku Zoranu Đinđiću, seriji „Nemanjići“, saradnji s predsednikom Aleksandrom Vučićem…

Godinu i po već niste u Vladi, da li vam nedostaje dnevna politika?

– Ovo pitanje mi zvuči kao kada biste čoveka sa zapaljenom cigaretom pitali da li mu nedostaje duvanski dim. U Srbiji je nemoguće pobeći od dnevne politike, jer je oduvek bila jedna od omiljenih tema građanstva.

Da li se kajete što ste svojevremeno prihvatili mesto ministra kulture?

– Kajem se toliko da svakodnevno sam sebi nanosim bol stavljajući oštre kamenčiće u cipele. A kada mi obaveze dozvole, klečim na leblebijama, šibajući se bičem po leđima ne bih li se dovoljno nakajao. Zašto bih se kajao? Radio sam najbolje što sam mogao. Ponosan sam što sam bio ministar u Vladi Srbije, kao i na sve što smo uradili.

Kažu da niste ispunili očekivanja onih koji su polagali velike nade u vas, takozvane druge Srbije.

– Pa ni „druga Srbija“ nije ispunila moja očekivanja. I ne samo moja, već ni očekivanja koja nalažu zdrav razum i minimum političke korektnosti, a to je da podrže reformske korake koje smo kao ministarstvo i vlada sprovodili, a za koje su se oni deklarativno zalagali prethodnih decenija. Verovatno zato što nikada nisu imali ni hrabrosti ni političke volje da bilo šta zaista menjaju.

Šta vidite kao svoj najveći uspeh na mestu ministra?

– Najverovatnije to što sam, s druge strane, uspeo da ispunim i prevaziđem očekivanja „prve Srbije“, pa su me i oni konstantno napadali i provlačili kroz blato u tandemu sa ovima koji su polagali nade u mene. Dopada mi se što sam postao istovremeno omiljena medijska meta napada kako obožavalaca nebeske Srbije tako i ovih koji čekaju sami sebe. I prvi i drugi su samo dve strane istog novčića. Jedini suštinski ideološki spor koji su ikada imali je da li kao kintu više vole dolar ili evro. I Stanić sit i Negrišorci na broju.

S ove distance – šta ste mogli, a niste uradili kao ministar?

– Znate šta, sedimo u Beogradskoj filharmoniji i, pravo da vam kažem, očekivao sam da ćemo pričati o našem najboljem orkestru. Ali OK. Sistemske promene su uvek i svuda napadane, jer rezultati nisu odmah vidljivi. A mi smo se, kao Vlada i ja kao ministar, upravo time bavili. Da je bilo lako – nije, ali uradio sam sve što sam mogao i ne žalim ni za čim.

U tom periodu su vaš najviše kritikovali iz novinarskih udruženja. I danas vas često proziva određeni krug novinara, tvrdeći da ste, kao ministar, mogli više da uradite za medije.

– Medijski zakoni, izlazak države iz vlasničke strukture medija, uvođenje projektnog sufinansiranja, model stabilnog i održivog finansiranja javnih medijskih servisa su velike reformske i sistemske promene. Veće nego za mandata svih prethodnih vlada u kojima su ministri kulture i informisanja bili, nije zgoreg podsetiti, Branislav Lečić – koji je zatvorio Narodni muzej, Dragan Kojadinović, Vojislav Voja Brajović – koji je zatvorio MSU, Nebojša Bradić, Predrag Marković i Bratislav Petković. Izgleda, međutim, da su moji prethodnici bili po meri novinarskih, a i većine umetničkih udruženja i da smo, pre nego što sam ja došao i sve upropastio, bili nordijska zemlja i medijski raj.

Sarkastični ste.

– Hvala Svetom Guglu što na najbolji način demantuje sve koji su pokušali da predstave Srbiju kao Severnu Koreju kad je reč o medijskim slobodama, a mene kao ministra koji je ćutao i nije se mešao u svoj posao. Iako je prošlo već godinu i po dana od kraja mog mandata, isti ljudi me i danas prozivaju, dok aktuelnog ministra Vukosavljevića pominju retko i čisto rekreativno, u pauzama pljuvačine po Ani Brnabić i, naravno, njihovom omiljenom džaku za udaranje Aleksandru Vučiću. Jedino više što sam mogao da uradim za medije jeste da privatno angažujem gejše i nindže da šašolje predsednike udruženja dok pišu svoje pamflete ili da ih udaraju nunčakama u vugla, u zavisnosti od toga da li je trebalo da ispunjavam želje jedne ili druge interesne grupe.

Pomenuli ste medijske slobode… Godinama se poteže pitanje cenzure u medijima, jeste li je vi videli?

– Cenzuru nisam video, ali sam video proteste dežurnih lučonoša slobodne misli i govora povodom ukidanja emisija Predraga Sarape i Olje Bećković na TV Studio B i B92. Sarapa je ubrzo nakon protesta nastavio da radi na TV Pink, a Bećkovićka u nedeljniku Nin. Lučonoše više ne vole Sarapu, ali i dalje obožavaju Bećkovićku. I to je meni OK. Ali mi nije OK da se za cenzuru proglašava to kada se privatna televizija B92, koja ima švedski kapital i grčkog vlasnika, ne dogovori sa privatnom producentskom kućom PG Mreža o finansijskim uslovima i programskoj šemi emitovanja emisije „Utisak nedelje“. Kao što mi je licemerno kada Danica Vučenić „principijelno“ i „pod pritiskom“ napušta novinarstvo, a svi znamo da se više meseci pre toga dogovorila da pređe u PR službu velike farmaceutske kuće. O najkraćem štrajku glađu u istoriji štrajkova Vukašina Obradovića da ne govorimo.

I glumci su vas često kritikovali. Recimo, Sergej Trifunović je govorio: „Ono što je Tasovac sje*ao za godinu dana biće nam potrebno pet godina da ispravimo.“

– Svaki put kad Sergej Trifunović izgovori reč kultura, jedna veverica u Central parku dobije dimenzije i fizionomiju Rona Džeremija, što izaziva paniku turista i lokalnog stanovništva. Pošto kod nas nema toliko veverica, a i sama paranormalna pojava traje svega nekoliko sekundi, nemam ništa protiv njegovog stava i siguran sam da su on i Saša Janković dosta toga već uspeli da isprave.

Da li vam je žao što Muzej savremene umetnosti (MSU) nije otvoren u vaše vreme? Brnabićka je to navela kao jedan od najvećih uspeha Vlade u 2017.

– „U vaše vreme“ mi zvuči nekako komunistički retro, ali mi se sviđa. Samo nam fali drugarica Pepca Kardelj i pioniri s crvenim maramama, pa da se utripujem i počnem da vreme mog mandata karakterišem kao svoje vlasništvo. Srbija mora da razmišlja na duže staze, jer veliki uspesi često zahtevaju kontinuitet. Zato stvarno nemam za čim da žalim. Tokom mog ministarskog mandata od 2013. do 2016. obezbeđeni su budžet i završeni svi projekti i tenderi i za MSU i za Narodni muzej. Razrešeno je više od decenije nagomilanih problema, javašluka, opstrukcija, privatnih talova. Otvorili smo gradilišta i radnici su započeli radove na rekonstrukciji oba muzeja 2014. i 2015. Završetak rekonstrukcije MSU 2017. nesumnjivo je ne samo jedan od najvećih uspeha vlade premijerke Brnabić već i primer važnosti kontinuiteta u započetim promenama kulturne politike.

Kako radi Vladan Vukosavljević, vaš naslednik na mestu ministra?

– Nisam impresioniran.

Šta mislite o tezi koju on zagovara – „knjige, a ne rijaliti“? Mora li jedno da isključuje drugo? Po nekima je, izgleda, rijaliti program kriv za sve nedaće društva u 21. veku.

– Srpsko društvo je puno ožiljaka koji ne bi sami od sebe zarasli čak i ako bi se, kojim čudom, bilo božanskim bilo političkim, zabranili rijalitiji i tabloidi. I zato bi bilo bolje da se borimo, pre svega, za medijsko opismenjavanje, za slobodu javnog diskursa i za prostore oslobođene od trivijalnosti, ali nikako i nipošto za ukidanje treša. Ne samo zato što bi svaki normalan čovek trebalo da se batali ćorava posla nego zato što svaki javni napad na rijalitije podstiče društvene mehanizme samosablažnjavanja na kojima i počiva uspeh žute štampe. Zato što je stanje forsirane skandalizovanosti oduvek bilo privilegija malograđanštine. Zato što je borba protiv zluradosti, borba protiv ljudske prirode. I zato što prava umetnost, kultura, originalne ideje, čvrsti argumenti, stručni projekti i ozbiljne karijere ne mogu da propadnu zbog potpunog odsustva ili puke perverznosti nečije novinarske etike.

Kako pamtite saradnju s Aleksandrom Vučićem, u čijoj ste vladi bili?

– Po tome šta sam sve naučio od njega, i to ne samo o politici. I da je bolje da te gnu ujede nego da ne čuješ telefon kada te zove.

Rad aktuelne premijerke Ane Brnabić biste ocenili kao…

– Najveće osveženje na srpskoj političkoj sceni. Zaslužuje svako poštovanje.

Nakon odlaska iz vlade, vratili ste se na čelo Beogradske filharmonije (BF). Otkrijte nam tajnu: kako je BF postao jedna od najboljih ustanova kulture u Beogradu i kako uspe da u rekordno kratkom roku proda karte za celu sezonu?

– E, pa baš vam hvala što ste se setili posle sat vremena da me pitate za Filharmoniju. Stvarno niste morali, jer šta ima logičnije nego razgovarati s direktorom Filharmonije i uopšte je ne pomenuti. Imamo najbolje muzičare i najkreativniji menadžment u Srbiji, tako da ja mogu da nastavim da ćutim i ne mešam se u svoj posao.

Hoće li BF dobiti novu zgradu na Ušću?

– Hoće.

Na kraju, koji događaji u kulturi su obeležili prethodnu godinu?

– Prvo, „Piknik kod Filharmonije“ – prvi koncert na otvorenom Beogradske filharmonije na Ušću, na mestu na kojem će biti izgrađena nova koncertna dvorana BF. Na „poljančetu“ se tog 25. juna 2017. skupilo skromnih tridesetak hiljada ljudi iz cele Srbije koji su s velikim interesovanjem i u zapanjujućoj tišini slušali nastup naših muzičara pod vođstvom novog šefa dirigenta Gabrijela Felca i velikog prijatelja orkestra Zubina Mehte. Možda nikada nisam bio ponosniji na svoj filharmonijski tim i sve što smo do tada postigli. Drugo, otvaranje MSU. Siguran sam da je ovo jedan od najznačajnijih događaja ne samo za Beograd i Srbiju već i za ceo region, s obzirom na to da naš muzej ima najznačajniju zbirku slikarstva 20. veka, ne samo Srbije već i zemlje koja više ne postoji, a zvala se Jugoslavija. I treće, Barišnjikov u Beogradu. Nastup Mihaila Barišnjikova u aprilu 2017. na BFI ostavio me je bez daha u tolikoj meri da sam sve tri večeri bio potpuno prikovan za sedište Pozorišta na Terazijama, a tokom dana sam sve vreme imao u glavi Mišin pokret i glas kojim govori stihove Brodskog. Porodični prijatelj, psihijatar, uverio me je da to nije razlog za zabrinutost i hajde da mu verujemo. Prilika da upoznam i, zahvaljujući Aji Jung, provedem mnogo vremena družeći se s Barišnjikovom verujem da izaziva opravdanu ljubomoru ljubiteljki serije „Seks i grad“, kao i poezije Brodskog. Ruku na srce, imaju i razloga.

O spomeniku Đinđiću: POTRESNO SIMBOLIČAN

Jeste li videli idejno rešenje za spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću?

– Znate, i sam Đinđić je govorio: „Najlakše je negde se popeti i onda pljuckati na ostale.“ Beogradska čaršija je doktorirala na tehnici pljuckanja. A ja pak mislim da su Mrđan Bajić i Biljana Srbljanović nacrtom svoje skulpture i zvučne instalacije uradili jednu veoma važnu stvar vrativši u centar i umetničke i političke debate – idejnost. U društvu u kome se politika, nažalost, prečesto doživljava infantilno, kao prostor za izražavanje ličnih simpatija ili antipatija prema političarima, spomenik Đinđiću mi imponuje baš zato što je apstraktan, sveden i potresno simboličan.

O seriji koja je podelila Srbiju: BOTOVI KARAĐORĐEVIĆA I OBRENOVIĆA PLJUJU „NEMANJIĆE“

Da li ste gledali seriju „Nemanjići“? Kako vam se dopada i da li je prerano iskritikovana?

– Nisam gledao i zaista ne mogu da sudim, ali ovi što po Tviteru hejtuju seriju o Nemanjićima mora da su botovi Karađorđevića i Obrenovića.