Dosije „Tanjug“: Čekajući spas

Da li će Tanjug, ipak, opstati nakon najave njegovog gašenja zbog neuspele privatizacije? I dok jedni priželjkuju da se očuva ova novinska agencija stara 72 godine, kao institucija od nacionanog značaja i simbol jednog vremena, drugi upozoravaju na važnost poštovanja zakona i ravnopravnosti medija

Tanjug i dalje radi. Stavljanje ključa u bravu činilo se u jednom trenutku kao neminovnost, no ubrzo je najavljena mogućnost da se za ovu novinsku agenciju, koja postoji preko sedam decenija, nađe neko rešenje.

„Tanjug funkcioniše kao i do sada. Svi maksimalno profesionalno rade svoj posao, ja se nadam da se to vidi po onome što se emituje. Dakle, Tanjug nije brisan iz Registra APR-a (Agencija za privredne registre) niti iz registra medija“, kaže za RSE direktorka Tanjuga Branka Đukić nakon što je premijerAleksandar Vučić, kada je Vlada već donela odluku o prestanku rada ove novinske agencije, ipak, najavio da će pokušati da spasi Tanjug.

Prvi čovek Vlade Srbije je rekao da će pokušati da pomogne ljudima iz Tanjuga da nastave da rade svoj posao na neki način, ali da ne može da se krši zakon koji je predvideo da država izađe iz medija. U ovom trenutku je teško čak i nagađati kakvo bi to rešenje moglo da bude upravo zbog slova zakona.

Dok Vlada Srbije vaga šta može da učini Branka Đukić, na pitanje šta zaposleni očekuju, kaže da je ljudima u Tanjugu odavno jasno da agencija neće moći da ostane na subvencijama.

„I u skladu sa tim mi smo poslednjih godina snažno izašli na tržište sa svojim servisima, pre svega sa video produkcijom, i Tanjugovi prihodi sa tržišta, ne samo srpskog nego i iz regiona, neprestano rastu. Mi pet godina imamo profit posle gotovo dve decenije neprestanih gubitaka i zaduživanja. Dakle, sve vreme smo unapređivali poslovanje, otplatili smo nasleđene dugove, učinili smo sve da budemo što atraktivniji za potencijalne investitore od časa kada se uđe u privatizaciju“, kaže Đukić.

Na drugoj strani, Zoran Sekulić, direktor i glavni i odgovorni urednik novinske agencije Fonet, inače bivši „Tanjugovac“ kaže da su formalno-pravno stvari jasne jer od 31. oktobra po slovu Zakona o informisanju Tanjug više ne postoji, što je i potvrđeno odlukom Vlade Srbije od 3. novembra, a da faktički imamo najave da bi ipak moglo da se nađe neko rešenje sui generis.

„Što u ovom trenutku ne znam šta bi moglo da znači sem da eventualno liči na neki lex specialis kojim bi Tanjug, ipak, nekako bio spašen. Svako rešenje kojim bi Tanjug eventualno i dalje ostao u državnom vlasništvu, a pogotovo ako bi i dalje ostao na državnom budžetu, dovelo bi u pitanje ceo koncept medijske reforme i privatizaciju ne samo Tanjuga, koja je bila neuspešna nego i svih drugih javnih preduzeća, i čini mi se da bi to bio jedan udar na celu orijentaciju države koja nije od juče i nije započeta samo usvajanjem medijskih zakona 2. avgusta prošle godine nego još 2011. godine usvajanjem medijske strategije što je, podsetiću, bio jedan od uslova da Srbija krajem 2011. i formalno dobije status kandidata za članstvo u EU“, kaže Sekulić.

I pre polemike nastale oko sudbine Tanjuga bilo je onih koji su ukazivali na povlašćenu poziciju ove agencije na medijskom tržištu u odnosu na druge dve, Fonet i Betu.

„Mi uopšte ne pričamo o konkurenciji niti pričamo o nelojalnoj konkurenciji, mi pričamo o nečemu što se zove direktna diskriminacija na tržištu“, kaže Zoran Sekulić iz Foneta.

„Mi nismo u konkurenciji sa Tanjugom mi smo u konkurenciji sa državom koja se postavila kao akter na medijskoj sceni“, navodi Sekulić i napominje da to nije slučaj samo sa ovom vlašću već, ako pričamo o 15 godina tranzicije, praktično sa svim vladama.

„Mi ne možemo da smatramo konkurencijom agenciju koja državu, odnosno poreske obveznike, godišnje košta dva miliona evra i ako se izrazimo sportskim rečnikom oni imaju dva miliona evra fore na tržištu u odnosu na dve privatne novinske agencije. Ne računajući pri tom i mogućnost da učestvuju u javnim nabavkama, ne računajući mogućnost raznih vrsta budžetskih pozajmica naročito u vreme izbornih kampanja ili ne računajući i mogućnost da ima podršku raznih javnih preduzeća. Dakle, mi ne možemo da definišemo ekonomske cene naših proizvoda, ne možemo da tolerišemo neplaćanje, gde god da se pojavimo rizikujemo da se suočimo sa damping cenama državne agencije i sve što ne možemo da naplatimo ili ne možemo da razvijemo na tržištu moramo da komenzujemo zaduživanjem“, reči su Sekulića.

Tanjug nije bio atraktivan za potencijalne kupce pa ni u dva kruga privatizacije nije bilo zainteresovanih. A kako član 146. Zakona o javnom informisanju i medijima predviđa da Zakon o Javnom preduzeću Novinska agencija Tanjug prestaje da važi ili datumom potpisivanja kupoprodajnog ugovora ili najkasnije 31. oktobra 2015. godine Vlada Srbije je bila prinuđena da donese odluku o gašenju. Međutim, samo par dana nakon toga usledio je obrt, koji je izveo niko drugi do lično premijer.

„Pokušaćemo da ljudima u Tanjugu pomognemo. Nemojte da me pitate tehničke stvari, ko boga vas molim. To rešavaju pravnici, njih petorica gledaju šta i kako da uradimo. Ali ne možemo da kršimo zakon, nego ćemo da vidimo sui generis da rešavamo pitanje Tanjuga“, rekao je prošle nedelje Vučić.

Dakle, Vlada je prvo donela odluku o gašenju Tanjuga a onda se premijer u svom stilu pravdao da je on za razliku od resornog ministra kulture i informisanja bio protiv toga jadikujući da je kada se vratio iz posete Sarajevu u novinama pročitao: „Vučić ugasio Tanjug!“ što je propratio jednim jaoooo!

Na slučaju Tanjuga konačno se oglasio i poslovično ćutljiv ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, koji je uputio otvoreno pismo medijskoj sceni. Priznajući da je veoma dugo imao „strah od medija, i od onoga na šta su sve spremni kada im saopštiš neke istine“ naveo je da svaki strah, pa i njegov, mora negde da prestane a da njegov prestaje na Tanjugu i Kuriru. Prenosimo delove koji se tiču Tanjuga:

„Prvi su, poslednjih dana, postali, preko noći, kičma srpskog novinarstva, temelj i okosnica nacionalnog identiteta i državnog suvereniteta, najsjaniji od svih sjajnih dragulja domaćeg žurnalizma… Prve sam, kako vidim iz ostalih medija, lično ugasio… A sve je počelo time, što su i jedni i drugi saznali istinu. Tanjug – da niko neće da ga kupi… U slučaju Tanjuga, traženo je da se, u roku od 15 meseci, od onog dana kada je, u skladu sa usvojenom medijskom strategijom, izglasan set medijskih zakona, pripremi za privatizaciju, nađe kupca, ili prijavi za podelu besplatnih akcija zaposlenima“, stoji u otvorenom pismu ministra kulture i informisanja, te se navodi i ovo:

„Pošto ništa od toga nisu uradili, gospoda iz Tanjuga su odlučili da se proglase za žrtve, i da svoju odgovornost prebace na vladu. Pošto su dragulj i kičma, ko god neće da im pomogne, a pre svega vlada, pristaje, u startu, da bude proglašen za onoga ko lomi novinarske kičme i gasi medije. A to što takav dragulj niko na ovom svetu nije hteo da kupi, to što su neodgovorni prema sebi i zaposlenima, to što nisu sposobni da postoje bez državnih, to jest para poreskih obveznika – nema veze.“

Zakon ćete morati da poštujete, tim rečima je ministar Tasovac završio svoje otvoreno pismo. Prethodno je svom ministru na sednici Vlade premijer zamerio da nije podmetnuo svoja već njegova leđa. Da bi na te stenograme sa sednice Vlade, koji su procureli u medije, Tasovac odgovorio saopštenjem da premijer jeste bio protiv gašenja Tanjuga, ali ne i protiv poštovanja zakona.

Vlada mora u slučaju Tanjuga da postupi po zakonu, upozorava profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski, kao što je morala da postupi i u slučaju svih drugih medija, koji su na osnovu zakona morali da se privatizuju, odnosno da se vlasnički transformišu.

„Jedna je stvar to što ljudima može da bude žao da jedna agencija, koja je postojala više decenija, sada nestane. Ali o tome je trebalo voditi računa pre primene zakona i trebalo je voditi računa u poslednjih 12 godina jer je prvi zakonski predlog za privatizaciju bio usvojen još 2003. godine u Zakonu o javnom informisanju. Dakle, ako Vlada sada nagoveštava da može na neki način da pomogne da Tanjug opstane ona mora da saopšti na koji će to način da učini jer bi to značilo da prekrši sopstveni zakon“, kaže Veljanovski.

„Sa druge strane, čak i da dovede Tanjug u situaciju da on može i dalje da postoji on ne sme više da ima monopolski položaj i da bude nelojalna konkurencija ostalim agencijama koje postoje na tržištu. Kako će to Vlada posle svega ovoga da uradi, meni zaista nije jasno, ali to su neki osnovni parametri u okviru kojih ona mora da se kreće“, napominje Veljanovski.

Veljanovski dalje pita zašto niko u tih 12 godina nije našao neko drugačije rešenje da se ta agencija vlasnički transformiše, da opstane ali da radi na drugačiji način.

„Da ne bude nelojalna konkurencija ostalim agencijama, jer Fonetu i Beti nije bilo lako da rade u konkurenciji sa Tanjugom ako oni moraju svaki dinar da zarade na tržištu a Tanjug je imao ogromne prihode iz državnog budžeta. Dakle, to jednostavno nije moglo tako da opstane i zato je zakon predvideo privatizaciju“, ističe Veljanovski.

U međuvremenu traje međusobno upiranje prsta u krivca zašto je Tanjug došao u ovu situaciju, postavlja se pitanje kako za uglednu agenciju nije bilo kupca, zašto zaposlenima nisu ponuđene besplatne akcije kako to zakon predviđa u slučaju neuspešne privatizacije, kao što se i čuju protivljenja izlasku države iz vlasničke strukture medija i odustajanja od postojanja nacionalne agencije.

Upitana da odgovori na zamerke koje su Tanjugu upućene iz nadležnog ministarstva i novinarskih udruženja da se kao kuća nisu dovoljno angažovali u procesu privatizacije direktorka Branka Đukić najpre kaže da je premijer rekao da se Tanjug za razliku od drugih korisnika sredstava iz budžeta nije ponašao licemerno, da nije insisitirao na novcu iz budžeta i da je bio fer u celom ovom procesu.

„Dakle, nije ovde reč o ministarstvu. Gotovo svi se Tanjugom ovih dana bave upravo iz tog aspekta ajde da nađemo krivca. Ja u tome neću da učestvujem, za to uvek ima vremena. Mada znam da je to u Srbiji omiljena disciplina, da mi vidimo ko je kriv i da kolektivno likujemo. Ali uopšte se ne radi o tome. Sad je ključno da tražimo rešenje. Zakonima su jasno propisane sve procedure, obaveze, odgovornost svih aktera procesa privatizacije ne samo Tanjuga nego uopšte. Dakle, mi smo činili sve ono što zakon nalaže kao što smo i do sada u svemu poštovali i zakone i sve propise koji se tiču javnih preduzeća. Ja ne znam da li me vi pitate, valjda mislite da je trebalo na svoju ruku da delim akcije zaposlenima što bi značilo da otuđujem tuđu imovinu i vlasništvo“, kaže Đukić napominjući da je u ovom momentu najvažnije da se traži rešenje.

Podsetimo, da je Tanjug podelio i novinarska udruženja. Dok UNS apeluje na državu da ne prepusti gašenju „nacionalnu novinsku agenciju koja je prepoznatljiv brend Srbije i bivše Jugoslavije u svetu“, NUNS i drugi članovi Asocijacije nezavisnih medija traže dosledno sprovođenje reformskih medijskih zakona.

„Mi u Udruženju novinara Srbije smo veoma razočarani ishodom privatizacije Tanjuga. Mi mislimo da je, u najmanju ruku, moglo da se ide na rešenje da Tanjug pripadne novinarima koji tu rade. Ne znam ko je u pravu od ljudi koji upiru prste jedni na druge, ali ja sam razočarana i u kolege novinare i u menadžment agencije“, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a.

„Gašenje Tanjuga je direktna posledica Zakona za koga su glasali skoro aklamacijom poslanici u Skupštini u avgustu 2014. godine. Jedina zamerka Ministarstvu kulture i informisanja u ovom procesu jeste što možda nije aktivnije radilo na tome da se zaposlenima u Tanjugu, kao i zaposlenima u drugim medijima koji su predmet privatizacije, omogući da preuzmu besplatne akcije. Sa druge strane, menadžement Tanjuga kao i drugih medija, sve vreme je radio kako bi obesmislio proces medijskih reformi. Ubedljivo najveću krivicu za stanje u kojem se Tanjug našao snosi mendžment te firme“, rekao je Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

I dok jedni insistiraju da se u slučaju Tanjuga mora poštovati zakon Stanko Crnobrnja, reditelj i teoretičar medija, kaže da je sudbina ove agencije upravo posledica donošenja loših zakona.

„Dok god veliki broj zemalja u svetu i u Evropi, naročito u našem okruženju, smatra da nacionalne agencije održavaju određene potrebe u medijskom izveštavanju stanovništva, ne samo domaćeg nego i inostranog, dotle verovatno i Srbija treba tako da razmišlja. Nacionalna agencija je jedno mesto koje ne samo da se bavi dnevnom deseminacijom, skupljanjem i obradom informacija nego je de facto zakonom dužna da sve to čuva, sortira i stvara velike arhive koje su od neprocenjivog značaja za baštinu jednog naroda. Tanjug je upravo takva institucija“, tvrdi Crnobrnja.

Novinarka Ruža Ćirković podvlači da je informaciona struktura Tanjuga državni kapital, pa da je država morala da pokuša da nađe neku formulu za transformaciju Tanjuga.

„Da država takav kapital jednostavno baci kroz prozor, za mene je neprihvatljivo“, kaže ona.

Istorijat Tanjuga

U ovom trenutku sudbina Tanjuga, agencije stare 72 godine, je neizvesna. U preko sedam decenija svog postojanja Tanjug je imao uzlete i padove. Kada je osnovana tokom Drugog svetskog rata, 5. novembra 1943. godine u Jajcu, u Bosni i Hercegovini, tri nedelje pre Jugoslavije, kao Telegrafska agencija nove Jugoslavije zadatak je bio da izvesti svet o antifašističkoj borbi.

Podsetimo, osnivač Tanjuga bio je Moša Pijade, a prvi direktor Vladislav Ribnikar. U decenijama posle rata kao agencija socijalističke države Tanjug je izgradio autoritet široko priznate medijske kuće da bi u vremenu raspada Jugoslavije postao deo propagandne mašinerije Miloševićevog režima. Oporavak posle 2000. godine kako vidimo završava se mogućnošću gašenja.

Istorijata Tanjuga priseća se i crnogorski publicista i novinar Rajko Cerović. I on potvrđuje da je Tanjug bio simbol Jugoslavije i kaže da nijedna agencija iz socijalističkih zemalja ni iz daleka nije imala takav ugled kao Tanjug dok se nažalost sve nije survalo počevši od antibirokratske revolucije.

„Neslavan je ovo kraj Tanjuga. Lijepo bi bilo da se na neki način uspomena na tu agenciju zadrži, da se sačuva, ali teško može da se sačuva pod tim istim imenom Telegrafska agencija nove Jugoslavije, prvo nije nova a drugo nema Jugoslavije. Moguće da je samo trebalo malo promjeniti naziv, ali svuda isticati da je to naslednica Tanjuga. To bi moglo na izvjestan način da spasi ime te agencije, koja je zaista mnogo značila“, kaže Cerović i dodaje:

„Posebno bilteni Tanjugovi, koji su bili namijenjeni za direktore medija, za glavne urednike, za najistaknutije ličnosti. Nije to bilo nešto što može da koristi svako, ali je tu bilo i jako dobrih tekstova, posebno o tome kako nas drugi vide, a i naših komentatora koji su komentarisali stvari mnogo šire od partijske ortodoksije koja je važila za unutrašnju upotrebu tako da su ti bilteni Tanjuga u stvari bili škola novinarstva.“

Jedan od dopisnika Tanjuga Hajrudin Somun, koji je pokrivao zemlje Persijskog zaliva, bio je jedini jugoslovenski izveštač iz Teherana za vreme iranske islamske revolucije. On kaže za RSE da je Tanjug po mnogo čemu bio svetska agencija. „Ili ako baš nećemo tako reći, nosio se sa svetskim agencijama“, navodi Somun.

„Tanjug sam snabdjevao informacijama i komentarima gotovo koliko i Rojters, koji je imao pet svojih stranih dopisnika i još 10 iranskih pomagača. Tanjug je bio citiran, Tanjug je bio cijenjen, Tanjug je bio i demantovan ali to je upravo odlika svjetskih agencija. Zato je meni bilo žao kad sam čuo da se Tanjug ukida jer i dan danas u ozbiljnim medijima kad se kaže Tanjug odmah se kaže `to je bila čuvena agencija, Titova agencija“, ispričao nam je Hajrudin Somun.

Priča o Tanjugu može se čitati i kao priča o životu i raspadu socijalističke Jugoslavije, moglo bi se zaključiti nakon razgovora sa dugogodišnjim „Tanjugovcem“, a kasnije i jednim od veterana zagrebačkog dopisništva Radija Slobodna Evropa Mladenom Malim, koji je vodio naš Enis Zebić. Mali je bio novinar Tanjuga sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

„Bez Tanjuga se praktički tih desetljeća nije moglo uopće zamisliti da bi jedna redakcija, bilo kojeg medija, mogla funkcionirati. On je istovremeno obrazovao novinare u cijeloj zemlji. Zanat se učio u Tanjugu. Sedamdesetih godina Tanjug je prerastao u vrlo uglednu agenciju na međunarodnoj sceni. Meni su strani novinari rekli da nema bolje agencije za izvještavanje sa velikih događaja, kao što su bile konferencije na vrhu Nesvrstanih ili recimo partijski kongresi u zemlji ili smrt predsjednika Tita. Takve velike događaje, nitko nije mogao raditi bolje od Tanjuga“, kaže Mali.

RSE: Kako je to izgledalo na relaciji Tanjug – politika, Tanjug – vlast?

Mladen Mali: Mi smo bili jedan od tzv. saveznih organa. To nas je spasilo sedamdesetih godina, da smo izbjegli pritiscima. Svaka republika, svako republičko vođstvo je imalo svoju radio-televiziju i svoj glavni list, kojima su utjecali na njihovu uređivačku politiku. Mi toga nismo imali. Bili smo oslobođeni i zato smo mogli profesionalno raditi. Naravno, time smo mi došli u sukob sa lokalnim vođstvima. Ali da bi bilo šta poduzeli protiv saveznog organa, morali su se svi složiti. Republike i pokrajine se nisu mogle složiti oko toga i mi smo mogli raditi pošteno i istinito. Naravno, i time smo došli u sukob u svakoj republici sa svakim republičkim vođstvom ponaosob“, ispričao nam je bivši novinar Tanjuga Mladen Mali.

Zoran Sekulić, koji je već kao 33-godišnjak postao urednik političke rubrike Tanjuga, smatra da su osamdesete bile zlatne godine u istoriji ove agencije.

„Dakle, to je bio period post-titovski a pre raspada države. U to vreme je u Tanjugu došlo do smene generacija. Pojavili su se ljudi mlađih, srednjih generacija, obrazovani, školovani, sa znanjem stranih jezika, ljudi koji su već stigli 70-ih da proputuju svetom i sa jednom potpuno drugačijom idejom o tome kako treba da funkcioniše jedna novinska agencija“, priseća se Sekulić.

A onda je krenula jugoslovenska kriza. Od 1992. godine do 1995./96. je iz firme otišlo oko 200 ljudi, odnosno više ljudi nego što ih danas radi u Tanjugu, navodi Sekulić.

„Tanjug se zajedno sa Borbom, kao savezno glasilo, relativno dobro držao u početku jer je politički transfer moći iz centra u Beogradu počeo da se seli u republičke i pokrajinske centre, a političke elite u republikama i pokrajinama su gledale kako će prvo da stave pod kontrolu svoje medije. Ali kad su oni na kraju nekako u vreme početka ratova u Hrvatskoj i Bosni, a naročito u Bosni, došli na red onda je, za razliku od iskustva koje je bilo u RTS-u da je svako ko se nije slagao sa uređivačkom politikom dobio otkaz, u Tanjugu je počela jedna druga mnogo sofisticiranija kampanja jer je Tanjug sebe praktično iznutra promenio. Desila se nasilna promena uredničke garniture i promenjena je uređivačka politika“, priča Sekulić.

Početak kraja rada u Tanjugu Mladena Malog bio je kada je 17. avgusta 1990. izvestio o početku „balvan revolucije“ u Kninu. Nekome se u beogradskoj centrali nije dopalo kako je to uradio i uskoro je stigla suspenzija. U Tanjugu je radio do kraja 1990. da bi već u januaru sledeće godine prešao u Hinu.

„Ova kuverta koju sam ti pokazao, u toj kuverti je odluku o mojoj suspenziji. Suspendirali su me nakon Knina jer sam objavio ono što sam vidio i što sam čuo. Suspendirali su me zato što nisam tražio od vlasti da mi potvrde ono što sam vidio i ono što sam čuo.“

RSE: A što si vidio i što si čuo?

Mladen Mali: Da su vojnici na ulici i da je gradonačelnik Babić objavio ratno stanje. Petnaest godina mi je trebalo da je Babić to priznao na sudu u Hagu.

U Beogradu Zoran Sekulić napušta Tanjug krajem 1993. godine nakon 11 godina rada.

„Moj ‘greh’ se desio sredinom 1992. godine neposredno posle početka rata u Bosni kada je krenulo menjanje ljudi u političkoj rubrici ne zbog njihovih profesionalnih sposobnosti nego zbog njihove etničke pripadnosti ili političkih animoziteta. I pošto ja u tome nisam hteo da učestvujem i nisam hteo da budem nikakav paravan i kulisa za ratnu propagandu i govor mržnje, ja sam podneo ostavku na mesto urednika političke rubrike, a onda je usledila situacija kao u Kafkinim romanima, počela je zavera ćutanja. Naprosto, skoro godinu dana sam tako ostao u bezvazdušnom prostoru bez rešenja za neko novo radno mesto i za neki novi posao koji bi mogao da radim. Formalno nam niko nije uzimao pravo na rad, a faktički nam je bilo uzeto radno mesto, čekalo se da sami odemo“, kaže Sekulić objašnjavajući da je u takvim okolnostima otišao i napravio sa pokojnim kolegom Nebojšom Magdeskim Fonet. Iz očaja, napominje, a ne da bi u tim ratnim 90-im pravili biznis.

Nakon sloma 90-ih Tanjug je, po opštim ocenama, značajno uspeo da obnovi profesionalni ugled i autoritet.

Kada je objavljena vest o gašenju Tanjuga mnogi su se zapitali šta će biti sa bogatom arhivom ove agencije. Na sajtu Tanjuga stoji da Foto arhiv raspolaže arhivom od 3,5 miliona negativa, odnosno fotografijama značajnijih događaja u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i svetu od Drugog svetskog rata do danas a da Tekst arhiv raspolaže obimnom arhivom tekstova od osnivanja Tanjuga, 5. novembra 1943. do danas.

Arhiva Tanjuga, koja je izuzeta iz procesa privatizacije, je u skladu sa zakonom poverena Arhivu Jugoslavije a Tanjug raspolaže autorskim i materijalnim pravima, ističe direktorka agencije Branka Đukić.

„Tako da se u slučaju Tanjuga neće dogoditi ono što se dogodilo sa arhivom Filmskih novosti. Za to smo se na vreme pobrinuli. Ono što je ključno, a to je foto arhiva koja je od nacionalnog, kulturnog značaja, to je zbrinuto. To su onih tri miliona negativa fotografija dok nismo bili u digitalnom dobu. To je zbrinuto, apsolutno“, navodi direktorka Tanjuga.

U Arhivu Jugoslavije nam je rečeno da će arhiva Tanjuga imati status kao i ostalih 865 fondova i zbirki smeštenih u ovoj instituciji, te da će ta arhiva biti dostupna po već utvrđenoj zakonskoj proceduri za arhivsku građu.

Bivši Tanjugovac Zoran Sekulić kaže da je arhiva Tanjuga ne samo novinski i foto nego i ogroman istorijski izvor.

„Znam da je postojala ogromna foto arhiva koja je, barem do tih godina, zaista bila neprocenjiva. Doduše to je bio period potpuno drugog tehnološkog formata i to su uglavnom bili ili filmovi ili već izrađene crno-bele fotografije koje su pokrivale period od završetka Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije“, priseća se Sekulić onoga što je bilo u Tanjugovoj arhivi dok je radio u ovoj agenciji.

U međuvremenu ne samo oko 180 zaposlenih u Tanjugu nego i stručna, ali i šira javnost, očekuju šta će biti sledeći potez Vlade o sudbini ove novinske agencije.