Gaši: Sistem u Srbiji opstaje na kontroli medija

Ilir Gaši je aktivista iz Beograda, mada se prilično dobro oseća i u svakom drugom gradu u kome je ikada bio. Trenutno radi kao izvršni direktor Slavko Ćuruvija fondacije koja se bavi očuvanjem slobodnog i etičnog novinarstva u Srbiji, prevashodno kroz pružanje podrške lokalnim novinarima i medijima. Idejni je tvorac Cenzolovke.

Osnivač i višegodišnji koordinator programa U pravu si!, kroz koji je mladima Srbije pokušavao da objasni kako funkcioniše pravni sistem u našoj zemlji.

Bivši novinar, bivši kopirajter, pasivni neostvareni muzičar i aktivni autostoper.

Subota, 17. jun

Prve subotnje minute dočekujem u iznimno prijatnom društvu B. i M, u kafani „Večiti mladoženja“ na Crvenom Krstu. B. je novinarka iz Hrvatske a M. je pozorišna kostimografkinja iz Beograda. Tek su se upoznale i kroz razgovor polako otkrivaju jedna drugu. Izmičem se iz konverzacije da bih neometano uživao u prizoru dve drage osobe bogatih iskustava i delikatnih karaktera koje upravo postaju prijateljice.

Za subotu sam planirao posetu jednom malenom muzičko-ekološkom festivalu blizu Bukovice Utinjske, na brežuljku nekih 80 kilometara jugozapadno od Zagreba. Nekoliko brvnarica okruženo borovom šumom, na proplanku pod zvezdama, na kome se noću pale ogromne lomače, da nas greju dok čekamo svitanje i gledamo maglu kako se diže iz doline pod nama. Jedini festival za koji znam na kome svaki posetilac dobija aplauz, pri dolasku i pri odlasku, uz mnogo zagrljaja u međuvremenu, i da to uopšte ne izgleda čudno, već sasvim prirodno.

Ali – oh živote, zla maćeho – probudih se prekasno za put, i eto me na podnevnoj kafi u Palmotićevoj, kako umesto milozvuka bukovičke slobode i ljubavi slušam besni telefonski monolog građevinskog preduzimača sa stola pored, koga je neko, što se kaže, zavrnuo za pare. Ne može da nađe dužnika ali uspeo je da nađe posrednika.

I dok strastveno i slikovito objašnjava šta će sve uraditi ovom drugom ako keš ne legne do ponedeljka, odnekud iz pozadine, niz ulicu, odjednom se začuje horsko izvođenje „Bože pravde“. Savršeni soundtrack za trenutak i zemlju gde se pravda, izgleda, mnogo češće nalazi u himnama, nego u običnim ljudskim životima.

Nedelja, 18. jun

Tradicionalno, dan za posetu Bloku i ručak kod mame. Blok – to vam je jedno od onih par mesta na Novom Beogradu koja i dalje izgledaju kao da su pravljena po meri ljudi, a ne teletabis zombija sa bilborda oko tržnih centara koji svoje prijatelje nalaze u bankama. Reka, šetališta sa klupicama, puno zelenila, zabranjen ulaz automobilima i nekoliko hiljada ljudi koji nesmetano uživaju u svemu tome.

Nedavno obelodanjeni plan gradske uprave, poslovično zainteresovane za najbolji interes sopstvenih građana, uključivao je upravo izmenu takvog stanja – da se na poljani u sred bloka podigne vrtić, a možda, hehe, i neko lokalče za privatni biznis. Verovatno će biti potrebno i da vam sve to malo izbetoniramo.

Tilim časom okupila se blokovska kuka i motika, da u glas poviče: Nećemo! Vrtić jeste potreban, ali ne na toj lokaciji. Ostalo ne može! Mama je takođe potpisala peticiju, kao i sve komšije. Znajući koliko su vezani za blok, verujem da će pre svi leći pod buldožer nego dopustiti da se taj raj na neki način naruši. Neće proći!

Ponedeljak, 19. jun

Ponedeljak jutro – sjajan trenutak za još jedan uzrujani e-mail Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara! U Grupi, koja je pre oko pola godine formirana između policije, tužilaštva i novinarskih i medijskih udruženja (ja u njoj predstavljam Asocijaciju onlajn medija), upravo se vodi debata o tome da li će MUP pokrenuti postupak unutrašnje kontrole povodom navoda da prisutni policajci nisu reagovali prilikom napada na novinare tokom predsedničke inauguracije 31. maja.

Ruku na srce, debata je prilično siromašna: mi, tj. udruženja, očekujemo i tražimo da oni to svakako urade, a oni ne bi da, kako se to stručno kaže, prejudiciraju ishod tužilačke istrage. Na stranu to što zahtev A nema vidljive veze sa odgovorom B – tu negde je to i stalo. Videćemo da li će se igde pomeriti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je upravo pospešivanje reakcije nadležnih organa u slučajevima ugrožavanja bezbednosti novinara i jedini razlog postojanja ove Grupe.

Predveče, s teškom mukom prelomim da napustim jednu lepu letnju baštu na Paliluli kako bih prisustvovao predavanju o religijskoj arhitekturi Irana u Gradskoj biblioteci. Otvoreni prostor vs. zatvoreni prostor, ledeno „grimbergen“ pivo vs. powerpoint prezentacija. Pobeđuje osećanje višeg cilja. Volim Iran, mada ništa o njemu ne znam. Obrazuj se, Ilire!

U svakom slučaju, odluku donosim prekasno za šetnju pa hvatam taksi. Taksista je besan što kolega iz konkurentskog udruženja „Pink“ presporo kreće na semaforu ispred njega, pa duhovito poentira: „Nije za džabe pink pederska boja!“. Zaustim da se usprotivim, ali shvatim da je to što je rekao besmisleno na toliko nivoa, da zapravo i ne znam odakle bih počeo, pa na kraju i ne kažem ništa. Prokletstvo. Možda bi trebalo da nosim sveščicu sa dovitljivim odgovorima na homofobne i druge fobne komentare.

Utorak, 20. jun

Jutarnji sastanak nekoliko novinara sa visokopozicioniranim stranim diplomatom u jednoj bašti iznad Slavije. Razgovaramo o stanju medijskih sloboda u Srbiji. Za stolom iza nas sede dva momka koji skoro da podsećaju na obične građane. Obojica nose upadljivo slične polo majice i torbice za preko ramena – kao da negde u nekom pravilniku postoji član 7, stav 2 koji kaže da upravo tako izgledaju obični građani, pa se shodno tome treba i ponašati kada želite da izgledate kao običan građanin. Bilo kako bilo, jedan od prisutnih novinara kaže da ih u poslednje vreme sreće prilično redovno.

Kasnije popodne imam sastanak sa koleginicom iz BIRN-a, povodom zajedničkog projekta koji se tiče kontrole finansiranja lokalnih medija iz budžeta lokalnih samouprava. Privatizacija medija nije donela očekivani efekat smanjenja uticaja države na njih; mada, legitimno je pitanje i zašto je neko uopšte očekivao da bi to moglo da se dogodi. Ovaj sistem opstaje na kontroli medija, i kontrola medija je verovatno poslednja stvar koje će se lišiti. Pretposlednja, zapravo; poslednja je gola vlast.

Sreda, 21. jun

Izgubio sam PIN koji mi je potreban za korišćenje kartice sa elektronskim potpisom. To je loša vest – ali evo i jedne dobre: ako vam se ikada dogodi da na ulici nađete novčanik, a u novčaniku karticu sa digitalnim potpisom vlasnika novčanika, nemojte očajavati zbog toga što nemate i njegov PIN, pa da lepo možete da mu uništite život bezumnim potpisivanjem kojekakvih ozbiljnih dokumenata u njegovo ime: samo idite u Privrednu komoru Srbije u Resavskoj ulici, kroz dvorište pa levo, zatim do kraja hodnika desno, i tražite da vam daju novi!

Bez brige: neće vam tražiti ličnu kartu, pasoš, niti bilo kakav drugi dokaz da ste to baš vi. Ti ljubazni ljudi verovaće vam na reč! Ko je ikad čuo da se elektronski potpis može zloupotrebiti? Ako se drznete da se požalite zbog takve prakse, zapretiće vam blokadom PIN-a, ali ne zato što su sad, hvaljen Isus, konačno posumnjali u vaš identitet, već čisto onako – da vam pokažu da mogu! Šta se ti tu buniš, bre? Dobio si PIN i ćuti!

Četvrtak, 22. jun

Pri povratku s posla na ulici srećem T. Dugo se nismo videli i ostajemo u razgovoru. Odmah se dogovorimo da ne pominjemo Anu Brnabić, jer, slažemo se, nije tema Ana Brnabić već nešto sasvim drugo, ali je narod sluđen pa se bavi Anom Brnabić. Deset minuta kasnije mi i dalje pričamo o Ani Brnabić i o tome kako je tema zapravo nešto sasvim drugo. A jeste.

Petak, 23. jun

Ustajem u 5.20, manje zato što sam ranoranilac, više zbog toga što imam da završim dnevnik za Radio Slobodnu Evropu.

Dok meko jutarnje sunce grabi preko neba, u vestima je i dalje prilično mračno: sinoć je u Nišu otkazana projekcija dokumentarnog filma „Albanke su naše sestre„, nakon što su se pred Medija centrom okupili neki korpulentni mladići koji su očigledno smatrali da je u pitanju čin nacionalne izdaje. Sva je prilika da su poletele i neke kamenice, a malo se i pretilo novinarima, sve u prisustvu policije koja je tek naknadno reagovala izbacivanjem nasilnika iz prostorija Centra.

Pošto film, dakle, nije ni prikazan, izgleda razumno pretpostaviti da ove hrabre patriote nisu reagovale na sadržaj, već na sam naslov. Albanke su naše sestre! Kako to samo zvuči uvredljivo!

Nego, moram da požurim sa ovim dnevnikom. Kasnije popodne idem u Prištinu, na venčanje jedne baš takve sestre. Gzuar!