Holandski general za Tango Six: Nisam leteo u noći 24. marta kao što Lazanski tvrdi

„Iako bi mi bila čast da sam bio prvi pilot lovac iz moje zemlje koji je oborio drugi avion posle Prvog svetskog rata, moram reći da ja nisam postigao taj pogodak već je u pitanju bio drugi iskusni pilot iz moje eskadrile koji je leteo na poziciji broj 3 te noći (24. marta 1999.), dakle ne kao vođa. Zapravo, ja uopšte nisam leteo taj ceo dan. 

Tako da, gospodin Lazanski možda jeste poznat, ali u ovom slučaju nije u pravu.

Pozdrav,

Jon Abma
General-major u penziji“

Ovo je odgovor Jona Abme, penzionisanog generala holandskog ratnog vazduhoplovstva, na pitanje našeg portala da li su navodi u tekstu Miroslava Lazanskog objavljenog u Politici tačni.

Gospodin Lazanski je u svom tekstu o Jonu Abmi napisao:

„Četiri holandska F-16 poletela su tog 24. marta 1999. u 17.45 s aerodroma Amendola, Italija. Iznad Jadrana imali su prvo tankiranje goriva da bi zatim preko Albanije ušli u vazdušni prostor SRJ. Potpukovnik Jon Abma leteo je na čelu formacije od četiri F-16, kada je oko 20.15 dobio informaciju od „avaksa“ da su jugoslovenski „migovi-29” uzleteli sa Batajnice i krenuli im u susret…

Potpukovniku Abmi nije jasno zašto „migovi-29” ne koriste svoje avionske radare, a već su bili u dometu. Imao je toplotne karakteristike „migova-29”, jer su njihovi motori RD-33 naprosto rasipali toplotu…

…Potpukovnik Jon Abma odlučio je da napadne čelni desni jugoslovenski „mig-29”, koji je upravo krenuo u manevar napada na holandske F-16, a leteo je u širokoj formaciji ruskog tipa „bic“. Ispalio je projektil vazduh–vazduh tipa „amram“ i pogodio ”mig-29”.“

Posle prošlonedeljnog osvrta u kojem sam rekonstruisao potpuno i delimično fabrikovane činjenice ali i uvredljivu poentu gospodina Lazanskog o pilotima samoubicama, on me je napao na ličnom nivou.

Ova nezrela uvreda bazirana na tvrdnji više je odgovarala uvređenom detetu koje gubi bitku argumenata nego matorom čoveku. Igrom slučaja jesam pilot. Sportski pilot motorog aviona i jedrilice. Važeća dozvola ili ne, svako ko lašira (samostalno poleti i uspešno sleti u nekoj letećoj spravi) može se nazvati pilotom. Ali hajde da pričamo kao zreli i odgovorni profesionalci, ostavimo komičnu taštinu baziranu na lošim informacijama po strani.

Protiv Miroslava Lazanskog zaista nemam ništa lično. Moj originalni tekst bio je jasan i argumentovan pokušaj da se nepreciznosti i grube izmišljotine istaknu uz osvrt na njegove filosofske tvrdnje da su piloti Ratnog vazduhoplovstva SR Jugoslavije bili samoubice (kamikaze). Izmišljotine gospodina Lazanskog sam dokazao a motive pilota sam, nadam se, uspeo da obrazložim uz iniciranje javne debate tekstom koji je pročitalo zaista mnogo ljudi.

Nije u pitanju ni ljubormora, ni zavist ni borba protiv konkurencije ni bilo koja opskurna konstrukcija Miroslavljeve militantne fan baze. Čvrsto sam ubeđen da je Miroslav Lazanski kao pojava i profesionalni publicista prošlost.

Internet je ubio sve njegove nekada validne argumente i pripovedačku lucidnost a brža televizija ovog vremena jednostavno ga je oslikala kao galamdžiju, opsenara i jako često neprijatno glasnog čoveka koji nedostatak osnovnog vaspitanja kompenzuje tipičnim srpskim hvalisanjem bez pokrića. Svemu ovome dodajmo izloupotrebu poverljivih informacija vojno-obaveštajnih struktura koje je gospodin Lazanski iznosio javno u TV emisijama i pred kamerama diskreditovao sagovornike.

Nakon dokumentovanja njegovih laži ostaje međutim jedno bitno pitanje koje moramo razjasniti. Odgovor na njega bitan je za kulturu javne komunikacije kao takve i nekompromitovano sećanje na pilote heroje iz 1999. godine.

Da li gospodin Lazanski može ovako vređati mrtve ljude?

Deo oko laži smo apsolvirali, nepreciznosti u njegovom tekstu dokazali su mnogi u prethodnih nedelju dana i u komentarima na njegov tekst u Politici.

Drugo pitanje je značajnije. Sme li neko zloupotrebiti javni prostor radi plasiranja uvreda i negiranja nečijih motiva uz opskurno tumačenje logike događaja kojima nije prisustvovao? Može li se javni prostor koristiti za onakvo iskrivljavanje sećanja na pilote heroje iz 1999. godine?

Konstrukcija da „nikada nećemo znati da li Radosavljević nije mogao ili nije hteo da iskoči“ je toliko ponižavajuće netačna i bezobrazna da se i sestra pokojnog pilota javila u komentarima na tekst u Politici. Gospodin Lazanski je opravdao evenutualno dodeljivanje raznih epiteta sledećim odgovorom Snežani Radosavljević.

Argument da je kolumna (slobodnija autorska forma) zapravo odlomak iz njegove knjige „Jutarnja patrola“ suštinski je nebitan. Knjigu gospodina Lazanskog nisam pročitao. Ni jednu. To me ne sprečava da zaključim da u kolumni nije navedeno da se radi o izvodu iz dela fikcije. To me ne sprečava da zaključim da je ovaj odlomak gospodin Lazanski iskoristio da po ko zna koji put podmetne svoje navodno poznavanje toka bitnih događaja iz naše istorije. U svom originalnom tekstu rekonstruisao sam da je priča o Abmi zapravo loše ili zlonamerno tumačenje njegovog intervjua datog Janesu. Nepotreban, neprofesionalan i začuđjuće glup način za željeno isticanje poente – da se država loše odnosila prema pilotima.

Gospodinu Lazanskom na kraju zaista ne zameram ni izabranu političku opciju, ni lične uvrede, ni korišćenje javnog prostora za sve pomenuto. To je svačije pravo i uvek ću se zalagati za taj princip.

Ono što mu zameram i što je smatrao sam ključno da ponovo bude istaknuto suuvrede uperene prema profesionalcima i hrabrim ljudima. Da li su one nastale kao sled gluposti ili zle namere nije toliko bitno. Bitno je da stvari nazovemo pravim imenom.

Bitno je da imamo pravo da zaključimo da je neko neprimeren kada zloupotrebljava poverljive podatke i javno diskredituje ljude i kada mrtvog čoveka optuži da je možda ostao u avionu sa željom da pogine i nešto dokaže. Mrtvog čoveka koji mu ne može odgovoriti.