Insajder: Država mora da reaguje, a ne da podržava poziv na linč pojedinaca

Kampanja „strani plaćenici“, koja uz prećutnu saglasnost države traje već dosta dugo, može da bude opasna i da dovede do ozbiljnih posledica. Na potpuno identičan način je u ovoj državi već ubijen jedan novinar

Slavko Ćuruvija je prvo u držvanim medijima proglašen za izdajnika, a samo nekoliko dana kasnije ubijen je na Uskrs 1999. ispred zgrade u kojoj je živeo.

Četiri godine kasnije po istoj matrici je stvorena i atmosfera koja je dovela na kraju i do ubistva premijera Zorana Đinđića.

Zahvaljujući mehanizmu koji je još u vreme Slobodana Miloševića uspostavljen između političara, tajne službe i pojedinih novinara Đinđić je tokom devedesetih prvo proglašen za izdajnika i stranog plaćenika, a posle promene vlasti 2000. postao je zahvaljujući istom mehanizmu i kriminalac.

Poslednjih dana prvi Informer upozorava na to da je situacija ista kao i 2003.godine, dok istovremeno svesno ili ne svakodnevno tekstovima koje obavljuje stavlja metu na čelo onima koji kritikuju vlast.

Glavna meta napada u ovim novinama iz dana u dan su novinari KRIK-a, BIRN-a, CINS-a i predstavnici nevladinog sektora. Istovremeno su iz teksta pod nazivom “Soroš za haos u Srbiji dao skoro 4 miliona evra” izostavljeni na primer Udruženje porodica stradalih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2000. godine „Kosmetske žrtve“, kao i Crveni krst, koji su takođe korisnici sredstava Soroševe fondacije.

U ovakvim situacijama nadležne instititucije bi morale da se odgovorno ponašaju i da takve kvalifikacije bar javno osude. Umesto toga, i sami zvaničnici optužuju pojedine novinare da su izdajnici jer dobijaju po projektima novac za istraživačke priče. Na taj način i sami koriste opasnu matricu u pokušaju disvalifikacije bilo kakve kritike na račun vlasti.

Opasno etiketiranje

Podaci o finansiranju medija iz fondova zapadnih zemalja i institucija Evropske unije dostupni su na sajtovima donatora, a taj vid finansiranja medija niti je zabranjen niti se odvija u tajnosti.

Da načini finansiranja postaju problem samo kada su u pitanju pojedinci, najbolje govori i spisak Soroševih plaćenika koje Informer objavljuje s vremena na vreme, a poslednjih dana u nastavcima.

Projektno finansiranje danas postoji i u Srbiji. Mnogi mediji dobijaju novac iz državnog budžeta kako bi realizovali određene teme ili emisije pa niko ne govori o tome da su svi oni vladini poslušnici.

Vlada Srbije iz takođe iz inostranih fondova dobija donacije koje se mere stotinama miliona evra, pravi brojne ustupke stranim investitorima, pa bi i u tom slučaju mogla da se primeni ista matrica i da se kaže da su članovi vlade ruski, arpaski, američki ili kineski plaćenici.

Da je neko „Sorošev plaćenik“ teza je koja je plasirana u vreme Miloševića protiv onih koji su, da bi uopšte opstali, morali da se finansiraju iz svetskih fondova koji za to i služe. To nije nikakva tajna, kao što je i danas svaki konkurs koji raspiše Fond za otvoreno društvo, Evropska unija, Irex, USAID potpuno javna stvar u kojoj svako može da učestvuje sa svojim projektom.

To ne znači da takvi novinari rade po nalogu. To znači da su dobili sredstva koja odobravaju konkursne komisije za teme koje predlažu sami novinari.

Jedino merilo profesionalizma može da bude rezultat, odnosno da li su temu uradili na odgovoran način, a ne da li su za realizaciju iste dobili po projektu novac od Amerike, Rusije ili Srbije.