Internet − jedino mesto gde postoji novinarska sloboda u Srbiji

Knjiga „Šarić − Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“ svetli poput LED sijalice u medijskoj tami Srbije. Autor ove knjige Stevan Dojčinović, glavni urednik CINS-a (Centra za istraživačko novinarstvo Srbije) i saradnik mreže istraživačkih novinara OCCRP-a (Organized Crime and Corruption Reporting Project), na osnovu činjenica i dokaza koje je prikupio u petogodišnjoj avanturi putujući po Evropi i preko okeana, sledio je trag novca i droge kako bi raspleo kriminalno klupko balkanskog narko-kartela koje je imalo veliku političku podršku u pranju novca. Iskoristili smo Stevanovu promociju „Šarića“ na Niškom sajmu knjiga da popričamo o samoj knjizi, umešanosti političara u kokainske kanale, kao i o tome koliko su novinari danas slobodni da istražuju političke afere

Za vreme petogodišnje avanture, koliko je trajalo prikupljanje podataka i dokaza za knjigu Šarić, obišao si mnoge zemlje u Evropi, putovao si čak i u Severnu i Južnu Ameriku. Da li si naišao na neki vid otpora? Jesi li bio u opasnosti sledeći trag novca i droge?

„Ne, nije bilo nikakve prave opasnosti u smislu fizičke opasnosti. Svet ovakvih likova koji se pojavljuju u knjizi je pun spletkarenja. Tako da, dok sam istraživao tokom ovih pet godina, ulazio sam u avanture tog tipa u kojima sam morao da pazim kako i sa kim komuniciram, da me ne bi ubacili u neke priče kojima ne pripadam. U nekim zemljama je bilo lakše sakupiti podatke, a u nekima nije. Na primer, italijanska policija mi je dala kompletnu dokumentaciju kao jedan fajl, gde sam imao uvid u fotografije i policijske izveštaje.“

U knjizi si pominjao da Darko Šarić možda i ne predstavlja sam vrh balkanskog narko-kartela. Jesi li uspeo da saznaš do danas da li je i sam Šarić bio podređen nekom?

„Ne, nema nikog iznad, jer je ekipa sastavljena kao neko partnerstvo. Ima jedno četiri−pet različitih kriminalnih grupa koje su se skupile i zajedno sarađivale i ulagale novac, tako da to nije piramida na čijem vrhu postoji neko. Više su bili horizontalno povezani.“

Knjiga „Šarić“ ima tri poglavlja: Droga, Novac i Politika. Jesi li uspeo da saznaš da li je neko od političara koji su trenutno na vlasti bio umešan u taj trougao moći u slučaju balkanskog kartela?

„Nema mnogo podataka za SNS zato što su oni bili u opoziciji dok je sve to trajalo, tako da nisu oni ni trebali kriminalcima, zato što nisu imali poziciju da im pomognu. Ono što znamo na osnovu dokaza je to da je u celu priču bio uključen SPS, da je to bila partija koja je na neki način bila povezana sa ovom narko-ekipom i znamo da su imali jake veze u Crnoj Gori, oko Mila Đukanovića, tako da su te dve političke sile imali na svojoj strani. DS je uglavnom bila partija koja je formirala timove koji su ih hapsili.“

S obzirom na to u koje si sve priče ušao, u kakve si sve zagađene vode zagazio, jesi li uopšte imao policijsku zaštitu i koliko su danas novinari u Srbiji zaštićeni i bezbedni baveći se istraživačkim novinarstvom?

„Ja sam bio oprezan što se tiče toga. Mislim da je najbolje osloniti se na samog sebe, ne na sebe kao Stevana Dojčinovića, već na firmu za koju radite. Tako da sam imao potpunu podršku organizacija za koje radim, CINS (Centar istraživačkog novinarstva Srbije) i OCCRP (Organised Crime and Corruption Reporting Project) iz Amerike. Imamo jaku podršku sa njhove strane. Znači, ukoliko imamo sastanak sa kriminalcem, mi veoma dobro i detaljno organizujemo sve okolnosti pod kojima će se sastanak desiti. Imamo uvek nekog sa strane koji na to pazi. Jako pazimo i na sajber bezbednost, zaključavamo mejlove pre nego što ih pošaljemo. A ako je bezbednost nekog novinara ugrožena, možemo da ga pošaljemo i na mesec−dva iz zemlje.“

Koliko su novinari istraživači danas slobodni da istražuju političke afere?

„U suštini mogu, ali samo na internetu. Generalno, internet je jedino mesto gde postoji istraživačko novinarstvo u Srbiji, dok su svi mejnstrim mediji zatvoreni za bilo kakvu kritiku vlasti. Imamo nevladin sektor i organizacije civilnog sektora koje dobijaju novac od donacija. Oni generalno slobodno izveštavaju, ali je problem u tome što ih ne prenose mejnstrim mediji i onda ne stižu do mnogo široke publike. Mi (CINS) smo jako popularni na internetu, naše priče se dosta šeruju na Tviteru, ali to se ne može mnogo raširiti mimo interneta i to je veliki problem za nas.“

Da li CINS organizuje kurseve, seminare, treninge istraživačkog novinarstva i kako se hrabri, mladi novinari mogu prijaviti?

„Mi kao CINS organizujemo s vremena na vreme tako nešto, na godinu, na dve godine i to obično radimo kada su nam potrebni volonteri. Ali mi smo uvek otvoreni da, kad god nas neko pozove, dođemo i držimo treninge.“

Na primer, ako vas niški Filozofski fakultet pozove?

„Mi možemo da dođemo i da napravimo obuku za vas, ali je poenta priče što nas fakulteti uopšte ne zovu. Voljni smo da dođemo da držimo neke bazične treninge i mimo honorara.“