Internet ne ćuti ni kad je potop

Fejsbuk, Tviter i nebrojeni nezavisni blogovi jedan su od retkih načina da se građani u Srbiji upoznaju sa naličjem poplava; da pročitaju „nezvaničnu“ verziju po kojoj su nadležni reagovali diletantski.

U ponedeljak je tviteraše u Srbiji zabavila i istovremeno rasrdila prepiska beogradske hale Kombank Arene i Crvenog krsta Beograda. Iz Arene, koja je služila kao privremeno prihvatilište za ljude iz Obrenovca i okoline, hteli su da znaju kada će neko doći da pokupi preteklu humanitarnu pomoć (slika dole). Da im ne zauzima prostor na tribinama. Crveni krst ih upućuje na Krizni štab. Manifestacija neorganizovanosti odvija se putem Tvitera i to javno – prepisku svako može da pročita. Taj primer pokazuje dve stvari koje obeležavaju postpoplavne dane: prvo, nadležni se i dalje nisu snašli, ne znaju ko je zašta zadužen, a izgleda nisu razmenili ni telefone pa moraju da se dopisuju na internetu; drugo, internet je jedini kanal na kojem se mogu naći kritike vlasti, mada i tamo ima pokušaja cenzure.

Nadležni se i dalje nisu snašli, ne znaju ko je zašta zadužen, a izgleda nisu razmenili ni telefone pa moraju da se dopisuju na internetu

Isti prizor, različite slike

Zvanično, za nekoliko desetina mrtvih građana i štetu od milijardu evra kriv je isključivo biblijski potop (premijer Aleksandar Vučić) koji je poslao lično Bog (direktor Srbijavoda Goran Puzović) jer je u Srbiji ponovo zakazana gej parada protiv zakona življenja (patrijarh Irinej). I još su krivi građani koji su odbili pravovremeno ponuđenu evakuaciju jer nemaju poverenja u vlast (načelnik Sektora za vanredne situacije Predrag Marić), dok je država izvanredno obavila svoj posao (predsednik Tomislav Nikolić). Verzija koja se može saznati putem društvenih mreža sasvim je drugačija – to je priča o državi koja tri dana nije ništa preduzimala iako je prognoza vremena jasno ukazivala na poplave; o državi u kojoj dobrovoljci stihijski rade posao civilne zaštite, solidarni građani su u ulozi robnih rezervi, a hoteli glume prihvatilišta.

„Kivni su ljudi koji su imali neposredno iskustvo sa poplavama, i još važnije, sa reakcijom nadležnih na nju. Druga grupa kivnih su oni koji su se o tome informisali putem društvenih mreža i alternativnih medija“, kaže Mihailo Tešić, marketinški stručnjak i bloger. „Nažalost, to i dalje ostavlja ogromnu većinu građana koji se o svemu informišu putem televizije – ne zaboravimo da je Srbija zemlja u kojoj ljudi provedu više vremena ispred televizora nego bilo gde u Evropi. TV konzumenti su pre svega sluđeni jer su ih nadležni sistemski ostavili u mraku, puštajući isključivo informacije koje se mogu podvesti pod promociju odgovornih političara ili pod pozive za pomoć i solidarnost“, navodi Tešić za DW.

Među kivnima je svakako i Aleksandra Vuković iz Obrenovca, sa privremenim smeštajem u Beogradu. Ona nam je prošle sedmice ispričala da nju i njene sugrađane niko nije upozorio na pucanje brane, kao i da je na evakuaciju čekala dan i po. Sada smo je ponovo kontaktirali sa pitanjem kako reaguje na medijske izveštaje. „Tužna sam i besna zbog svake izjave koja nađe prostor u klasičnim medijima, a prostor nađu samo one koje su politički korektne prema vladajućoj diktaturi jednoumlja. Nema drugog mišljenja do onog da su građani krivi jer su poplavili sebe sopstvenom neodgovornošću i da su opomenuti od Boga. Saglasna sam, međutim, da se država odlično snašla – s obzirom kakve kadrove ima. I jeste ovo opomena za nas građane jer smo ih takve izglasali.“

Kontraefekat cenzure

Osim diletantske reakcije, građani vladajućoj garnituri zameraju i korišćenje poplava za ličnu promociju. Tako je policija jedva sprečila fizički napad na ministra Selakovića – ministar je, u crnoj vetrovci i sa vernim novinarima, stigao u Krupanj u trenutku kada meštani još nisu dobili ni osnovnu pomoć. Državna novinska agencija Tanjug je prenela vest RTS-a, koji je pokušao da isfiltrira informaciju i ostavi samo klasičnu izjavu Selakovića – u Krupnju je teško i tako dalje. Kada Tanjug nešto prenese, onda to preuzimaju svi. Tek kada se snimak proširio internetom, i mediji su izvestili o nezadovoljstvu građana. „Vučić i njegovi ministri su videli priliku da se pokažu kao delatnici, kaohands on političari. U praksi se to svodilo na loše režirane reklame – Feketić na deseti stepen“, kaže Tešić.

Feketić – toponim poznat iz snežne spasilačke akcije Aleksandra Vučića – nije bio dovoljan nauk da se internetu dizgine ne mogu zatezati kao klasičnim medijima koji su upućeni na državne oglase i podložni uticajima. Ovih dana se odvija novi pokušaj upodobljavanja interneta, nekoliko kritičkih blogova nestalo je sa izvornih stranica, dok su neki portali oboreni hakerskim napadima. Pri tome bi nepoznati cenzori trebalo da znaju makar sledeće pravilo: jednom na internetu, zauvek na internetu. Cenzurisane kritike vlasti (u nekoliko slučaja radi se o pozivima Aleksandru Vučiću da sa kompletnom svitom podnese ostavku) prenose se i množe, postaju popularne baš zato što su zabranjene. Jedan tviteraš primećuje: „Ova vlast ne zna čak ni da cenzuriše kako valja.“

Oglasio se i zaštitnik građana Saša Janković koji beleži da se „sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora“, da se novinarimasavetuje da izbegavaju kritiku, a da se građani pozivaju na informativne razgovore zbog navodnog širenja panike putem Fejsbuka. Koliko je poznato, u policiju su pozvani građani koji su špekulisali o broju žrvata u Obrenovcu, navodeći da su u pitanju stotine ili hiljade. Saša Janković kaže da „nikad niko nije primetio, utvrdio, ni zabeležio posledice“ tog navodnog širenja panike.

Granice empatije

Simpatizeri vlasti i tobože neutralni dušebrižnici ovih dana upozoravaju da nije vreme za kritike, jer ima prečeg posla. Tešić misli da je upravo najbolje vreme za kritike jer će trenutni srpski altruizam ubrzo proći, a ako ne bude kritika i konsekvenci sistem će ostati nepromenjen. „Na duže staze je jako teško pretočiti empatiju u konkretnu akciju. Ljudi reaguju na dramu i na šokove. Kada se agonija razvuče, prirodna reakcija je podizanje praga tolerancije, naročito kada mnogi u Srbiji imaju svoje probleme, muče muku sa ličnim siromaštvom i nedostatkom opcija za poboljšanje života. U spoju sa brojnim izvorima zabave i skretanja pažnje koje mediji serviraju, postaje još lakše brzo zaboraviti bilo kakvu tragediju.“

Obrenovčanka Aleksandra Vuković takođe zna da će ova „predivna solidarnost“ iščiliti. Njen stan na prvom spratu u centru Obrenovca ostao je netaknut – voda nije stigla dotle – ali zna da ima ljudi kojima treba pomoć. Vlastima ne veruje. „Zasukaćmo rukave da sami podignemo svoj grad, zato što verujem da novac od pomoći ni ovog puta neće otići na pravu adresu“, kaže ona. „Nadam se da će moji sugrađani pamtiti šta im se desilo: da ono što znaju, misle i osećaju bar ovoga puta neće biti prepeglano robotskim izjavama sa televizije i da ćemo u narednom periodu opet biti ujedinjeni u traženju odgovornosti za sve što nam se desilo.“

Možda joj se želja i ostvari – premijer je već najavio da će se slučajem Poplave pozabaviti tužilaštvo. Ispitaće se, dodaje, pre svega reakcija lokalnih zvaničnika.

Za originalni tekst na sajtu Dojče vele kliknite ovde.