Kako je Ištvan Kaić ispao iz voza

U jesenje popodne, neuobičajeno toplo za ovo doba godine, te subote 25. oktobra na adresu Novinske agencije FoNet stigao je, u 16.16 sati, jedan mejl. Gotovo bezazleno nepismeno naslovljen kao „Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića“, nije nagoveštavao da bi mogao da postane „predmet cenzure“.

Javnosti se obratio Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku. Nešto kasnije pokazaće se da pošiljalac nije samo saradnik, već zapravo šest u jedan: građanin), analitičar, autor, filozof, ekonomista i – saradnik.

„U prilogu vam šaljem saopštenje vezano za jučerašnji presedan Zorana Živkovića, predsednika Nove stranke, u skupštini Srbije“, napisao je Kaić u propratnom tekstu. U atačmentu naslov bez znaka pitanja: „S kojim pravom Živković vređa porodicu premijera Srbije“. Potom sledi tekst koji doslovno glasi:

„S kojim pravom Živković vređa porodicu premijera Srbije

Povodom nečuvenih optužbi koje je lider Nove stranke i poslanik u Narodnoj skupštini Zoran Živković izneo na račun članova porodice premijera Aleksandra Vučića, želeo bih ovim putem javnosti da ukažem na apsolutnu moralnu, a moguće i zakonsku nepodobnost gospodina Živkovića da na ovakav primitivan način zagađuje naš javni i politički prostor.

Pored toga što se na neprimeren, krajnje nemoralan način okoristio novcem građana Srbije u dobro poznatim poslovima oko vinograda, o Živkovićevim moralnim kvalifikacijama da uvredama i lažima napada premijera Srbije i, što je još gore,članove njegove porodice, možda najbolje govori činjenica da je reč o osobi koja se javno i bez trunke ustezanja i griže savesti hvali da je učestvovala u izvršenju najtežih krivičnih dela!

Živkovićev stranački zamenik Vladimir Pavićević, ali i još desetak članova nekadašnjeg organizacionog odbora koji je radio na osnivanju Nove stranke, mogli bi da posvedoče da se Živković, na jednom od sastanaka osnivača Nove stranke,održanom u njenom prvobitnom sedištu u Hilandarskoj ulici u toku februara 2013.godine, otvoreno hvalio kako je u svojoj ranoj mladosti, prilikom jednog putovanja vozom od Niša do Beograda zajedno sa svojim društvom iz voza u punoj brzini izbacio stranog državljanina i to samo zato što je govorio engleskim jezikom! Na pitanje njegovih šokiranih stranačkih prijatelja da li je nesrećni čovek preživeo izbacivanje, Živković je lakonski odgovorio da ‘najverovatnije jeste pošto o tome ništa nije pisalo u novinama narednih dana’.

Iako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da li je Živković tu priču, iz samo njemu znanih razloga,izmislio ili je reč o stvarnom događaju, činjenica je da bi u pitanju moglo biti njegovo učešće u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva, što bi tužilaštvo podrobno moralo da ispita u odgovarajućem istražnom postupku.

Bez obzira na to da li je u pitanju samo još jedna od uobičajenih Živkovićevih izmišljotina i pokušaj samoreklamiranja po sistemu ‘čega se pametan stidi time se Živković ponosi’, ili je pak reč o stvarnom događaju, već i sama činjenica da se lider Nove stranke otvoreno hvali svojim učestvovanjem u izvršenju najtežih krivičnih dela ozbiljno ga diskvalifikuje za bilo kakvo dalje bavljenje javnim poslovima,posebno u svojstvu lidera jedne političke stranke i poslanika Narodne skupštine.

Iako mi ne pada na pamet da ustvrdim da je Živković bar u ovom slučaju govorio istinu, ovim putem otvoreno pozivam Republičko javno tužilaštvo i druge nadležne organe da tim povodom otvore istragu. U tom smislu lično sam spreman da sa nadležnim tužilaštvom podelim sva saznanja koja imam o slučaju koji sam izneo u javnost i njegovim potencijalnim svedocima.

Za razliku od Živkovića koji se olako upustio u iznošenje laži, optuživanje pa i izricanje presude Aleksandru Vučiću i članovima njegove porodice, ja ipak očekujem da o‘slučaju Živković’ konačnu reč daju nadležno tužilaštvo i sud. A na građanima Srbije je da odluče žele li da ih političari neskriveno kaubojskih manira i kriminalnih kvalifikacija ubuduće predstavljaju u najvišem zakonodavnom telu Republike.

Ištvan Kaić,

Saradnik Instituta za javnu politiku.“

PITANJA I ODGOVOR: Urednički posao je, pored ostalog, da pažljivo pročita sve što stigne u redakciju. Da u obilju pošte, tekstova, informacija, ali i brojnih mentalno literarnih izlučevina u formi kojekakvih saopštenja, reagovanja, upozorenja, pozivnica, reklama, selektuje bitno od nebitnog. Znaju to novinari i urednici. Tako je i dežurni urednik u FoNetu tog 25. oktobra pročitao i sastav koji je Kaić poslao. U skladu sa standardima novinarske profesije, a zbog toga što se saopštenje tiče premijera, odlučio je da od pošiljaoca zatraži par objašnjenja, ali istovremeno, i da ga obavesti o jednoj notornoj činjenici, bez obzira na sadržaj poruke koja je primljena. Nekoliko nepoznanica je, naime, imao ovaj tekst. Evo ih redom.

Kaić se potpisao kao saradnik Instituta za javnu politiku. Da li je to što je poslao, tako potpisano, iako nije bilo na memorandumu Instituta, zvanično saopštenje i stav Instituta? Značajno pitanje. Jer, autoritet pojedinca ili institucije koja stoji iza saopštenja, utiče na to da li će saopštenje biti objavljeno, a tekst može da napiše, i potpiše, i osoba zaposlena u toj instituciji, makar bila i saradnik. Čak, i po cenu da su tema i sadržaj bizarni.

Dalje, da li je, s obzirom na temu i sadržaj, Kaić sročio proglas za javnost u ime premijera Vučića ili ga je premijer ovlastio da reaguje i napiše saopštenje? Zašto je to važno? Poznato je da premijer mnogo radi, da ima mnogo obaveza… Da su i on i njegova porodica izloženi napadima, na šta često ukazuje, ali zbog zauzetosti neke stvari i ne može da postigne, pa možda i da reaguje u pravom trenutku, gde bi želeo i kako bi želeo. Zbog svega toga moguće je da bi ovlastio nekog da reaguje ovako. U tom slučaju saopštenje bi trebalo da bude objavljeno, jer je premijer funkcija od autoriteta u ovoj državi, njegova reč je važna, makar i iz usta posrednika. Nužno je međutim da pisac, koji je, i ako je, ovlašćenjem postao premijerov čovek od ove vrste poverenja, to i naglasi.

U skladu sa standardima profesije, a da bi odlučio da li će emitovati saopštenje, dežurni urednik je zatražio da mu Kaić pojasni ove stvari, obavestivši ga, istovremeno, da se pisma čitalaca ne objavljuju. Mejl glasi doslovno:

„Poštovani,

S obzirom da Vi niste pomenuti u izlaganju poslanika Zorana Živkovića u Skupštini Srbije, niti u odgovoru premijera Aleksandra Vučića – niste naveli u kom svojstvu ste se oglasili saopštenjem koje ste nam poslali.

Da li u ime tog Instituta za javnu politiku, kao saradnik, kako ste se predstavili i potpisali, da li po ovlaštenju premijera Aleksandra Vučića, kao njegov zastupnik, ili kao građanin koji je pratio TV prenos zasedanja Skupštine.

Ukoliko ste saopštenje napisali kao saradnik pomenutog Instituta, kao stav tog Instituta, čiji ste saradnik, kako ste se predstavili, potrebno je da naglasite da je reč o zvaničnom reagovanju/stavu Instituta za javnu politiku.

Ako ste saopštenje sastavili po ovlašćenju premijera Aleksandra Vučića, kao njegov zastupnik, sami ili uz njegovu pomoć, potrebno je, takođe, da naglasite da ste ovlašćeni da napišete saopštenje, ko Vas je ovlastio, i da dostavite kopiju ovlašćenja,radi autentičnosti.

Ako ste saopštenje sastavili kao građanin koji je pratio TV prenos skupštinskog zasedanja, pa je tim povodom izneo svoj stav i komentar događaja, obaveštavamo Vas da Novinska agencija FoNet nema rubriku ‘pisma čitalaca’.

Srdačno, dežurni urednik.“

Mejl je poslat sa adrese Agencije. Pristup elektronskoj adresi, u svakoj agenciji, ne samo u FoNetu, nema svako. Sa te adrese poštu može da pošalje samo urednik. U svakoj agenciji, kao i u svakoj ozbiljnoj novinskoj kući, postoji raspored rada novinara i urednika, pa je, tako, poznato koji je urednik, i kada bio u smeni u proteklih godinu dana. Dežurni urednik nije, prema tome, imaginarni pojam. Nije pseudonim iza koga se „krije“ neko ili nešto. U rutinskim pismima, kakvo je bilo ovo, u kojima su zatražene dodatne informacije, kako bi bila doneta odluka o objavljivanju, ili u kojem je poslata informacija, nisu nužni, niti bitni podaci urednika, ali su, rečeno je, uvek na raspolaganju. To nije tajna.

Desetak minuta kasnije na e-mail redakcije stigao je sledeći odgovor:

„Poštovani ‘dežurni uredniče’,

Oglasio sam se u svojstvu građana, analitičara, autora, filozofa, ekonomiste,saradnika Instituta, kako god želite. Stavovi izraženi u saopštenju su stavovi čoveka koji se potpisao, čoveka koji za razliku od vas ima svoje ime i prezime. Ali umesto da ispitujete mene koji sam javna ličnost (to tvrde oni koji brane one koji me pljuju na društvenim mrežama, a ja im verujem), ovim odgovorom ste pokazali da vas uopštene zanima sadržaj koji sam izneo samo zato　što dolazi od mene. Vaš degradirajući stav u finalu vašeg maila posebno je zanimljiv i zbog toga ću učiniti sve da vaše pismo obelodanim javno. Zaslužili ste to svojom neprofesionalnošću, na 　čemu vam iskreno čestitam jer potvrđujete sve o čemu pišem i govorim.

Pozdrav,

Ištvan Kaić„

Proizilazi, prema tome, da saopštenje nije zvaničan stav Instituta za javnu politiku o dijalogu premijera Aleksandra Vučića i narodnog poslanika Zorana Živkovića u Skupštini. Nije, takođe, sastavljeno ni u ime, niti po ovlašćenju premijera. Sročio ga je sam Kaić u svim svojim funkcijama, plus kao javna ličnost. Iako to o javnoj ličnosti nije najsrećnije objasnio. Dakle, jedan od mnogo građana u ovoj zemlji, koji su – možda ne baš sve u jedan, kao Kaić – ali i analitičari, i filozofi, i ekonomisti, i saradnici i javne ličnosti.

Kada se pod ove činjenice podvede sadržaj štiva naslovljenog sa „Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića“, odluka dežurnog urednika, budući da je reč o mejlu, bila je – Recycle Bin.

Ovo su činjenice. To je istina. I tu bi došla tačka, ali…

ZBOG ČEGA RECYCLE BIN: Ovo saopštenje bi bilo samo jedan od mnogih priloga s kojima se redakcije svakodnevno suočavaju, a koji ne zadovoljavaju novinarske, agencijske, literarne, vremenske, stilske, logičke, profesionalne kriterijume da bi bili objavljeni. Što, opet, novinari i urednici dobro znaju, da tom saopštenju, post festum, nije data politička dimenzija koju nema, niti zaslužuje, i da mu nije prilepljena etiketa „cenzurisano“.

E, pa, da ne bi više puta ponovljena laž polako, po proverenom receptu, postala istina. Put pismenog sastava („informacije od javnog značaja za koju je javnost ostala uskraćena“) koji je agenciji dostavio Kaić, a završio je u Recycle Bin, zaslužuje dodatnu pažnju i analizu.

Prvo, ako ne kao građanin, ono svakako kao analitičar, autor, filozof, ekonomista i saradnik, pa još i – kako se predstavio – javna ličnost, Kaić bi morao da zna da novinske agencije ne objavljuju pisma čitalaca, njihove komentare, odjeke i reagovanja. Izuzetno, aktuelna događanja agencijski komentarišu priznati i poznati stručnjaci iz pojedinih oblasti, ljudi od profesionalnog integriteta. Eksperti, dakle. Javne ličnosti. Ne „javne ličnosti“ zbog sopstvenog verovanja da su to.

Morao bi, takođe, da zna da agencije prenose informacije o aktuelnim događajima. O onome što se dogodilo danas, ili se danas događa, da najavljuju ono što će se dogoditi sutra, ili u bliskoj budućnosti. Ne bave se onim što je prošlo juče, pre godinu i osam meseci, ili pre tridesetak godina.

Ali, dobro. Možda Kaić to zaista ne zna, što nije veliki greh. Naučiće. Nevolja je što nedostatke svog pismenog rada, zbog kojih nije dobio prelaznu ocenu u jednoj agenciji, pripisuje političkoj „cenzuri“.

Liči to na objašnjenje čoveka koji muca kako nije prošao kao sportski TV komentator, jer nije imao vezu. Može biti da je „Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića“ moglo da prođe u nekim novinama koje imaju rubrike „pisma čitalaca“, „lični stav“, „iz mog ugla“, „odjeci i reagovanja“. Ali, ne može biti da novinska agencija bude posrednik i da listove koji imaju ove rubrike snabdeva materijalom – pismima čitalaca. Taj posao se završava (ili ne) bez posrednika – direktno.

Kaić je, kako se čini, pre svega i isključivo željan publiciteta po svaku cenu, i svuda. To je cilj. A kad mu ne uspe da ga dobije, poziva se na „cenzuru“. Možda i nije loša taktika, jer i to pozivanje obezbeđuje nekakav, kakav-takav publicitet.

IZ DRUGE RUKE: Šta je to za šta Kaić tvrdi da je bilo „predmet cenzure“, o čemu, naravno, nema govora? On se u saopštenju bavi događajem koji su gledaoci TV prenosa iz Skupštine Srbije mogli da vide dan ranije. Koji su preneli svi mediji. To, dakle, što se desilo nije ni novo, niti nepoznato. No, on u svom saopštenju ističe najpre događaj iz februara 2013. godine – od pre godinu i osam meseci! I to šalje novinskoj agenciji očekujući da ta „aktuelna“ informacija bude objavljena. Štaviše, Kaić i nije bio svedok tog „aktuelnog“ događaja koji gotovo detaljno opisuje u svom saopštenju. Takva svedočenja se, inače, pred sudom zovu „svedočenja iz druge ruke“, i gotovo i da nemaju pravnu snagu. Znači, em „aktuelno“, em „pouzdano“, iz druge ruke. I tako spakovano, objaviti zdravo za gotovo!

Šta je Kaić čekao godinu i osam meseci? Da li je ljubomorno čuvao tajnu čekajući pravi trenutak da je otkrije? Ili je, u roku od 24 sata, postao svedok iz druge ruke – između petka, kada je vođena rasprava u Skupštini, i subote, kada je FoNetu poslao mejl? Šta bi radio da, kojim slučajem, Živković i Vučić nisu imali dijalog u Skupštini kakav su imali? Da li bi i dalje nastavio da ćuti o eventualno počinjenom, jednom od najtežih krivičnih dela i da čeka priliku da svoje saznanje obelodani? Iako ova pitanja nemaju direktne veze sa etiketom o „cenzurisanju“, logična su u odnosu na njegovu tvrdnju dežurnom uredniku:“… ovim odgovorom ste pokazali da vas uopšte ne zanima sadržaj koji sam izneo samo zato što dolazi od mene“.

I onda – vrh! To i takvo „svedočenje iz druge ruke“ o događaju od pre godinu dana i osam meseci, odnosi se na događaj od pre tridesetak godina („otvoreno se hvalio kako je u svojoj ranoj mladosti, prilikom jednog putovanja vozom od Niša do Beograda zajedno sa svojim društvom iz voza u punoj brzini izbacio stranog državljanina i to samo zato što je govorio engleskim jezikom“)!

Pri kraju sledi apsolutno haotični logičko-pravni zaključak: „Iako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da li je Živković tu priču, iz samo njemu znanih razloga, izmislio ili je reč o stvarnom događaju, činjenica je da bi u pitanju moglo biti njegovo učešće u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva, što bi tužilaštvo podrobno moralo da ispita u odgovarajućem istražnom postupku.“ Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali bi moglo da bude učešće u jednom od najtežih krivičnih dela?!

Da je Kaić nekim nesrećnim slučajem i novinar, pored svega što je već, ovakav tekst bi, u iole pristojnom listu, bio odmah bačen u korpu (Recycle Bin). Onda bi on, kao u neka zdravija vremena za novinarstvo, kada su novinari bili obrazovani, a ne edukovani (jer, danas su mnogi edukovani, ali nemaju ni obrazovanja, niti znanja, a vaspitanje je mislena imenica), izvadio zgužvani papir iz đubreta, razvio ga i potrudio se da popravi ono što je napisao i kako je napisao. Da pronađe svedoke, ljude koji će da potvrde da li je i ako jeste šta je rečeno pre godinu dana i osam meseci. A potom i da li se i šta dogodilo ne „u ranoj mladosti“ pre oko tridesetak godina, nego ako se dogodilo – tačno kada se dogodilo. To se danas zove istraživačko novinarstvo, i taj posao je dug i mukotrpan. Ne može da bude odrađen jednim lakonskim, loše sročenim „saopštenjem za javnost“.

„Informacija od javnog značaja koja je uskraćena javnosti“ završila je u korpi za otpatke ne zbog toga na koga se odnosi. Ne iz nekakvih političkih razloga i „cenzure“ kako je umislio Kaić. Otišla je u đubre zbog toga kako je sastavljena, zbog svedočenja iz druge ruke, tajminga (pre godinu i osam meseci i tridesetak godina), zbog nagađanja (niko ne može da tvrdi, ali moglo bi da bude).

Ali, Kaić nije novinar. Kako je očito da bi želeo nešto da otkrije, da istraži, prava adresa nije novinska agencija. Da li je poslanik Živković u ranoj mladosti „učestvovao u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva“, posao je za tužilaštvo. Ono što je izvesno jeste da u oktobru ove godine Ištvan Kaić, etiketirajući Novinsku agenciju FoNet za „cenzurisanje“, nije počinio silovanje istine u pokušaju. On je silovao istinu.