Kirbi je, ipak, u pravu

Na nove medijske zakone čekali smo, zvanično tri, a realno trinaest godina i kada ih je najzad 2. avgusta Skupština Srbije usvojila po hitnom postupku, posle čega su izlaskom u ”Službenom glasniku” stupili na snagu, odjednom su se svi – ućutali! I mediji, i država, i lokalne samouprave. Kao da se ništa ne dešava, a do krajnjeg roka za privatizaciju 71 medijske kuće i primene projektnog finansiranja ostalo je još samo devet i po, odnosno tri i po meseca.

Doduše, baš ovih dana se privodi kraju javni konkurs za privatizaciju 502 javna preduzeća, uključujući i ona medijska, a kako sada stvari stoje, od kupaca – ni traga ni glasa! To znači da će, kada je o medijima reč, njihove akcije biti ponuđene zaposlenim bez nadoknade. Ako zaposleni ne žele besplatne akcije – preduzeće nepovratno odlazi u likvidaciju.

Dnevnici (ni)su javni interes

Pravo da novinari (i drugi u njima) sami postanu vlasnici državnih medija u kojima rade, zahtevala su i dobila novinarska i medijska udruženja. Kako nema gotovih iskustava, recepata iz okruženja i Evrope, čini se da niko od zainteresovanih u procesu primene seta medijskih zakona sa ovim pravom ne zna šta da radi.

– Našim kolegama iz Pančeva ni u Agenciji za privatizaciju nisu znali da kažu da li te besplatne akcije nose samo upravljačka ili i vlasnička prava! Uskoro ćemo imati sastanak sa predstavnicima Agencije, kako bismo ova i slična pitanja razjasnili – kaže za „Ilustrovanu Politiku“ Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). – Mediji koji se tako privatizuju naći će se u jednoj potpuno novoj situaciji, za koju se bojim da nisu baš najspremniji. Moraće da organizuju jednu potpuno novu upravljačku strukturu, skupštinu akcionara, nadzorni odbor, da izaberu novo rukovodstvo i da se suoče sa viškom zaposlenih. Mediji koji su sada u procesu privatizacije izgubili su dve godine boreći se protiv privatizacije, umesto da su taj period iskoristili da se organizuju i spremno dočekaju proces koji je usledio.

Nije baš najjasnija situacija ni kada je reč o još jednom novom zakonskom rešenju, koje stupa na snagu 1. januara 2015. Reč je o projektnom finansiranju. Lakše će se snaći, naravno, one redakcije koje su i do sada konkurisale za projektno finansiranje, pre svega, kod evropskih fondacija, nego one koje to nikada nisu učinile. One su, doduše, u manjini, jer većina državnih mediji do sada nije imala potrebe da namiče novac sa druge strane.

– Oni moraju da nauče kako se projekat piše i kako se realizuje. Bez projektnog finansiranja, medijima u lokalnim samoupravama nema budućnosti – ističe dalje Obradović. – S druge strane, većina medija računa da će dobiti sredstva na javnom konkursu za dnevnike i informativne emisije, a ne za, na primer, emisije o ekologiji, kulturi, problemima manjinskih zajednica… rečju, za sve ono što se zove javni interes. To shvatanje dele i političari. Oni najradije daju pare za praćenje njihovih svakodnevnih aktivnosti, a projektno finansiranje to svakako nije.

Na (ne)milost odbornicima

Drugi problem je što je zakonodavac ostavio na volju lokalnim samoupravama koliko će iz svog budžeta izdvojiti novca za finansiranje medija. U Skupštini nije prošao amandman Udruženja novinara Srbije (UNS) kojim bi u Zakonu o javnom informisanju postojala obaveza da opštine i gradovi za projektno finansiranje od javnog interesa u oblasti informisanja obezbede najmanje dva odsto iz budžeta i da, izuzetno, za gradove veće od 300.000 stanovnika taj procenat ne sme biti manji od jedan odsto. Za UNS nije prihvatljiv ni stav Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da bi propisivanje iznosa u budžetu lokalnih samouprava zadiralo u njihova ustavna prava, jer je, recimo, Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti predviđeno finansiranje političkih stranaka iz budžeta u tačno propisanom iznosu. UNS, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica „Politike“, smatra da je sloboda informisanja važnija od finansiranja političkih stranaka, pa pošto amandman nije prihvaćen, ovo udruženje nije dalo podršku medijskim zakonima.

– Sad nam ostaje da „pritiskamo“ lokalne samouprave da u svojim budžetima izdvoje dovoljno sredstava, kako ne bi došlo do „pomora“ medija na lokalnom nivou, ali i da insistiramo na poštovanju procedure: javni konkurs, nezavisne komisije koje će procenjivati da li su projekti od javnog interesa, kao i praćenje toka trošenja sredstava – kaže Obradović. – U prvoj godini primene ovog zakona suočićemo se sa mnogim devijacijama. Ali, napravljen je važan iskorak i sad je na medijskim i novinarskim udruženjima, na državi, na nevladinom sektoru i na samim građanima da reaguju na ono što im se nudi.

Jasno je da od projektnog finansiranja mediji neće moći da prežive. Tržište će odlučiti ko ide dalje, a ko nestaje sa medijske scene Srbije.

– Objektivno, u gradu sa 50.000 do 60.000 stanovnika vi ne možete da izdajete novine, da pravite radio i televizijski program, jer je to malo tržište. Vertikalno i horizontalno povezivanje medija na lokalu je nešto o čemu oni vrlo brzo moraju da razmišljaju ako žele da opstanu – upozorava predsednik NUNS-a Obradović. – Zašto u jednom gradu u kome postoje radio i televizijska stanica i novine, svi oni zajedno ne bi napravili takav projekat u kojem bi imali objedinjeni sajt koji će nuditi vesti, video-sadržaje i istraživačke tekstove. Takav sajt bi imao mnogo više šansi na tržištu, nego da svaki od ovih medija ima svoj posebni sajt. S druge strane, moraće da se izbore i sa viškom zaposlenih. Neće moći da opstane, na primer, televizijska stanica u Kruševcu, sa stotinak zaposlenih. Ukoliko sami zaposleni to ne shvate, nema im pomoći ni kroz besplatne akcije, ni kroz projektno finansiranje. Ekonomski, to, jednostavno, nije održivo.

Finansijske crne rupe

Kada je reč o transparentnosti vlasništva u medijima, zakon jeste napravio važan iskorak, jer je propisao obavezu svakog medija da se upiše u registar javnih glasila i u njemu će biti evidentirana struktura vlasništva do poslednjeg pojedinca. Međutim, po svemu sudeći, dosadašnja skrivena finansiranja medija će ostati i nadalje skrivena. NUNS smatra da nije dobro što zakonski nije regulisana obaveza svakog subjekta koji raspolaže budžetskim sredstvima da obaveštava javnost o tome kom mediju je, pod kojim uslovima i za šta dao novac.

Predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović se tokom javne rasprave o setu medijskih zakona zalagala da se zakonska obaveza medija, da prijavljuju pomoć države Srbije, proširi i na pomoć drugih država i međunarodnih organizacija. Tako bismo mogli da vidimo o kolikom novcu je tu reč, ali i da se uverimo postoji li korealacija između uređivačkih politika tih medija i interesa njihovih finansijera, objašnjavala je Smajlovićeva. Međutim, ni ovaj amandman UNS-a nije dobio podršku poslanika u Skupštini.

Da su izvor finansiranja u čvrstoj koleraciju sa uređivačkom politikom ističe i Majkl Kirbi, američki ambasador u Srbiji. Iako često imamo primedbe na Kirbijeve stavove, teško da se ovim njegovim rečima može naći zamerka: „Zakoni su važni, ali oni neće rešiti najveći izazov za medije – nedostatak novca. A potraga za novcem vodi do problema nezavisnosti, zauzimanja snažnijeg stava i cenzure.“

– Ukoliko postoji politička volja vlasti, od vrha do lokala, da se građanima zaista omogući objektivno informisanje, naći će se i rešenje. Ukoliko i dalje želimo dirigovano novinarstvo, medijski zakoni će biti mrtvo slovo na papiru. Nema tog zakona koji mi ne možemo da upropastimo i izigramo – kaže na kraju Vukašin Obradović. – Da li u Srbiji postoji postoji politička volja da dobijemo objektivne i ekonomski nezavisne medije? Ja mislim da u ovom trenutku ta politička volja ne postoji i da je to, u stvari, najveći problem srpske medijske scene.

Otvoreno pismo

Odmah po stupanju Zakona o elektronskim medijima, vlasnici 26 televizijskih stanica uputili su otvoreno pismo Aleksandru Vučiću u kome protestuju što se ovaj zakon ne poštuje. U tom pismu ističu da uprkos tome što spomenuti zakon zabranjuje da se menja izvorni sadržaj programa koji se u Srbiji reemituje, prekogranični kanali i dalje čitavog dana emituju višeminutne EPP blokove. „Prema procenama stručnjaka, više od 30 odsto ukupnog marketinškog budžeta namenjenog elektronskim medijima odlazi na račune ovih kanala čija su sedišta u inostranstvu“, navodi se u pismu. Vlasnici televizijskih stanica konstatuju i da Regulatorno telo za elektronske medije ne može oduzeti dozvolu tim kanalima, ali da regulator ili neko drugi može naložiti kablovskom operateru da iz mreže „isključi sve prekogranične kanale koji krše zakon i da protiv odgovornih lica pokrene odgovarajuće zakonske postupke“.

Novi početak

Odgovore na neke od dilema i nepoznanica o primeni seta medijskih zakona potražili smo i od Saše Mirkovića, državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja.

Da li je država spremna da pomogne medijima koji u privatizaciji postanu akcionarska društva zaposlenih i na koji način će to učiniti?

– Mislim da je država već pokazala dobru volju time što je Zakonom o javnom informisanju i medijima predvidela mogućnost besplatne podele akcija u slučaju neuspešne prodaje kapitala u prvom krugu privatizacije. S druge strane, imajući u vidu da je proteklo tek mesec dana od stupanja ovog zakona na snagu i da smo na početku procesa privatizacije, mislim da je rano govoriti o tome, posebno ako se ne zna koliko će biti takvih medija koji će na kraju postati akcionarska društva zaposlenih.

Projektno finansiranje počinje 1. januara iduće godine, da li će ga lokalni mediji dočekati spremni?

– Nadamo se da hoće. Ministarstvo kulture i informisanja će u predviđenom roku od 90 dana po usvajanju Zakona o javnom informisanju doneti podzakonski akt kojim će se detaljnije regulisati oblast projektnog sufinansiranja kojim se promoviše javni interes.

Kako će država da spreči nastanak medijske praznine u sredinama u kojima ne bude zainteresovanih kupaca, a ni zaposleni ne budu hteli da postanu akcionari?

– Imajući u vidu da je trenutno u Agenciji za privredne registre upisano 1.328 glasila, uveren sam da neće doći do bilo kakve “medijske praznine” zbog privatizacije oko šest odsto spomenutih medija. Mislim da je najbolje da sačekamo 1. jul sledeće godine i kraj procesa privatizacije kako bismo sagledali realno stanje stvari na terenu. Imajte u vidu da će u spomenutom periodu doći i do digitalizacije medijskog prostora što će doneti nebrojene nove tehničke i tehnološke mogućnosti za bolju ponudu postojećih televizija.

Kako će država kontrolisati sprovođenje konkursa za projektno finansiranje i privatizaciju i šta će se dešavati ukoliko se ta pravila budu kršila?

– Detalje vezane za proceduru projektnog finansiranja utvrdiće podzakonski akt koji će podrobnije regulisati ovu oblast. U slučaju kršenja utvrđenih pravila pokretaće se tužba Upravnom sudu. Za proces privatizacije biće zadužena Agencija za privatizaciju koja predviđa kontrolne mehanizme tokom privatizacije.

Da li danas postoji politička volja da Srbija, konačno, dobije objektivne i ekonomski nezavisne medije?

– Donošenje tri medijska zakona posle više od decenije odsustva nove zakonske regulative u ovoj oblasti dovoljan je dokaz da se želi “novi početak” u ovoj sferi. Vlada Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja žele da putem implementacije ovih zakona u sledećem periodu i u praktičnom smislu pokažu da postoji politička volja da se stvari u domenu medija menjaju nabolje.