Lukić: Opasno približavanje istini

Novinar, u ime društva, traga za blagovremenim i istinitim informacijama. Ukoliko se neko obračuna sa novinarom zbog njegovog posla, nema veće obaveze nego da se otkriju svi detalji napada i ko stoji iza toga, a potom zadovolji pravda pred sudom, naglasio je Lukić.

Prema Lukićevim rečima, dolaženje do istine i njeno objavljivanje, zajednički je imenitelj za postupak pred sudom i istraživačko novinarstvo, a to može biti vrlo opasno, jer je ona neretko pogubna za nečiji interes.

Kažnjavanje napada na novinare je u stvari „preventivni štit“ da bi novinari mogli da se bave svojim radom, jer bi, u suprotnom, napadač bio nagrađen, objašnjava Lukić.

On je, na konstataciju da je Milorad Ulemek, prvookrivljeni za ubistvo Đinđića i na suđenju zemunskom klanu, sada glavni svedok u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, uzvratio da nema pravo da komentariše konkretne slučajeve.

Kažnjavanje napada na novinare je u stvari „preventivni štit“ da bi novinari mogli da se bave svojim radom, jer bi, u suprotnom, napadač bio nagrađen, objašnjava Lukić

Svako ko ima saznanja o nekom događaju može biti svedok u krivičnom postupku. Zakonik ne pravi nikakve smetnje da se kao svedok pojavi lice koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora, a koje ima saznanja o nekom događaju, objasnio je Lukić.

On nije želeo da iznosi utiske o Ulemeku, jer ne bi bilo „profesionalno i etički da se sudija izjašnjava o svojim utiscima o osuđenom licu“.

Upitan o tome da li su ostala otvorena neka pitanja na koja je potrebno odgovoriti kako bi atentat na Đinđića potpuno bio rasvetljen, Lukić je rekao da su utvrđene činjenice koje su nedvosmisleno ukazivale da se sprema napad na premijera.

Postoji čitav državni sistem i ljudi u njemu koji na političkom i profesionalnom nivou imaju obavezu da urade sve neophodno, ali i više od toga, da se to ne desi, ukazao je Lukić i konstatovao da su kod obezbeđenja premijera ustanovljeni značajni sistemski, ali i faktički propusti.

Fascinantno je da niko nije rekao da nije dobro uradio svoj posao, da je moglo bolje, i da zato odlazi, niti je to traženo od bilo koga, rekao je Lukić.

Na pitanje o političkoj pozadini atentata i da li je nalogodavac ostao sakriven, Lukić je uzvratio podsećanjem da sud u postupku utvrđuje da li stoje ili ne navodi koje tužilac iznosi.

Dakle, rad suda je formalno određen optužnicom i sud preispituje navode iz optužnice tako da nije ovlašćen da pređe tu granicu i da samostalno, po svom nahođenju, nešto utvrđuje van optužnice, objasnio je Lukić.

Sva pitanja koja su optužnicom Tužioca za organizovani kriminal postavljena pred sudsko veće, čiji sam bio član, presudom su razrešena i tu više nemam šta da dodam, naglasio je Lukić.

On kaže da nema problem sa tim da se u javnosti i dalje preispituju i proveravaju „činjenični zaključci pravnosnažne presude u ovako važnom predmetu“.

Nisam, međutim, naišao ni na jedan argument koji bi i najmanje poljuljao bilo koji zaključak iz ove sudske odluke, naglašava Lukić.

Premijer Đinđić je bio izuzetan političar koji je pokrenuo brojne promene u državi, njegov uticaj je bio presudan da se uopšte započne borba protiv organizovanog kriminala koji je, prema rečima Lukića, bio takvih razmera da su kriminalne strukture direktno uticale ili su već ovladale pojedinim institucijama države.

Upravo je formiranje tima u okviru Specijalnog tužilaštva i sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, kao i jedinice policije, bila granica koja je „taj mračni koloplet opredelila za akciju, jer su znali da je kraj, ukoliko se sve to pojavi pred licem javnosti i sudom“, predočio je Lukić.

Govoreći o utiscima sa suđenja zemunskom klanu, Lukić je ocenio da su to bili dani velike afirmacije koncepta institucionalne borbe protiv organizovanog kriminala.

Posle sudskog epiloga za ubistvo Ivana Stambolića i Đinđića, nastavljeno je suđenje zemunskom klanu, podsetio je Lukić i naglasio da su tada u svet otišle slike o snazi pravosudnog sistema Srbije i njenih institucija.

Predmet zemunski klan je imao više od 7.000 strana, dok je presuda sa 1.003 strane najobimnija u istoriji Srbije, naglasio je Lukić.

Na pitanje koliko se kriminal promenio tokom vremena, Lukić je ukazao da su na sceni razni vidovi finansijskog kriminala i korupcije.

Iz sudske prakse vidimo da se formiraju čitave privredne strukture sa dobro osmišljenim planovima rada, a potom koriste mehanizmi bančinih poslovanja za izvlačenje ili sklanjanje novca, precizirao je Lukić.

Radi se o sofisticiranim ekonomskim znanjima, smatra Lukić, koji je na Sorboni završio postdiplomske studije iz oblasti privredne regulative.

Vrlo je važno da Vlada Srbije u ovoj vrsti kriminala prepoznaje realnu opasnost po privredni sistem zemlje, tako da je već reagovala, donoseći Strategiju za borbu protiv finansijskog kriminala i korupcije, istakao je Lukić.

Komentarišući odluku Advokatske komore Beograda da odbije prijem u članstvo Nate Mesarović, nekadašnje predsednice veća na suđenju za atentat na Đinđića, zbog njene uloge u reizboru sudija, Lukić je ocenio da je Komora mogla prvo da krene od čišćenja svog dvorišta.

Prema njegovim rečima, u radu Visokog saveta sudstva advokati su imali značajnog učešća u tom periodu i „ne mogu jedna pravila važiti za bivše sudije, a druga za advokate“.

Lukić je podsetio da je svojevremeno podneo ostavku na članstvo u Visokom savetu sudstva, jasno stavljajući do znanja da postoje sudije koje ne prihvataju osionu politiku i nedozreli model rada.

On se zalaže za potpuno precizna pravila izbora i razrešenja sudija, na osnovu kojih će se birati najbolji kadrovi, a napredovati samo na osnovu ostvarenih rezultata.

Visoki savet sudstva bi to sve morao da obezbeđuje, kao svoj najvažniji princip, i da pomno pazi da se ni na koji način i ni od koga ne utiče na nezavisnost i samostalnost sudija i sudova, rekao je Lukić, kojem se „čini da je pred nama još dug put, ali i mogućnost da se sve ovo unapredi prilikom predstojećih ustavnih promena“.

 Foto: FoNet / Aleksandar Levajković