Medijska slika: Utisaka puna glava

Ima tako događaja koji suštinski ne menjaju stanje stvari, ali posle kojih više ništa nije isto. Tokom samo nekoliko dana, u dva takva glavnu ulogu imala je RTV B92.

Nakon što su šokirali javnost nezvaničnom vešću da će emitovati rijaliti program s članovima porodice Đogani, nadležni u toj kući zapanjili su svakog mislećeg u ovoj zemlji ultimatumom koji su dali Olji Bećković, a koji ona nije prihvatila.Kakav god bio epilog ovih drama koje još traju, šteta je nanesena i malo je onih koji će 92-ku doživljavati kao što su je doživljavali do pre samo neki dan.

Iako je već dve decenije jedna od najuticajnijih, ali i retkih gledljivih emisija na domaćim TV kanalima, „Utisak nedelje“ dospeo je u grupu onih koji se bore za opstanak i verovatno se samo advokatima i pritisku javnosti može zahvaliti što će se od 28. septembra najverovatnije emitovati na istom mestu i u isto vreme. PR služba ove kuće saopštila je da „Utisak“ ostaje tamo gde je bio, ali sve što je tom saopštenju prethodilo, prilična je bruka za televiziju koja pretenduje da bude ozbiljna.

U ponedeljak, 15. septembra, svi veb-portali objavili su da su Olja Bećković i „Utisak“ pod hitnom postupku proterani s B92. Vest nije zvučala neverovatno, jer se o tome već šuškalo: posle junske emisije u kojoj je ugostila Bebu Popovića i najavila gostovanje Ivana Tasovca za iduću nedelju, Olja se više nije pojavila na ekranu, a nikakvo objašnjenje nije dato. Tog ponedeljka, međutim, jedno od mogućih i vrlo verovatnih dao je neimenovani sagovornik „Blica“: „Televizija želi da napravi zabavnu i komercijalnu televiziju. Ako smo odlučili da napravimo rijaliti šou sa Đoganijem, ako imamo „Bulevar“ i ako ćemo uvesti još nekoliko zabavnih emisija, onda se „Utisak nedelje“ ne uklapa u ovaj profil programa.“

Pre svega, skandal ima pravnu pozadinu. Produkcijska grupa Mreža, koja stoji iza ove emisije, ima sa B92 zaključen ugovor koji važi do 1. marta 2015, a koji su potpisali predstavnici vlasnika, direktora B92 i direktora PG Mreža. „Ugovor ima precizne odredbe, a jedna se odnosi i na emitovanje – na kanalu B92.

Da bi ovaj celodnevni šou bio još atraktivniji, pobrinuo se Željko Mitrović, koji je – komentarišuću informaciju da je Olji Bećković na svojoj televiziji ponudio apsolutnu uređivačku slobodu i platu od pet hiljada evra po emisiji – rekao kako to nije tačno: „Ne. Spreman sam da joj ponudim više od toga!“ Čim je ta izjava ugledala svetlost dana, oglasila se i pomenuta PR služba B92, najavom da će „Utisak“ početi da se emituje u redovnoj programskoj šemi. No, sada se – post festum – postavlja pitanje zašto je 92-ci sve ovo uopšte bilo potrebno.

Pre svega, skandal ima pravnu pozadinu. Produkcijska grupa Mreža, koja stoji iza ove emisije, ima sa B92 zaključen ugovor koji važi do 1. marta 2015, a koji su potpisali predstavnici vlasnika, direktora B92 i direktora PG Mreža. „Ugovor ima precizne odredbe, a jedna se odnosi i na emitovanje – na kanalu B92. Posle tromesečne pauze u emitovanju, zbog letnje šeme, iznenada pred početak nove sezone stiže ultimativni zahtev da se Utisak nedelje prebaci na Info kanal. Uvažavajući činjenicu da Antena grup hoće da razvija svoja dva komercijalna kanala (B92 i Prva), PG Mreža i Olja Bećković nisu mogli da pristanu na izmenu ugovora i pređu na kablovski Info kanal. Bez obzira na uslove koji su nuđeni, ocenili smo da bi pristanak na takvu promenu značio i pristanak na manje gledalaca, a samim tim i na manji uticaj i ugled koji ova emisija već dve decenije ima“, kaže se u zvaničnom saopštenju Mreže, upućenom „Vremenu“.

Kriza je za sada izbegnuta, ali sve što se čulo i videlo, kao i činjenica da je nekom uopšte palo na pamet da ucenjuje autorku emisije koju bi svaka (pa i najkomercijalnija) televizija samo poželela, upućuje na zaključak da će se od marta stvari i te kako promeniti. Čim istekne ugovor, vrlo je verovatno da će isti taj koji se i sad dosetio tog pametnog poteza, termin „Utiska“ popuniti nečim „atraktivnijim“.

Glavni i odgovorni u urednik Informativnog programa B92 Veran Matić u zvaničnoj izjavi „Vremenu“ je podsetio na važeći ugovor i kvalitet „Utiska“, ali istovremeno istakao da sa svim tim nema nikakve veze. „Medijske napise o navodnim pregovorima menadžmenta B92, Produkcije Mreža i autorke emisije ne želim da komentarišem jer u njima ne učestvujem. Ono što mogu da izjavim, kao glavni i odgovorni urednik Informativnog programa TV B92 i predstavnik manjinskog akcionara B92 trusta koji ne formira poslovnu politiku kompanije, jeste da „Utisak nedelje“ i Olja Bećković, po svim istraživanjima, predstavljaju sam vrh popularnosti i kvaliteta u ponudi TV B92. Ne postoji nijedan razlog da to tako i ne ostane. Sa ovakvim mojim mišljenjem upoznat je menadžment kuće koji vodi poslovnu politiku“, navodi Matić.

SLUČAJ ĐOGANI: Samo nekoliko dana ranije, u četvrtak, 11. septembra, objavljena je nezvanična najava o rijaliti programu „Sladak život“. Čitava stvar delovala je gotovo nadrealno: osim što su glavni akteri članovi porodice Đogani – Đole, njegove dve ćerke, ćerka njegovog brata, njegova bivša, ali i sadašnja supruga, pravi šok zapravo je činjenica da će se taj nezamislivi medijski hepening odigravati na TV B92.

U trenutku nastanka ovog teksta još se ne zna da li će zaista zaživeti takva simbioza onoga što su samo devedesete mogle da proizvedu (slava familije Đogani) i čitavog univerzuma koji se protiv tih i takvih devedesetih borio. Rukovodstvo B92 potvrdilo je samo emitovanje „Slatkog života“, napomenuvši da je „još rano da se govori o učesnicima“. Kako bilo, i ovde je šteta već načinjena: čak i nezvanična informacija o ovom „projektu“ zapravo je obznana konačnog i dugo najavljivanog kraja 92-ke kakva je nekada bila.

U tom kontekstu, nije bilo nikakvo čudo kada se samo dan posle objavljivanja naslova u kojima se Đoganijevi porede sa rijaliti ikonama, porodicom Kardašijan, pojavila peticija za promenu imena B92. U pismu upućenom vlasnicima, navodi se: „S obzirom da između kompanije koju ste kupili i kompanije kojom danas upravljate, u pogledu koncepta, vrednosti koje promovišete i pristupa pravcima njenog razvoja apsolutno ne postoji dodirna tačka, mi – osnivači, bivši radnici, gledaoci i slušaoci B92 – tražimo od Vas promenu naziva ove medijske kompanije. To bi obezbedilo očuvanje digniteta imena B92, kao i očuvanja istorijske uloge koju je imao.“ Podsećajući na tradiciju B92 i njen doprinos demokratizaciji Srbije, potpisnici poručuju i da bi novo ime ovu televiziju „oslobodilo upravo bremena atributa koji se vezuju za neku drugu stanicu, neko drugo vreme, druge ljude, sa nekim drugim ciljevima, vrednostima i motivima“.

Najava Đogani rijalitija nije, naravno, prva začuđujuća stvar u skorijoj istoriji B92: osim prve sezone „Velikog brata“, bilo je tu prilično „pinkoidnih“ emisija, gostiju i estetike, a u međuvremenu su otišli mnogi koji su gradili istoriju te kuće. Ipak, po rečima pokretača peticije, nekadašnjeg novinara B92 Dušana Mašića, poslednja programska inovacija u vidu Đoganija, ipak je bila nešto preko čega se nije moglo preći: „Da budem jasan, nemam ništa protiv istih, ali me boli da to ima ikakve veze sa B92. Koliko sam čuo, uredništvo u Beogradu nije imalo pojma da se tako nešto sprema i bili su zabezeknuti kada im je to saopšteno kao gotova stvar. U isto vreme, objavljeno je da je Ljubica Gojgić, jedna od samo par respektabilnih novinara ne samo u B92, već i u Srbiji, prekomandovana na radio jer za nju izgleda nema posla na TV-u. Takođe, informativna redakcija radija ima ukupno troje novinara i zaista se postavlja pitanje kako to može da se poredi sa onim B92 gde je nekada radilo i više od 30 novinara. Kap po kap, i čaša se prelila. A nije da je bila mala.“

Iako i dalje zauzima visoku funkciju u sistemu B92 i obično se trudi da ne „talasa“ bez preke potrebe, Veran Matić kaže da razume neke inicijatore i potpisnike: „Ova peticija za mene je, pre svega, jasna poruka da sadržaji koje B92 emituje treba da brane njegovo ime i da postoje granice dokle se može ići u komercijalizaciji programa. Dokazano je da najgledanije emisije na B92 nikada nisu bile iz domena zabave i razbibrige, nego „Utisak nedelje“, „Insajder“ i prenosi velikih sportskih takmičenja.“

Osim Mašića, Bojane Lekić, Igora Brakusa, Gorice Nešović, Slaviše Lekića, Sande Savić, Dušana Nedeljkovića, Tamare Spaić i niza drugih koji su radili bilo na B92, bilo u medijima sličnog profila, peticiju je potpisalo i mnogo javnosti nepoznatih ljudi (za sada više od 1300), ali i nekolicina persona čije se prisustvo tu nije moglo očekivati. Neko vickast se, naime, dosetio i potpisao peticiju imenom Aleksandra Vučića, Vojislava Šešelja i Nenada Cekića – nekadašnjeg direktora Radio Indeksa i arhineprijatelja 92-ke. To donekle utiče na ozbiljnost peticije, ali s druge strane podseća da pravi urbani duh B92, Indeksa, Otpora i svih onih koji su nasmejani gulili asfalt devedesetih, sve pokušavajući da oteraju Slobu, ipak nije zamro. Da su pametniji nego što jesu, vlasnike B92 bi makar ti potpisi trebalo da osveste.

INSTITUCIJA: U tekstu peticije, pa i u burnim raspravama koje je skandal s Oljom Bećković izazvao na društvenim mrežama, često se pominje kako je, kad je reč o B92, zapravo reč o Instituciji – medijskoj kući čije zasluge nadilaze status i imidž „običnog“ medija. Stav o ovom pitanju zapravo je i jedna od brojnih tačaka u kojima se bivši „devedesetdvojkaši“, njihovi prijatelji, gledaoci i slušaoci ne slažu. S jedne strane, potpisnici peticije i njihovi istomišljenici pozivaju se na „minuli rad“, dok ostali smatraju da eventualna promena imena ne bi značila ništa, da se vremena menjaju i da aktuelni vlasnici imaju pravo da sa imenom i brendom mogu da rade šta hoće. „Naravno, ja nisam naivan pa da mislim da će se vlasnici ne znam koliko uzbuditi zbog svega ovoga. Imaju oni ozbiljnijih briga. Kako da povrate ono što su uložili, a to je u ovakvoj Srbiji nemoguće, pogotovo ako koristite B92 informativni brend onako kako bi trebalo. Tačno je da su kupovinom firme kupili i brend, i to niko ne spori. Mogu sa njim da rade sta hoće. Međutim, ja i nešto više od hiljadu korisnika tog brenda mislimo da bi čak i za njih bilo bolje da se tog „balasta“ reše i da nastave da rade ono što su zamislili. Sa Đoganijem ili Vučićem, ne zanima me. To više neće biti moja priča. Kao što nije ni Prva TV ili bilo koja druga televizija“, objašnjava Dušan Mašić.

Mašićevo mišljenje donekle deli i Veran Matić koji kaže da jedna strana ima vlasničko pravo da menja ime, a da se druga poziva na potrebu da se očuva uspomena na važnu instituciju koja je igrala veoma bitnu ulogu u njihovim životima, kao i životu zemlje. „Za mene će ta uloga ostati neokaljana i veličanstvena, bez obzira šta se danas događalo i šta će se događati. Ja ću učiniti sve što je moguće da najvažniji deo duha koji je karakterisao misiju B92 bude očuvan“, kaže Matić za „Vreme“. „Važno je prihvatiti i da je uloga B92 višeslojna, da se menja sa vremenom i da se ne može svoditi samo na probleme o kojima danas debatujemo. Vodeća uloga u humanitarnim, socijalnim i kulturnim projektima je i dalje snažno prisutna i svakodnevno aktivna, a tako će i ostati.“

No, među zainteresovanima za sudbinu B92 i srpskih medija uopšte, ima i onih koji smatraju da nisu u pravu ni pristalice promene imena i očuvanja sećanja na prošla vremena, ali ni zagovornici teze da B92 kako-tako „pliva“ između pritisaka vlasti i pritisaka komercijalizacije: „I jedni i drugi gube iz vida jednu jako bitnu stvar. Naime, vrednosti o kojima oni pričaju pregažene su današnjom situacijom u medijima. Ako se nešto naziva Institucijom – kako se u peticiji kaže – gde su rezultati te Institucije danas? Gde je nestalo nasleđe za koje se u peticiji piše sa toliko hvalospeva? Gde su vrednosti koje je ta Institucija nosila? Ako je Veran sve upropastio, gde su nestali svi ti ljudi koji su verovali u te vrednosti i borili se za njih dok su bili na 92-ci? Biće da je uticaj 92-ke očigledno bio ograničen i svakako mnogo manji u odnosu na ono što se tom periodu danas pripisuje“, kaže vrlo upućeni sagovornik „Vremena“, ističući da se podržavanjem priče o Instituciji gazi po radu drugih antimiloševićevih medija, ali se istovremeno „92-ka kiti pijetetom borca za nešto čega danas u Srbiji više nema“.

Posle svega što se dogodilo ovih dana, čini se ipak da će ova i slične rasprave ostati u domenu teoretskih i privlačiti pažnju ne širu od famoznog „kruga dvojke“. Iako bi za medije, pa i za sve svedoke i žrtve devedesetih, bilo značajno da se konačno prebrojimo i vidimo ko je gde, ko je šta i ko je s kim, da vidimo ko je Institucija, a ko se tako samo zove – sva je prilika da se to neće dogoditi. Kasno je, vremena više nema, a i koga to zapravo više zanima? U zemlji koju su preuzeli ograničeni i nepismeni, „Utisak“ i ono što su tokom devedesetih dali i napravili B92 i ostali nezavisni mediji, unapred je osuđeno na lagume, Info kanale i duboku ilegalu.
Sve ostalo pripada Đoganiju.