Milivojević: Uvođenje tabloidnog govora sa ulice u parlament

Cenzolovka prenosi integralno izlaganje profesorke Fakulteta političkih nauka (predmet Javno mnjenje), koja je objasnila zašto napušta sednicu posvećenu cenzuri i medijskim slobodama u Srbiji:

Prilično sam neuka u poslaničko-poslovničkim načinima ponašanja ovde, ali nisam nepristojna, i uzela sam reč samo zbog toga da kažem da ću otići sa ove sednice, a da to ne želim da učinim pre nego što se zahvalim predsedavajućoj i članicama i članovima Odbora koji su me pozvali.

Rasprava o medijima u Skupštini svela se na tabloidno nadglasavanje i takmičenje u vulgarnosti, objasnila je profesorka Snježana Milivojević razloge za napuštanje sednice Odbora za kulturu i informisanje

Bila sam istinski počastvovana; ovo je prvi put da sam bila pozvana na jedan razgovor o medijima, koji, doduše, nije javno slušanje, ali ima formu javnog pričanja o medijima, u kojem ne mogu da se snađem iako je utvrđivanje dnevnog reda trajalo gotovo sat vremena, a dnevni red ima jednu tačku, pa mi je i to već bilo vrlo neobično, da je to bilo tako teško organizovati. Htela sam da kažem da ova rasprava sadrži čitav niz paradoksa u kojima – ne znam zbog čega – svi mi treba da učestvujemo.

Dakle, ako smo ušli u ovaj razgovor povodom serije cenzurisanih emisija ili medijskih sadržaja, od kojih je Utisak nedelje bio jedan od simboličnih primera, ne znam kako smo došli u situaciju da je skidanje jedne emisije, koja ovde postoji 24 godine i ima visoku reputaciju u oblasti političkog novinarstva, stvar privatnog vlasnika, ali je zato neobjavljivanje jednog odgovora jednog mladog novinara, pardon – spoljnog saradnika, neobjavljivanje u jednim novinama postalo prva tema za otvaranje skupštinske rasprave o stanju u medijima. Ja mislim da je to potpuno nedopustivo.

S druge strane, mislim da je potpuno nedopustivo da predstavnici parlamentarne većine sve vreme pričaju o tome kako im je komplikovano i teško sa medijima i sa lažima o tome da u Srbiji postoji cenzura medija, a oni su živi dokaz da ne postoji. I pritom nas još ohrabruju i pozivaju, ponižavajući sve nas ovde, da mi iznosimo što više primera cenzure, kako bi nam oni objasnili da ona ne postoji.

Uz to, ne znam, takođe, kako da kažem, da je nedavni izveštaj ili pokušaj skretanja pažnje na alarmantno stanje u ovdašnjim medijima gospođe Dunje Mijatović, koja je visoka reprezentativka za slobodu medija OEBS-a, naišao na potpuno odbijanje, ne mogu u ovom trenutku da izaberem bolju reč. Ali da se zato ovde horski slažemo oko toga – ili neki slažu oko toga – da cenzure nema i da u medijima nikad nije bilo bolje. A ako je već loše, loše je zato što je u prošloj deceniji sve bilo skandalozno.

 Stanje u medijima je katastrofalno, to svako od članica i članova Odbora, koji su nadležni za tu oblast, vrlo jednostavno i vrlo lako može da ustanovi.

Konačno, ne mogu da prihvatim da nadležni odbor stavlja na dnevni red razgovor o medijima i hoće da se fokusira ili razgovara o ličnim primerima i svedočenjima, a ne razgovara o medijskoj politici. O onome što u ovoj zgradi treba da se formuliše, a što mi hronično nemamo 25 godina, od pada Berlinskog zida naovamo, što nikome ne smeta da postoje glasovi koji upozoravaju da nešto nije sasvim u redu u zemlji u kojoj drugi put donosimo ciklus medijskih zakona koji su, navodno, po najvišim evropskim standardima i fenomenalni, a u medijima nikad gore. Ne znam kako to nekim pravnim državama možda uspeva da donose dobre zakone, a da je u oblasti – loše.

Stanje u medijima je katastrofalno, to svako od članica i članova Odbora, koji su nadležni za tu oblast, vrlo jednostavno i vrlo lako može da ustanovi. I ja sam mislila da je cilj današnjeg razgovora da pokušamo da pomognemo, bar mi koji retko imamo priliku da ovde govorimo, da o tome pričamo. To se nije dogodilo. Ne znam kakvi će biti zaključci ove sednice. Žao mi je što lično nisam mogla više da pomognem, ali to nije razlog što odlazim.

Razlog što danas odlazim sa ove sednice jeste potpuno uvredljivo uvođenje tabloidnog govora u srce naše javne i političke debate. Dakle, ovaj parlament danas je bio stecište jedne užasne vrste govora, koja nam se, posle godina kultivisanja, sa ulica vratila u parlament. Ja to kao građanka vidim, kao i mnoge građanke i građani, povremeno gledam prenose i to vidim – ali u tome ne moram da učestvujem.

Hvala vam još jednom na pozivu i sa velikim žaljenjem što se rasprava o medijima u parlamentu svela na tabloidno nadglasavanje i takmičenje u tome ko može da bude vulgarniji, bezobrazniji, drskiji, i sve to i u ženskom rodu, nažalost. U tom razgovoru ne želim da učestvujem.