Miloš Vasić: Tabloidna gužva u šesnaestercu

Pukla je, dakle, bruka prošle nedelje: dnevne novine Blic, već na najboljem putu da se se u potpunosti i zauvek tabloidiziraju (wannabe tabloid, mada nikako da se odluče), pukle su na naslovnoj strani (više od pola strane) sliku glumca Gorana Jevtića uz prateću skandaloznu senzaciju da je, kao, glumac – ukratko – pedofil. Ispalo je da sve to potiče iz privatne krivične prijave izvesnih roditelja određenog starijeg maloletnika kojega da je Goran Jevtić napastvovao u Somboru. Nastala je odmah fertutma poprilična: čekajte, kažu mnogi pristojni i fini ljudi, kako ste ga odmah pukli na naslovnu stranu i presudili, kad još ni do istrage nije došlo, a kamo li pravosnažne presude? Potpisuje se neka peticija na toj liniji, sve više ljudi zgranuto je – s pravom.

Mene je cela stvar takođe iritirala i pobudila profesionalnu radoznalost. Ja sam, kao što znate ili slutite, po formaciji i habitusu glupi milicajac, pa me pre svega zanima kriminalistička istina o svemu tome. Prvo sam se raspitao kod kolega iz Blica; jedan urednik skrušeno mi je priznao da su možda lečka (malkice) preterali, ali da je glumac ličnost javna, pa eto… Aludirao je, pretpostavljam, na onu čuvenu presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (Lingens protiv Austrije iz 1986) po kojoj javna ličnost ima da podnese više primedbi i zamerki, da ne kažem mogućih kleveta, i uvida u svoje privatni život nego običan građanin. Ta je presuda presedan kojega se taj Visoki Sud od tada drži kao pijan plota, pa su grdne presude za uvredu, klevetu i zadiranje u privatnost zbog toga u Strazburu popadale. Neki novinari Blica, pak, rekli su mi (strogo privatno) da je reč o „skandalu“ i da im to nije trebalo, ali – gde su, tu su sada.

Goran Jevtić jeste ličnost javna, je li, ali zdravo za gotovo preneta optužba za seksualno uznemiravanje maloletnika (ako ne i nešto gore), pre istrage, krivične prijave iz Tužilaštva ili barem optužnog predloga, malo je teži slučaj od uvrede ili klevete. Ovde je reč o prebacivanju za počinjeno krivično delo – i to ne toliko teško koliko sramotno i skandalozno. Jednom rečju – senzacionalna, seksi i sablažnjiva priča koja, kao što znamo, prodaje novine. Đavo mi nije dao mira, pa sam se po tem Somboru raspitivao da šta je to ustvari tamo bilo. Ispalo je da je tamo još u junu mesecu bio neki pozorišni maraton od 48 sati, sa sve pratećim pijankama i „orgijama“ koje uz takve manifestacije idu. Znam da idu, hvala lepo, radio sam u pozorištu… Jedan moj somborski dugogodišnji prijatelj, koji se žali da tamo sedi kao Vergilije ili Ovidije u progonstvu i piše svoje, kaže mi da se tu, na tim orgijama svašta dešavalo; da je porodica podnela krivičnu prijavu još tada, u junu mesecu, ali da ju je sutradan i povukla na policiji. Tek sada, tri-četiri meseca kasnije, porodica ponovo podnosi privatnu krivičnu tužbu, a policija i Tužilaštvo će, kažu, postupiti po ZKP. Dobro, sačekaćemo – za razliku od Blica – ishod mogućeg krivičnog postupka.

Dotle nas više zanima dnevni list Blic, jer bez njega bi cela priča ostala normalna roba iz crne hronike, ako i to – jer je malo prerano za objavljivanje, s obzirom na okolnosti slučaja. Svaki normalni urednik zamislio bi se pre nego što objavi tako nešto, zasnovano na nečijoj naknadnoj privatnoj tužbi posle tri-četiri meseca; sačekao bi da stvar procesno negde prispe. Zašto se Blic, kome to ranije nije bilo svojstveno, zaletao u ovaj skandal? E, sad: Blic je (kao i NIN) dopao u vlasništvo izvesne medijske multinacionalne korporacije (Aksel Špringer), jer ih je Ringijer praktično prodao. Već sa Ringijerom Blic se 1996-7. proveo kao bos po trnju, jer ovaj nije voleo da se kvare odnosi s datim režimom: kad je Blic tada počeo da izveštava više o protestima građana zbog izborne krađe, urednik je bio najuren, a novine disciplinovane; nećete vi nas svađati s Miloševićem, faktorom mira i stabilnosti na Balkanu! Ovo što se sada događa samo je nastavak jedne te iste poslovne politike. Kako?

Ovako: po svemu sudeći, medijska multinacionala – normalno opsednuta samo profitom – došla je do zabrinjavajuće procene da službeni listovi, kuriri i cinkaroši, dižu tiraž, osim što im primerak košta manje od proizvodne cene (sa porezima, ako ih uopšte plaćaju). Tada je menadžeriji (na visokim štiklama ili u Armani-odelima) palo na pileću pamet da bi i oni mogli da se uguraju u tabloidni univerzum, pa da zarade više. Glavni urednik Blica je, kako čujem, izlaktan i marginalizovan, a doveli su tabloidnog genija (ranije iz Nacionala i Identiteta, ako se neko toga seća) da od Blica napravi srkrnavi tabloid koji će nadkuririti Kurir i nadcinkariti Cinkaroša. Takve su ambicije, priznajem, ostvarive, ali tu treba mnogo para i jedno tri-četiri godine investicija; sve to, međutim, neće biti dovoljno dok se ne uspostavi direktna veza sa Kabinetom i Službama kao uređivačkim kolegijumima. Do sada se Blic nije nešto kotirao Tamo Gde Treba: premijer Vučić dopuštao je sebi da se na pres-konferencijama svađa sa novinarkama Blica (slučaj Tamare Spajić mi se urezao u pamćenje).

Ovaj pokušaj skrnave tabloidizacije sa Goranom Jevtićem teško da će Blicu doneti porast tiraža koji bi ga preporučio Kabinetu i Službama: imaju oni svoje proverene saradničke veze i poverljiva lica poput Di-Džeja Vučićevića; takve je teško nadmašiti, pogotovo novajlijama u poslu. Alo, ljudi: ozbiljan je to posao, mesta su zauzeta, ima da se izbrukate mnogo više od ovoga da biste se kvalifikovali.