Najveća pljačka Srbije dogodila se preko of-šora

Pranje novca preko of-šor kompanija teško je dokazati. Da bi se utvrdilo sa kog računa koje of-šor kompanije je novac prebačen na drugi, treći ili peti račun neke desete of-šor kompanije, a tako se obično radi kada je reč o pranju novca, potrebne su ozbiljne institucionalne istrage

Do ovakvog zaključka došli smo još tokom 2007, kada smo na osnovu 50.000 bankarskih izvoda pokušali da utvrdimo kud je nestao novac koji je u džakovima iznošen iz zemlje tokom ratova i sankcija. Uspeli smo da utvrdimo za samo jedan deo i da dođemo do zvaničnih podataka da se procenjuje da je izneto nekoliko milijardi evra koje nikada nisu vraćene. To je bio novac građana Srbije.

„Sramota što Srbija nije utvrdila gde je završio novac njenih građana“

Najveća pljačka građana Srbije tokom 90-ih desila se upravo preko of-šor firmi koje je na Kipru osnivala sama država, ali i pojedinci i biznismeni bliski tadašnjoj vlasti. Suma koja je izneta iz zemlje na račune firmi u of-šor zoni nikada nije utvrđena, ali se, prema istraživanju Insajdera, kretala od pet do 11 milijardi dolara.

Prema istraživanju Insajdera, jedan deo iskorišćen je za funkcionisanje države u vreme sankcija, a jedan deo je kroz razne sumnjive transakcije završio na privatnim računima.

Kolike su bile razmere izvlačenja novca govori i to što je Evropska unija smatrala da je reč o najvećem pranju para koje se dogodilo u istoriji između dve države – Jugoslavije i Kipra. SAD i Haški tribunal tvrdili su da je Srbija bogata zemlja koja svoj novac ima na nečijim privatnim računima.

Novac, međutim, nikada nije vraćen u zemlju, uprkos brojnim dokazima kojima su raspolagali i raspolažu nadležne institucije. Izveštaj o tokovima novca vlastima je dostavio i Haški tribunal.

Haški istražilac, Norvežanin Morten Torkildsen, koji je 2001. za potrebe haškog tužilaštva istraživao puteve novca, a najviše se bavio carinom i finansijskom konstrukcijom koja je stvorena da bi se mnogi pojedinci obogatili, u ekskluzivnom intervjuu za Insajder, u serijalu Državna pljačka države, prvi put je javno govorio o mehanizmu iznošenja novca iz Srbije.

Dokaz da neko ima ima otvoren račun u of-šor zoni ne znači apsolutno ništa jer je to zakonom dozvoljeno poslovanje i omogućava plaćanje nižeg poreza. Takvo poslovanje, međutim, može da bude i štetno za budžet ako, na primer, neki biznismen iz Srbije matičnu firmu osnuje u of-šor zoni, a ta firma je zapravo vlasnik svega što poseduje u Srbiji. U ozbiljnim državama svaka velika kompanija koja posluje preko of-šora po pravilu ima matičnu firmu registrovanu u zemlji u kojoj je vlasnik te firme državljanin. Na taj način mnogo je teže da sakrije dobit koju ostvaruje negde napolju, na šta inače mora da plaća porez na dohodak ili lična primanja u svojoj zemlji. U Srbiji to nije uvek bila praksa, pa su biznismeni izbegavali porez na dobit tako što matičnu firmu registruju u of-šor zoni.

Istraživačko dostignuće ili kraj novinarstva na globalnom nivou?

Svetska afera nazvana Panama pejpers lako može da preraste u svetski skandal kada je reč o novinarstvu na globalnom nivou.

Pre nekoliko dana cela priča objavljena je istovremeno u više medija širom sveta sa otprilike istim uvodom – Jedanaest i po miliona dokumenata „procurelo“ je iz jedne od glavnih agencija za osnivanje of-šor firmi Mosak Fonseka. Ta agencija iz Paname jedan je od najvećih tvoraca fiktivnih firmi, s ograncima u više od 30 gradova širom sveta. Prošle godine iz nje je do istraživačkih novinara procurelo 2,6 terabajta podataka. Navedeno je da je u istraživanju učestvovalo 100 svetskih medija koje predvode Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara i nemački list Zidojče cajtung.

Advokat iz čije firme su procureli podaci o of-šor kompanijama tvrdi da je skandal posledica hakerskog napada iz Evrope.

U međuvremenu, predstavnici Vikiliksa zatražili su da svetski mediji i istraživački novinari objave svu dokumentaciju koju poseduju, a koja je procurela iz panamske firme jer prikrivanje dokumentacije, kako su ocenili, ne može predstavljati odgovorno novinarstvo.

Tvorac Vikiliksa je Džulijan Asanž, koji je postao najpoznatija osoba na svetu 2010. pošto je Vikiliks objavio više od 251.000 diplomatskih depeša, odnosno prepisku između Stejt departmenta i diplomatskih predstavništava SAD širom sveta. Taj materijal sadržao je čak 40 procenata poverljive građe, a više od šest odsto tajnih dokumanata. Od tada je za njim raspisana Interpolova poternica. Uhapšen je u Velikoj Britaniji, a pošto je Švedska zatražila njegovo izručenje, dobio je politički azil od Ekvadora 2012. i od tada je u Ambasadi te zemlje u Londonu. Zatvoren je u četiri zida jer će, ako kojim slučajem napusti prostor ambasade, biti uhapšen. U međuvremenu, njegovo oslobađanje tražile su i UN, ali su novinari širom sveta uglavnom zaboravili na Asanža. Britanski Gardijan je objavljujući prva otkrića iz Panamskih papira u uvodom delu naveo da su za raziliku od Vikiliksa oni došli do većeg broja dokumenata.

Reagujući na aferu s Panamskim dokumentima, predstavnici Vikiliksa su ocenili da iza objavljivanja priče o ruskom predsedniku na osnovu procurelih podataka iz firme Mosak Fonseka stoje direktno SAD i da se na takav način podriva integritet istraživačkih mreža i novinara koje su učestvovali u analizi podataka.

Povodom različitih tumačenja o procurelim podacima, Vikiliks je naveo i da, iako je samo izveštavanje o aferi pristrasno, tvrdnje da se iza curenja Panamskih dokumenata krije zavera protiv Rusije ipak jesu besmislene.

Portparol Vikiliksa, islandski istraživački novinar Kristin Hrafnson, pozvao je zato da Panamski dokumenti budu u potpunosti objavljeni na internetu.

Vikiliks: „Ako cenzurišete više od 99 odsto dokumentacije, bavite se novinarstvom jedan odsto“.

Hrafnson je rekao da se na slaže s ocenom da način na koji su ovi podaci objavljeni u javnosti predstavlja odgovorno novinarstvo.

„Razumem postepeno objavljivanje informacija, mi smo to tako u Vikiliksu radili 2010. i 2011. s diplomatskim depešama… ali čitava dokumentacija je na kraju objavljena u onlajn pretraživim bazama podataka“.

Vikiliks: „Ukupno, Gardijan je objavio dva dokumenta od ukupne panamske dokumentacije, Zidojče cajtung nula“.

„Tako treba da se uradi i s Panamskim papirima, oni treba da budu dostupni čitavoj javnosti tako da svako, a ne samo grupa novinara koji rade na podacima, može da ih pretraži“.

„Nećemo objavljivati svu dokumentaciju“

Na sajtu Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara iz Vašingtona, kao odgovor na pitanje zašto nisu objavljeni svi Panamski dokumenti, navodi se da će objavljivati dokumente koji su u javnom interesu, ali da je deo dokumenata privatne prirode i nije od značaja za javnost.

„ICIJ neće masovno objavljivati lične podatke, ali će nastaviti da pretražuje bazu podataka sa svojim medijskim partnerima.“

Na sajtu britanskog Gardijana navodi se da je baza podataka poznata kao Panamski papiri najveće curenje dokumenata u istoriji, veće čak i od baze koju je objavio Vikiliks.

„SAD ne stoje iza objavljivanja Panamskih papira“

U međuvremenu, portparol Stejt departmenta Mark Toner izjavio je da vlasti SAD nisu odgovorne za objavljivanje Panamskih papira.

„Novinari su dobijali sredstva iz raznih izvora, pa i od vlasti SAD. Te organizacije nisu dobijale pare od USAID-a kako bi istraživale konkretne zemlje ili ljude, već da sprovode nezavisna istraživanja“, rekao je Toner.

On je rekao da SAD nisu unapred imale informacije o tom istraživanju, kao ni o rezultatima koje su postigli novinari, jer se, kako je rekao, nisu mešale u njihov posao.

„Poričem bilo kakvu odgovornost za objavljivanje tih dokumenata“, rekao je on i dodao da su vlasti SAD jasno dale do znanja da ne žele da govore o sadržini tih tajnih dokumenata.

Mediji iz Panamskih dokumenata prvo o Putinu

Izveštaji koji su na osnovu panamske dokumentacije objavljeni u javnosti plasirale su svetske novinarske organizacije i mediji koji su sarađivali s Međunarodnim konzorcijumom istraživačkih novinara sa sedištem u Vašingtonu.

Dokumenta sadrže interne podatke ove advokatske kancelarije koji se odnose na više od 214.000 of-šor kompanija koje se dovode u vezu s osobama i firmama iz više od 200 zemalja. Baza dokumenata koju čine mejl komunikacija, finansijski izveštaji i poslovna dokumentacija otkriva skriveno vlasništvo nad kompanijama i bankovnim računima registrovanim na 21 of-šor odredištu i odnosi se na period od 1977. do danas.

ICIJ je obrađivao podatke panamske kompanije Mosak Fonseka koji su prvo dostavljeni nemačkom listu Zidojče cajtung.

Prve analize koje su objavljene u medijima odnosile su se na poslovanja bliskih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina, za koje su mediji preneli da su umešani u lanac pranja novca preko of-šor dogovora i zajmova vrednih dve milijarde dolara. Objavljeno je i da se ime ruskog predsednika ne pojavljuje ni u jednom od dokumenata.

Panamski papiri su, međutim, otkrili i imena ljudi iz brojnih drugih zemalja koji su radili preko poreskih rajeva. Iako ovaj vid poslovanja zakonom nije zabranjen, ako se ne kontroliše, može da predstavlja potencijalnu štetu za budžet neke zemlje.

Foto: Ricardo.com