Nastavlja se ruganje novinarima

U izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji za prošlu godinu, koji Helsinški odbor za ljudska prava priprema, navodi se da je nastavljen trend ugrožavanja medijskih sloboda „ubrzanim tempom“, „što je uticalo i na gušenje javne debate o bitnim društvenim, ekonomskim i političkim problemima i procesima“.

Izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Izabela Kisić, smatra, međutim, da nedavna konferencija OEBS o zaštiti bezbednosti i integriteta novinara, koju je organizovala Srbija u svojstvu predsedavajućeg ovom međunarodnom organizacijom, nagoveštava mogući zaokret u odnosu vlasti prema medijima. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji deo je „paralelnog“ OEBS koji čine više od 60 organizacija civilnog društva iz zemalja članica ove organizacije.

*Na toj konferenciji ministri Dačić i Tasovac su izjavili da su medijske slobode za Srbiju prioritet, obećali da će zakoni o medijima biti sprovedeni, a premijer Vučić je primio predstavnicu OEBS za medije Dunju Mijatović. Da li, obzirom na dosadašnje iskustvo, verujete da će Srbija ispuniti ova obećanja?

-Dobro je da smo to čuli i da je konačno došlo do susreta Vučić – Mijatović, a civilno društvo će stalno podsećati na ta obećanja. Predstavnica OEBS za medije je hrabra i direktna i u Beogradu je izrekla niz ozbiljnih poruka o tome šta je sloboda medija, samo to izgleda nisu mnogi čuli. Ruganje novinarima u Srbiji, međutim, nastavlja se. Premijer se i dalje ljuti zbog novinarskih pitanja. U odnosu na sve ono što se dešava u poslednje tri godine i izvornu radikalsku politiku SNS, teško je poverovati u promene. Zanimljivo je da su prorežimski mediji – antievropski što se ogleda po načinu na koji se bave temama ljudskih prava, sloboda, ratnom prošlošću… A udarci su namenjeni proevropskim medijima i novinarima.

*Ministar Tasovac je na pomenutoj konferenciji OEBS poručio novinarima i medijima da se pogledaju u ogledalo. Kolika je krivica novinara za stanje u medijima?

-To najmanje ima pravo da kaže neko iz vlade. Ali, to jeste broj jedan pitanje za medijsku struku i civilno društvo. Ne treba zaboraviti i da mediji imaju svoje partikularne interese, tržišne i druge i da oni nisu uvek kompatibilni sa interesima građana. Danas imamo i medijske tajkune i medijsku elitu. Jedna od pozitivnih stvari u poslednjih godinu dana jeste, to što su novinari i urednici ozbiljnih medija, na javnim forumima, počeli po prvi put da govore o sopstvenoj odgovornosti. Ti glasovi su slabi, ali dobijaju podršku kolega. Godinama se sva odgovornost prebacivala na tabloide. Ono što je danas potrebno jeste da se profesionalni obrazovani novinari sa stavom, spremni na pobunu unutar svojih redakcija, da se konačno pobune i da se izbore za određene teme, da im pristupe profesionalno i analitički. Da podvučem, potrebna je pobuna unutar struke, otpor kontroli i diktatu i tu je ključ promena na medijskoj sceni.

*Najčešće kvalifikacije za opis medijske scene su cenzura i autocenzura. Da li su to jedini ili najbitniji problem?

-Prvo, reč je o vrlo sofisticiranim mehanizmima kontrole, oni nisu ekskluzivni za lokalni kontekst. Takođe, radi se o kršenju dva osnovna ljudska prava: ukida se pravo na informaciju, s jedne i pravo na slobodu izražavanja, s druge strane. Imamo simuliranje javne debate. Teme u većini naših medija su palanačke, a živimo u tako burnom vremenu. Promene opet prolaze mimo nas, kao i devedesetih. Mehanizmi kontrole, nisu vezani samo za medije, već se uveliko primenjuju i u kulturi, društvu u celini. Recimo, napadi na glumce zbog igranja, u, za vlast provokativnim predstavama ili filmovima, otkazi umetnicima zbog socijalnog angažmana, već pokazuju da se radi o ozbiljnom trendu ugrožavanja umetničkih sloboda a ne nekakvim incidentima.

*Prošle godine su doneta tri medijska zakona koji su u skladu sa medijskom strategijom iz 2011. godine i standardima EU.: o javnom informisanju i medijima, o elektronskim medijima i o javnim medijskim servisima. Da li će oni poboljšati medijsku scenu?

-Naši zakoni su kreirani uz veliku pomoć EU i OEBS, uz ogromne unutrašnje otpore, iz Vlade i medija. To je najveća zabluda da zakoni sami po sebi mogu da garantuju medijske slobode. Čak i kada se dosledno primenjuju moraju da budu praćeni stvarnom željom moćnih da „drže ruke dalje od medija“. Zakoni, na primer, ne rešavaju pitanje uticaja reklamnih agencija bliskih strankama na vlasti. Niti će prestati zastrašivanje novinara. Sloboda medija u tesnoj je vezi sa spremnošću da se prihvati pravo na drugačije mišljenje, pravo na pobunu, kritiku… Zakoni su doneti u avgustu, pa se i sam premijer, više puta ponašao suprotno duhu zakona. Jedna od najvažnijih novina u zakonu o javnom informisanju jeste finansiranje javnog interesa. I to je pitanje, šta je za ovu vladu javni interes koji je naravno u zakonu široko definisan. Očigledno je da pisanje o ratnim zločinima srpske strane nije interes za vladu, ali rekla bih da jeste za građane Srbije i njihovu budućnost.

Privatizacija nije garant nezavisnosti

*Zalažete se za okončanje privatizacije medija. Najavljena je prodaja brojnih lokalnih medija, beogradske TV Studio B, Tanjuga… Privatizacija do sada nije donela puno dobrog medijima?

-Privatizacija je neophodna, ali nije garant nezavisnosti, što se pokazalo ne samo u našem slučaju, već u mnogim istočnoevropskim zemljama. U surovim uslovima tržišta, ne samo medijskog već i ukupnog, mali profesionalni mediji koji garantuju medijski pluralizam, teško opstaju i to ih baca u ponor komercijalizacije i prilagođavanja sadržaja glavnom trendu ili nestaju sa scene. U procesu privatizacije, medije obično kupuju oni koji su bliski vladajućoj stranci. S druge strane, primer nacionalne TV Pink najbolje pokazuje kako se i u privatnim medijima, uređivački koncept lako preko noći prilagodi novoj vlasti. U zemljama EU, privatni konglomerati vladaju medijskom scenom, negde su to dva ili tri koncerna, negde, kao u Italiji samo jedan. A nezavisni intelektualci i novinari, koji su ranije u takvim situacijama dominacije moćnih, pokretali novine, sele se u onlajn medije.