Nikčević: Pre ubistva Radonjić se konsultovao sa nekim van Centra RDB da li da prekine praćenje

Nekadašnji zamenik načelnika beogradskog centra RDB Stevan Nikčević ponovio da je njegov šef Radonjić pravila tumačio po svom nahođenju i opisao njegovo „atipično” ponašanje na dan ubistva Ćuruvije. Objasnio je kako je novom ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću predao „dnevnik dežurstava”, u koji su načelnici upisivali sve značajne događaje u Centru tokom bombardovanja. Odbrana pokušala da ospori svedočenje Nikčevića, koji je istovremeno osporavao mnoge detalje dosadašnjih svedoka iz Državne bezbednosti

Ceo drugi novembarski dan suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije protekao je u postavljanju pitanja svedoku Stevanu Nikčeviću, nekadašnjem zameniku načelnika beogradskog centra Resora državne bezbednosti, od strane advokata Zore Dobričanin Nikodinović, braniteljke okrivljenih Milana Radonjića i Ratka Romića, kao i od samih okrivljenih. Nikčević je svoje svedočenje započeo prethodnog dana.

Danas su odbranu najviše zanimale procedure rada RDB u vreme ubistva, početkom 1999. godine, kao i uloga samog Nikčevića u odlukama koje su se ticale sprovođenja mera tajnog praćenja i prisluškivanja telefonskih razgovora Slavka Ćuruvije.

Za ubistvo Ćuruvije optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

Ćuruvija je tokom 1999. godine praćen dva puta, u februaru i aprilu (neposredno pred ubistvo), a Nikčević je još u ponedeljak negirao da je u tome imao ikakvu suštinsku ulogu. Za februar je potvrdio da je možda samo formalno potpisao predlog praćenja, a za praćenje u aprilu tvrdi da je saznao naknadno.

Odbrana se potrudila da njegov iskaz dovede u sumnju i da dovede u pitanje kredibilitet svedoka. Ispitivanje se odvijalo u formi brzih pitanja i odgovora, a razgovor Zore Nikodinović Dobričanin i Stevana Nikčevića povremeno je bio na ivici incidenta, pa je predsednica sudskog veća Snežana Jovanović morala da interveniše.

Rad na „unutrašnjim neprijateljima”

Odbranu je, između ostalog, zanimalo da li je Nikčević potpisivao neke predloge za tajnu pratnju ili naloge za tajnu kontrolu telefonskih razgovora.

„Predloge su potpisivali operativni radnici, pa šefovi njihovih grupa i odeljenja, pa do mene, a naloge načelnik Centra i ja”, odgovorio je Nikčević.

Zora Nikodinović Dobričanin je zatim pitala da li je Nikčević informisao Momira Radosavljevića, načelnika beogradskog centra do 4. aprila 1999, nedelju dana pre ubistva, i Milana Radonjića, koji je dužnost preuzeo 5. aprila, o operativnim aktivnostima Centra?

„Ono što sam smatrao da je važno, i to ono što je išlo redovnim putem”, rekao je Nikčević.

Odbrana: O čemu ste informisali Radosavljevića o slučaju Ćuruvija?

Nikčević: Ništa, ja sam došao kad je taj slučaj već bio vođen. Štaviše, trebalo je da se i ja sam informišem. Ja nikada pre toga nisam radio na takozvanim ekstremima i unutrašnjim neprijateljima.

Ćuruvija je mesecima pre ubistva prisluškivan, a u februaru 1999. i fizički praćen po formalnim nalozima Trećeg odeljenja beogradskog centra RDB, zaduženog za nadzor nad takozvanim unutrašnjim neprijateljima, u koje su se u vreme Slobodana Miloševića svrstavali skoro svi politički protivnici tadašnjeg režima.

„Načelnik (Radonjić) kaže: ‘Možda ćemo morati da primenimo druge mere, sačekajte da se konsultujem’, tri minuta kasnije prekida mere, neposredno potom je Ćuruvija ubijen. Govorim o atipičnim nalozima sa kojima se nikada nisam susreo, u analima Službe od 1945. nikad se to nije desilo, da ja znam” (Nikčević)

Odbrana: Da li ste vi izdavali naloge za tajnu pratnju?

Nikčević: U februaru 1999. došao je pismeni predlog od operativnog radnika, potvrdili su ga šef grupe, pomoćnik načelnika i načelnik odeljenja i mi smo to potvrdili – da li Moma Radosavljević ili ja, ali to je nebitno, sve je bilo po proceduri. Gospodin Ćuruvija je tog dana otišao kući, ne znam da li je imao saznanja da je predmet praćenja, ali ništa nije bilo atipično u tom slučaju, postupljeno je po pravilima.

Odbrana: Kako objašnjavate to da i dan-danas ne znate rezultate te pratnje, a pamtite neke nebitne stvari?

Nikčević: Imam selektivno pamćenje, kao i svi drugi ljudi, pamtim detalje za koje smatram da su bitni, a ne ono što je za vas bitno. To je bila jedna od mera iz tog perioda, postojali su neki rezultati, treba da budu u izveštaju i da stoje u evidenciji lica i da analitika vidi šta je bilo. Ne sećam se da li je bilo rezultata, mi smo, osim te, obrađivali puno mera.

Odbrana: Da li ste vi pročitali taj izveštaj?

Nikčević: Vrlo verovatno jesam.

Odbrana: Šta je bila sadržina?

Nikčević: Ne sećam se.

Odbrana je zatim pitala koliko je mera prisluškivanja i praćenja naredio Milan Radonjić, a koliko sam Nikčević. Naime, suprotno Nikčevićevim tvrdnjama, Milan Radonjić je u svojoj odbrani tvrdio da je baš od Nikčevića saznao da RDB uopšte prati Ćuruviju i zbog čega, i to tek kada je na potpis dobio nalog za primenu mere praćenja.

Raniji svedok Stevan Basta, tadašnji pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja, tvrdio je da je do aprilskog praćenja došlo tako što je „Stevan Nikčević javio Trećem odeljenju da treba da inicira predlog i pošalje ga u načelstvo”.

Nikčević je obe te tvrdnje negirao još u ponedeljak, ali odbrana od toga nije odustala ni u utorak. Nikčević je nekoliko puta ponovio da neće da komentariše tvrdnje Stevana Baste, govoreći da nije tačno sve što je on svedočio, a što je Nikčeviću predočeno.

Nikčević je na pitanje koliko mera je odobrio on, a koliko Radonjić odgovorio da se seća da je izdao samo jedan nalog za praćenje koji je potpisao u februaru 1999, ali je dodao da ne dozvoljava da se izjednačava nalog koji je on dao sa nalogom koji je dao Milan Radonjić (i inače je za dva dana suđenja postalo jasno da Nikčević o Radonjićevim profesionalnim sposobnostima i načinu rada ima veoma nisko mišljenje).

Odbrana: Ne pitam vas šta dozvoljavate. Koliko vi, a koliko on?

Nikčević: Ja jedan, kada je došlo po inicijativi operativnog radnika, sa pismenim obrazloženjem zašto se to radi, kada je operativni radnik Devetom odeljenju davao instrukcije. Milan Radonjić je dao taj jedan koji se završio tako kako se završio.

Odbrana: Dobro, a za slušanje?

Nikčević: Te mere su se potpisivale na dnevnom nivou, tako da ja ne mogu da se setim koliko sam i da li potpisao.

Odbrana: Nijednog naloga?

Nikčević: Sećam se naloga za praćenje, ali za slušanje se ne sećam.

„Ništa slično se nije desilo od 1945”

Ubrzo potom, na red su došla pitanja o dnevniku dežurstava, rokovniku u koji su dežurni načelnici beogradskog centra RDB upisivali svoja zapažanja tokom dežurstva uvedenog zbog početka NATO bombardovanja.

„Zašto ne spominjete ništa o tome šta je bilo sa dnevnikom dežurstava, nego o tome mora kleštima iz usta da vam se izvlači?”, pitala je Zora Dobričanin Nikodinović.

„Sad me pitate, sad ću reći”, odgovorio je Nikčević. „Dnevnik su vodili dežurni načelnici, od kada smo se izmestili (zbog početka bombardovanja, beogradski centar je iz zgrade MUP-a u Ulici kneza Miloša premešten u Ulicu cara Uroša, prim. autora). Tu su dežurni načelnici upisivali sva značajna događanja – to o značajnim događajima nigde nije definisano – on je služio da bi se registrovalo šta se dešavalo i da sledeći ko dođe na dežurstvo ima kontinuitet. Vođen je i od 9. do 11. aprila. Zna se i ko je dežuran i ko je upisivao. Dnevnik sam predao Dušanu Mihajloviću, posle petooktobarskih promena, kada je postao ministar policije.”

Nikčević je objasnio da je dnevnik predao Mihajloviću jer je bio ubeđen da tu ima indicija o nezakonitostima, a da nije smatrao da, dok su na čelu Resora Radomir Marković, na čelu Centra Milan Radonjić i na čelu gradskog SUP-a Branko Đurić, ima šanse da se, na osnovu tog dnevnika, reaguje i raščiste neki problemi u Službi. Kaže da dnevnik nije ranije predao i zato što se plašio za bezbednost svoje porodice.

„Smatrao sam da su u Resoru i dalje isti ljudi i da će taj dnevnik završiti isto kako su završila i neka druga dokumenta, koja su zapaljena. Da navedem jedan primer: istog dana kada sam otišao kod Radonjića da tražim prekid radnog odnosa, a on me nazivao izdajnikom (o tome je Nikčević pričao u ponedeljak, prim. autora), sreo sam i Momira Gavrilovića (funkcioner RDB ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima u avgustu 2001. godine, prim. autora), koji mi je rekao da je Radonjić ‘pukao’ i da ‘ne zna šta radi’. Dao sam ga Dušanu Mihajloviću, jer je on kao ministar policije bio nadležan i za Resor”, rekao je Nikčević.

Nikčević je objasnio da je dnevnik (dežurstava) predao Mihajloviću jer je bio ubeđen da tu ima indicija o nezakonitostima, a da nije smatrao da, dok su na čelu Resora Radomir Marković, na čelu Centra Milan Radonjić i na čelu gradskog SUP-a Branko Đurić, ima šanse da se, na osnovu tog dnevnika, reaguje i raščiste neki problemi u Službi. Kaže da dnevnik nije ranije predao i zato što se plašio za bezbednost svoje porodice

Odbrana: Kako ste došli do dnevnika dežurstava?

Nikčević: Predao sam ga Dušanu Mihajloviću.

Odbrana: Na koji način?

Nikčević: Bio sam u posedu tog dokumenta, imao sam ga pred sobom, imao prava da ostvarim uvid u taj dnevnik. To je bi službeni dokument koji smo imali prava da pogledamo. Ponosan sam na činjenicu da sam ga predao Mihajloviću.

Odbrana: Kako?

Nikčević: Nemam šta da kažem.

Odbrana: Rekli ste da je to bio službeni dokument, da li ste nešto potpisali kad ste ga uzeli?

Nikčević: Nemam odgovor.

Odbrana: Da li ste došli u posed tog dnevnika dok ste bili koministar ili dok ste bili u Službi?

Nikčević: Nema veze sa periodom koministrovanja, bilo je pre toga, bio sam tada pripadnik Resora DB, bio sam zamenik načelnika. Dnevnik se nalazio u kancelariji dežurnog načelnika, ne u nekakvoj arhivi.

Odbrana: Da li je u njemu bila državna tajna?

Nikčević: Ne znam to da ocenim.

Odbrana: Da li ste pribavili svesku na zakoniti način? Zašto tu svesku niste dostavili u spis Tužilaštva?

Nikčević: To sam uradio prvom prilikom kada sam osetio bezbednost za svoj život, kada Marković više nije bio načelnik Resora, ni Radonjić ni Đurić na funkcijama, kada sam osetio da to neće ugroziti život moje porodice.

Odbrana: Da li ste izneli još nešto od dokumenata što nam sada ovde možda nedostaje?

Nikčević: Apsolutno ne.

Odbrana: Da li ste predali original ili kopiju?

Nikčević: Original nisam mogao da imam, dnevnik je ostao kod dežurnog načelnika.

Odbrana: Da li ste rekli Radonjiću da ste uzeli dnevnik?

Nikčević: Smatrao sam da je to rizično za moju bezbednost.

Odbrana: Zar nije Služba iznad života?

Sudija: Ne mogu da verujem šta govorite.

Malo kasnije, odbrana je pitala šta je u dnevniku dežurstava bilo toliko važno.

„Tu se vidi da prvi put u istoriji Službe načelnik Centra rukovodi akcijom. On daje naloge, ni dežurni načelnici nisu uključeni u njegove naloge i ne procenjuju sa njim, on vrši konsultacije sa nekim van Centra”, odgovorio je Nikčević.

Odbrana: Otkud vam to?

Nikčević: Načelnik kaže: „Možda ćemo morati da primenimo druge mere, sačekajte da se konsultujem”, tri minuta kasnije prekida mere, neposredno potom je Ćuruvija ubijen. Govorim o atipičnim nalozima sa kojima se nikada nisam susreo, u analima Službe od 1945. nikad se to nije desilo, da ja znam.

„Radonjić tumačio pravila kako je on smatrao da treba”

Ispitivanje se ticalo i sumnje u ispravnost postupaka Radonjića kao novog šefa beogradskog centra, o čemu je takođe više reči bilo prethodnog dana.

Na pitanje Zore Dobričanin Nikodijević koji član kog pravilnika je Radonjić prekršio i kojom radnjom, Nikčević je odgovorio da se tog člana i tačke posle 16 godina ne seća, ali je intervenisala predsednica sudskog veća, tražeći od Nikčevića da kaže šta je konkretno Radonjić radio pogrešno.

„Ne vidim član ili pravilo koje ostavlja pravo da mi upadamo u neke ambasade (upad u američku ambasadu koji je Radonjić naredio ubrzo po preuzimanju dužnosti, prim. autora). Radonjić je tumačio pravila kako je on smatrao da treba. Naveo sam dan kada je, dok je bio u Drugoj upravi, došao kod mene da traži da prateći aparat Centra prati objekat Druge uprave. Davao je naloge u suprotnosti sa principima rada Službe, gde je definisano kako se koja mera primenjuje. Ne mogu da se setim čija je nadležnost ulaz u strana diplomatska predstavništva, ali beogradski centar nije imao nadležnost nad stranim ambasadama”, objasnio je Nikčević.

„Ne vidim član ili pravilo koje ostavlja pravo da mi upadamo u neke ambasade (upad u američku ambasadu koji je Radonjić naredio). Radonjić je tumačio pravila kako je on smatrao da treba… Davao je naloge u suprotnosti sa principima rada Službe, gde je definisano kako se koja mera primenjuje” (Nikčević)

Sudija: To nije tema ovog postupka…

Nikčević: Tu nije ispoštovana procedura o primeni mera. Načelnik može da naloži tajno praćenje, ali ja sam govorio o anomalijama i atipičnom ponašanju.

U jednom trenutku, odbrana je pitala i da li je Radonjić ovlastio Nikčevića da rukovodi operativnim radom Centra i naložio da celokupna komunikacija načelnika Centra ide preko Nikčevića. Nikčević je odgovorio da se ne seća i da je moguće da je Radonjić to rekao, ali da on „nije poklanjao veru” onome što je Radonjić govorio.

Odbrana: Ko je, dok ste bili zamenik načelnika, vršio operativne procene, s obzirom na to da je 20 puta produžena ova mera prisluškivanja Slavku Ćuruviji?

Sudija: Imate li vi saznanja da je ova mera 20 puta produžavana?

Nikčević: Ne sećam se.

Odbrana: Ko je vršio operativne procene za dalje aktivnosti u vezi sa nekim objektom?

Nikčević: Ja nisam dao nalog da se produži ta mera, niti je sa mnom bilo sastanaka na temu aktivnosti Slavka Ćuruvije.

Sudske intervencije i pretnje kaznama

Nešto kasnije tokom ispitivanja, odbrana je postavila pitanje, s obzirom na to da svi dosadašnji svedoci tvrde da je Radonjić naredio da se i posle ubistva nastavi s prisluškivanjem Ćuruvijinog kućnog telefona, koliko dugo je nastavljeno sa prisluškivanjem.

Nikčević: Ne sećam se, nisam bio upoznat.

Odbrana: Vi ste u utorak, pre ubistva, potpisali ad hoc meru za slušanje?

Nikčević:  Ako je predlog došao tim putem do mene, od odeljenja, verovatno jesam. Takvih naloga je bilo možda i na stotine, to se tada radilo u ogromnom broju. Da je za Slavka Ćuruviju neko napisao nalog i to došlo do mene, moguće je.

Odbrana: Radonjić je dao nalog za tajnu pratnju, ali vi negirate da ste u tome učestvovali. Da li se sećate da ste Stevanu Basti ili Božoviću (načelnik Trećeg odeljenja, prim. autora) preneli nalog za tajno praćenje?

Nikčević: Apsolutno ne.

„Poznavao sam Romića službeno, znao sam za vozilo (‘golf’ viđen u blizini mesta ubistva), jer me je Radonjić pozvao i rekao mi da će doći Romić ili neko da preuzme vozilo za Romića i da mu dam vozilo Devetog odeljenja. Preneo sam nalog da se to uradi, ne znam da li ga je Romić uzeo ili vratio” (Nikčević)

Odbrana: Da li ste izveštavani ili se interesovali o rezultatima te pranje?

Nikčević: Ni 9, ni 10, ni 11. meni nisu prenosili rezultate sa terena, o tome je obaveštavan načelnik Centra.

Odbrana: Da li ste 11, dok je trajala pratnja, u tom trenutku, bili upoznati s tim koji su nalozi i koja je pozicija i kretanje Slavka Ćuruvije, da li se sećate?

Nikčević: Kancelarija u kojoj sam boravio je susedna kancelariji dežurnog načelnika. Ulazio sam tamo i možda sam pogledao u svesku dežurstava i u tom smislu sam možda bio upoznat i došao do podataka.

Odbrana: Ko je došao do podataka na osnovu kojih je Radonjić dao taj nalog?

Nikčević: Meni nije poznat nijedan operativni podatak na osnovu kojeg je on to naložio.

Odbranu je zanimalo i da li je Slavko Ćuruvija bio predmet interesovanja RDB zbog njegove novinarske delatnosti, ili je bio bezbednosno interesantan zbog kontakata sa stranim diplomatama i primopredaje novca.

Raniji svedoci su tvrdili da je Ćuruvija u februaru ’99. primio novac od službenika američke ambasade, da bi omogućio izlaženje svojih listova uprkos drakonskim novčanim kaznama na koje je bio osuđivan po tada važećem Zakonu o informisanju. Nikčević je odgovorio da je to pitanje za onog ko je predložio meru i da se ne seća šta je konkretno pisalo u obrazloženju predloga za praćenje i prisluškivanje.

Uz intervencije sudije zbog pitanja poput onog Zore Dobričanin Nikodinović čega se plašio Nikčević, pa je porodicu za vreme bombardovanja izveo iz zemlje, kada je ona bila ovde „sa bebom u stomaku” i opomene advokatu Rajku Daniloviću, zastupniku oštećene Branke Prpe, zbog dobacivanja, koje je prestalo tek kada je sudija Snežana Jovanović zapretila novčanom kaznom, pričalo se i o izmeštanju beogradskog centra na početku bombardovanja, pod rukovodstvom Momira Radosavljević i Stevana Nikčevića, za koje odbrana pokušava da dokaže da je loše sprovedeno, uz ugrožavanje bezbednosti podataka RDB, Nikčevićevim političkim kontaktima posle odlaska iz RDB i njegovim putovanjima u Crnu Goru.

„Ne znam zašto me mrzi”

Potom su pitanja postavljali okrivljeni. Milan Radonjić je pitao svedoka o nizu detalja iz njegovog iskaza koji su se ticali načina rada beogradskog centra RDB od kada je Radonjić preuzeo dužnost, a postavio je i pitanje u vezi s navodnim razgovorom sa Nikčevićem 8. aprila ’99, predveče:

„Sedeli smo, čitali poštu za taj dan, pitao sam ko je Slavko Ćuruvija i šta se prema njemu radi, odgovorili ste da je lice iz kategorije novinara i ustanovljeno je da je dobio novac od jedne strane ambasade. Da li je to istina?”, pitao je Radonjić.

„Apsolutna neistina”, odgovorio je Nikčević, koji je sve vreme govorio o Radonjiću u trećem licu, iako se Radonjić, kao i svi učesnici saslušanja, svedoku obraćao direktno.

Radonjić: Da li je neko zabranio da se napravi izveštaj o praćenju Slavka Ćuruvije?

Nikčević: Izveštaj se nije pojavio ni čitav dan po završetku mere i zato sam naredio da se sačini. Nije mi poznato da li je bio zabranjen.

Zatim je optuženi Ratko Romić pitao Nikčevića da se izjasni o navodima iz svedočenja Predraga Gikića, operativca Trećeg odeljenja neposredno zaduženog za praćenje aktivnosti Slavka Ćuruvije, da on kao operativac nije inicirao meru prema Ćuruviji, niti sačinio izveštaj, niti bio upoznat sa rezultatima mere u februaru 1999. Nikčević je odgovorio da nema komentar.

Posle toga je svedok odgovarao na pitanja sudije koja su se ticala detalja iz Nikčevićevog svedočenja, neslaganja Nikčevićevih tvrdnji sa izjavama drugih svedoka (gde je Nikčević ostao pri svojim tvrdnjama), a jedno od pitanja bilo je i da li je Nikčević poznavao Romića i da li zna da mu je neko vozilo dato na upotrebu. Reč je o belom „golfu 3” u vlasništvu Državne bezbednosti, za koji Tužilaštvo tvrdi da ga je 9. aprila preuzeo Ratko Romić, a 10. i 11. aprila je to vozilo viđeno u blizini zgrade u Svetogorskoj 35.

„Poznavao sam Romića službeno, znao sam za vozilo, jer me je Radonjić pozvao i rekao mi da će doći Romić ili neko da preuzme vozilo za Romića i da mu dam vozilo Devetog odeljenja. Preneo sam nalog da se to uradi, ne znam da li ga je Romić uzeo ili vratio, u tom zahtevu mi ništa nije bilo iznenađujuće ili čudno”, odgovorio je Nikčević.

Posle završetka Nikčevićevog svedočenja, advokat Zora Dobričanin Nikodinović iznela je primedbu na to svedočenje, tvrdeći da je postojao „brifingovani” deo svedočenja, u kojem je Nikčević govorio tečno i jasno, i drugi deo, u kojem on „na pitanja odbrane šapuće, uznemiren je i rezigniran, lupka nogom, odgovara: ‘ne znam’, ‘ne sećam se’”.

Ona je tražila da njeni branjenici budu pušteni iz pritvora, što je sudsko veće odbilo.

Rade Marković je napomenuo da Nikčevićevoj porodici nije pretila opasnost i da to nije razlog njihovog preseljenja u Budimpeštu.

Radonjić je ponovio da sa Nikčevićem nije u svađi, ali da Nikčević „ima specijalnu vrstu mržnje” prema Radonjiću, za šta on ne zna razlog.

Suđenje se nastavlja 7. decembra, a sud će zasedati i 8, 24. i 25. decembra.

Sudija je objasnila da ne može češće da zakazuje ročišta, ne zbog manjka sudnica, nego zbog zauzetosti veća.

Foto: Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija