Nit za bit: Olja Bećković, novinarka

   „Kada sam rekla „ovo nikada nije bilo“, mislila sam na nezapamćeni nedostatak manira. Jači ne bije slabije, kad to radi, to je nedostatak manira. Hoćete primere? Šta je drugo, nego nedostatak manira, kad vam Premijer govori u Parlamentu vaše zemlje, parafraziram, a gotovo citiram: “Mene hvali nemački ambasador, američki, MMF… neće biti da ste pametniji od njih!“ Niko od tih koji ga hvale nema takvog Premijera, samo su nama dodelili takvog maniristu koji na javnom servisu svakog analitičara koji nije opijen njegovom politikom naziva “Miškovićevim”.

„Pre par dana mi je pauk uzeo auto sa parkinga Urgentnog centra u Beogradu. Kao ni niko drugi, nisam tamo bila iz dokolice. Parking je bio pun, neki službenik je nadgledao gde ko staje, deset minuta sam na njegove oči pomerala auto, tako da ne smeta nikom. Pratilo me je njegovo budno oko. Umesto da mi kaže, nemojte da ostavljate tu, ispratio me je s osmehom, odmah potom pozvao nadležnu službu.

Otišla sam da podignem auto, bila neshvatljivo ljubazna, mirno prihvatila kaznu za svoju grešku, spokojno platila. Moj sin mi je rekao, “kako je moguće da to radiš bez trunke gorčine, da si tako ljubazna?” U meni nema gorčine. I kazne i nagrade prihvatam kao stigle po višoj pravdi“, govori nam proslavljena novinarka Olja Bećković, ličnost godine po izboru nedeljnika Vreme i dobitnica priznanja „Vitez poziva“, dok razgovaramo o njenim reakcijama i emocijama u trenutku kada je saznala da je nagrađena.

Gostujući u emisiji Jedan na jedan RTV-a, kasnije i u drugim medijima, ispričala je detaljno zašto se Utisak nedelje više ne emituje, kako je i odakle došlo do zabrane emisije i nepoštovanja ugovora sa RTV B92. Ovo nije bio prvi put da je Olja Bećković trpela pritiske i pretnje, a da li se, i po čemu, sadašnji režim razlikuje od prethodnih u pogledu kontrole medija i novinara, naša gošća kaže:

– Ovo je prvi režim koji me je zabranio. Režim sa istorijski nezapamćenom podrškom, spolja i iznutra, uplašio se 168 santimetara i 58 kilograma.

Rekli ste, u vezi sa stanjem u državi i društvu, „ovo nikada nije bilo“; na šta ste konkretno mislili, na koji manir?

   – Mislila sam na nezapamćeni nedostatak manira. Jači ne bije slabije, kad to radi, to je nedostatak manira. Hoćete primere? Šta je drugo, nego nedostatak manira, kad vam Premijer govori u Parlamentu vaše zemlje, parafraziram, a gotovo citiram: “Mene hvali nemački ambasador, američki, MMF… neće biti da ste pametniji od njih!“ Niko od tih koji ga hvale nema takvog Premijera, samo su nama dodelili takvog maniristu koji na javnom servisu svakog analitičara koji nije opijen njegovom politikom naziva “Miškovićevim”.

Kako se zove manir, po kome se Premijer obračunava sa Đorđem Vukadinovićem u svom monologu na javnom servisu RTS, zato što se Vukadinović oglasio na jedinom mestu gde još sme da bude pozvan, kod Danice Vučenić na RTV 1. Ko još ima Premijera koji isključivo priča o tome koliko radi, a stiže da odgleda Jedan na jedan ,u 17.20, u ponedeljak, ne bi li se sa gostom obračunao dva sata kasnije u emisiji RTS OKO, koja menja termin u odnosu na to kad On veruje da je najgledaniji.

Da li su, i na koji način, devalvirana društvena priznanja i nagrade?

– Pitanje je stiglo u pogrešno vreme, na pogrešnu adresu. Kako bih mogla da budem toliko destruktivna da se složim da je društvo devalvirano u godini kad sam se ovenčala ovolikim priznanjima.

Da skratimo šalu, decenijama unazad kad god vidite da je neko dobio nagradu koju je davno zaslužio, kucate o drvo. Ne znam da li je to specijalnost ovog podneblja.

Kako racionalizujete spremnost vladajućih na olako ponižavanje uglednih ljudi i profesija?

– Kad sam imala 25 godina, predavala sam glumu u baletskoj skoli „Lujo Davičo“. Bila sam razredni starešina osamnaestogodišnjacima. Sve je savršeno funkcionisalo, dok mi na prvom tromesečju nije pala na pamet idiotska ideja, da pređemo na Ti. Verovala sam da ćemo se tako lakše razumeti. Sve do tad postignuto, munjevito je propalo.

Ovo možda nije pravi primer, ali jeste suština. Imam utisak da je to najvažniji projekat za budućnost, pod radnim naslovom “Da pređemo na VI.” Sigurna sam da će se mnogi vaši čitaoci prepoznati u toj šifri kad su prihvatili da pređu na Ti.

Odgovornost novinara i medija za loše stanje u društvu se menjalo tokom decenija, kakva je situacija sada, za šta smo i na koji način odgovorni sami?

– Odgovorni smo za svaki sekund u kom smo se pokazali kao nesoji i nikogovići, ma u kojoj profesiji bili. Mi nismo ni za šta. Ko nije ni za šta, nije ni za sebe. Ko nije za sebe, taj je za svakoga. Pa, prirodnim tokom, ko je za svakoga, taj je i za Vučića.

Šta je dovelo do stanja u kom se elementaran profesionalizam i „priznanje da je car go“ tumače kao hrabrost?

– Goli ljudi. Ogoljeni čovek. Svi koji nisu na vreme vodili računa da ne smeju da im daju priliku da ih drže u šaci, fijoci. Ne umem drugačije da razumem ćutanje nad ovom nepogodom, a nije elementarna pošast.

Kako ocenjujete solidarnost kolega nakon povlačenja Utiska nedelje i da li smo mogli učiniti nešto više za vas i samu profesiju?

– Činite sve sto možete. A ne možete ništa.

Postoji li pouka u celoj priči koju bi preneli omladini, našoj publici?

– Radite, dok vas ne zabrane.

Kako vidite poziciju bunta u Srbiji, postoji li uopšte i kako je kanalisan?

– Jedini bunt koji priznajem je protest o sopstvenom trošku. Bunite se svojom glavom, o svom trošku. Bez leđa, prsno.

Uz sve razumevanje za strah od gubitka posla, kako objašnjavate ćutanje intelektualne elite na sve veće društveno-političke skandale?

– Ne znam o kom ćutanju govorite. Mnogo je bitnije pitanje kako objašnjavate da niko ne prenosi ono što se izgovara. Pre toga, kako to da ne čitate Politiku? Ljudi govore, ali drže gredu.

Nakon incidenta u Skupštini, vređanja, premijerovog nepoštovanja institucije Parlamenta i izbacivanja poslanika, imamo li pravo da se nazovemo demokratskom zemljom?

– Pozvaću se na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića – demokratska diktatura.

Koje su trenutno najveće pretnje po slobodu građana/ki?

– U isto vreme dok nam se Premijer hvali koliko ga poštuje međunarodna zajednica, visoki funkcioner njegove stranke ima emisiju na KCN. Nezamislivu i za najneuređenije primitivne zajednice u začetku da postanu civilizovane. Najveća opasnost je što je EU dala zeleno svetlo Zoranima Babićima, Vladimirima Đukanovićima, tek na posletku, njihovom lideru.

A ipak, svima nam trebaju osmeh i nada; kako uspevate da se smejete, radujete i verujete u sutra, šta vam daje snagu?

   – Iščekivanje da Ivan Klajn napiše etimologiju reči Probisvet.

   Kako bi glasila iskrena, realna novogodišnja čestitka građanima/kama – čemu se nadati i šta učiniti?

– Recite, slobodno. Priznajte.

Kako razuveriti ljude da je povlačenje u lični mikrokosmos nedovoljno da nam životi postanu bolji, ili je to jedino rešenje za duševni mir? 

– Svako zna šta mu je činiti. Mnogi su zakasnili. Razočaraću vas ovim odgovorom. Nikom nije bilo lako da ode, ja nisam umela. Divim se svakom ko je otišao, svakom ko će otići. Lakše je biti ponižen u tuđoj, nego u svojoj zemlji. Ne bih nikog razuveravala da ode odavde.

Šta vas nisam pitao, a mislite da je važno reći?

– Svojim studentima govorim da nikada ne postavljaju ovo pitanje. Kažu mi da su ih prethodni, učeniji od mene, učili da  je to obavezan kraj. Znam samo jedno pitanje koje mi je užasnije: Koji je vaš životni moto?

Hvala vam što mi ga niste postavili.