Novac najdraži demanti

Tabloidizacija medija je globalni trend u razvijenim zemljama, ali i u onima u tranziciji. Pojava takve vrste medija, koji ujedno pretenduje da informiše i zabavi publiku uz objavu zapaljivih vesti, prisutna je i kod nas.

Mediji, koji bi trebalo da izveštavaju javnost verodostojno, poštujući tuđa prava u granicama slobode informisanja, često ne prezaju od kršenja tih prava zarad dobiti, primećuje dr Dragica Popesku, sudija Apelacionog suda u Beogradu, i autor knjige „Zaštita prava ličnosti u masmedijima“.

Zato je broj sporova zbog povrede prava ličnosti veliki.

Nema pravila ko češće tuži novinare, glavne urednike ili izdavača estradne zvezde i glumci, sportisti, ili političari, funkcioneri, javne ličnosti.

Tužbe podnose i „obični“ građani koji su se sticajem okolnosti, zbog nekog događaja, našli u žiži javnosti.

Oni tuže zbog netačne informacije, napisa koji zadiru u privatni život, objavljivanja fotografije…

Ponekad je očigledno da je cilj tužbe isključivo novčana naknada, dok je u drugim situacijama jasno da su tužioci osobe koje su doživele tragediju ili kojima je život postao nepodnošljiv posle nekog napisa ili slike. Ali, gde je u svetu brzih i senzacionalnih informacija granica između slobode štampe i prava javnosti da bude informisana, i prava ličnosti na privatnost?

– Javna ličnost je uvek pod lupom zbog funkcije koju obavlja – kaže dr Popesku.

– Ista je priča i sa pripadnikom džet-seta, estradnom ili glumačkom zvezdom. Oni moraju da budu spremni na veću dozu kritike, ako je ona vezana za posao koji obavljaju, ali imaju pravo na sopstvenu privatnost ako ona nije u vezi sa njihovom funkcijom ili zanimanjem. Ali, čak ni kritika vezana za posao ne sme biti uvredljiva ili prekomerna.

Popesku naglašava da je, ako javna ličnost sama izazove pažnju nepriličnim ponašanjem, novinar oslobođen odgovornosti za objavljivanje takve informacije. Zanimljivo je da je od donošenja Zakona o javnom informisanju 2003. godine, pa do pre neku godinu, bio skoro podjednak broj zahteva za sve vidove zaštite prava ličnosti.

Osobe koje bi se prepoznale u informaciji obraćale su se sudu tužbom za objavljivanje demantija, za ispravku informacije, ili za naknadu štete – materijalne ili nematerijalne…

U poslednje vreme sve su ređi demantiji i ispravke, a sve je više tužbi za naknadu.

– Kod nas se retko koristi opoziv, koji i nije predviđen kao institut medijskog prava, već ga predviđa Zakon o obligacionim odnosima – objašnjava dr Popesku.

– On je vid nenovčane naknade nematerijalne štete putem povlačenja izjave, tako što će novinar ili lice koje je iznelo netačnu tvrdnju, istu opozvati navođenjem da je neistinita, nepotpuna, i čak se izviniti ako je potrebno. To je duševna satisfakcija, ali ako na ovaj način ne može da dobije potpuno zadovoljenje, oštećenom ostaje mogućnost da podnese tužbu za naknadu štete.

Što se tiče tužbi i novčanih naknada, kod nas već duže vreme postoji negativna praksa da se po pravilu dodeljuju ne naročito visoke naknade zbog povrede prava ličnosti, i to bez dokazivanja da li je ličnost zaista pretrpela duševnu bol i strah, bilo intenzivan ili dugotrajan.

– Novčane kazne ne bi trebalo po pravilu da budu drakonske i da dovedu opstanak nekog medija u pitanje – smatra dr Popesku.

– Ali, ne bi trebalo ni da apriori budu blage. Sve zavisi od eventualnog postojanja zle namere, od same radnje povređivanja prava, od njenih posledica… Ako je medij izazvao ozbiljnije posledice, kazne ne treba da budu niske.

Jednaki

Na pitanje kako izaći nakraj s tabloidnim kršenjem privatnosti, dr Popesku odgovara da sud ne pravi diskriminaciju među medijima. On postupa po tužbenom zahtevu i utvrđuje povredu. Pred sudom su svi mediji, baš kao i svi ljudi – jednaki.