Novcem građana plaćaju sopstvenu promociju u medijima

Predsednik Gradske Opštine Crveni Krst Miroslav Milutinović, jedini koji je pristao da o ovome razgovara sa novinarima „Južnih vesti“, kaže da nije raspisivao konkurs koji predviđa Zakon o informisanju jer je od Ministarstva za lokalnu samoupravu dobio tumačenje da to nije potrebno.

„Zvao sam Ministarstvo i odgovorili su mi, još čuvam taj dopis, da gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave i da se na njih ne odnose te odredbe Zakona o informisanju“ – kaže Milutinović.

Predsednik Opštine Niška Banja Zoran Vidanović već dugo ne odgovara na pozive i poruke novinara „Južnih vesti“, pa zvaničan komentar nismo uspeli da dobijemo. Ipak, nezvanično nam je u ovoj opštini rečeno da su se i oni vodili tumačenjem Ministarstva za lokalnu samoupravu.

Ta instrukcija Ministarstva je zapravo distribuirana kroz mrežu Stalne konferencije gradova i opština (SKGO), gde se i dalje može naći. Ovo tumačenje je, inače, objavljeno kao odgovor na pitanje: „Da li su gradske opštine nadležne za sprovođenje Zakona o javnom informisanju i medijima?“.

„S obzirom na to da je Zakonom o lokalnoj samoupravi propisano da se lokalna samouprava ostvaruje u opštini, gradu i gradu Beogradu, odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima se ne odnose na gradske opštine, te one nemaju obavezu sprovođenja ovog zakona“ – piše u odgovoru Ministarstva.

Ovakvo tumačenje Ministarstva iznenadilo je predstavnike medijskih i novinarskih udruženja, koji su burno reagovali zbog njega.

Generalni sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Svetozar Raković kaže da je još maja 2015. godine na zajedničkom sastanku predstavnika Ministarstva informisanja, SKGO i novinarskih udruženja, zaključeno da je reč o grešci.

„Zaključeno je da je Ministarstvo informisanja pogrešno protumačilo Zakon, te da će im iz SKGO poslati zvaničan zahtev da ponovo to protumače, pa da se sporno tumačenje ukloni sa sajta SKGO. Ipak, iako smo od tada nekoliko puta reagovali i pitali šta se dešava, do danas to nije učinjeno“ – kaže Raković.

Komentar Ministarstva informisanja „Južne vesti“ nisu uspele da dobiju.

Palilula krije ugovore?

Iako je najviše novca poreskih obveznika medijima isplatila Opština Palilula, novinari „Južnih vesti“ nisu uspeli da saznaju po kom osnovu je to učinjeno.

Prema podacima dostavljenim iz Ministarstva finansija, sa računa ove opštine je „Narodnim novinama“ i televizijama Belami i Zona plus u 2015. godini isplaćeno nešto preko 3 miliona dinara.

Ipak, načelnica opštinske uprave Marija Brajdić je u svom pisanom odgovoru navela da Palilula u 2015. nije potpisala ugovor ni sa jednim medijem, a i pored insistiranja novinara odbila je da odgovori po kom osnovu je novac isplaćivan.

Tenderi „sa slikom“ u Medijani

Kao osnov za isplatu novca medijima u centralnoj niškoj opštini Medijana odlučili su se za raspisivanje tendera podeljenog u 5 celina, gde je svaka imala posebne kriterijume.

Međutim, upravo ti uslovi izazivaju sumnju da su prilagođavani unapred određenim medijima.

Tako je pravo učešća na jednom mestu imala samo televizija koja ima regionalnu pokrivenost, što je uslov koji ispunjava samo TV Belami, dok je na drugom mogla da učestvuje samo televizija sa lokalnom frekvencijom, koju je u tom trenutku imala jedino Niška TV.

Na trećoj „poziciji“ pravo da se prijavi imala je samo televizija sa nacionalnom kablovskom pokrivenošću – uslovom koji ispunjava baš TV Kopernikus, dok je četvrta pozicija namenjena televiziji sa „regionalnom kablovskom pokrivenošću“, što je ispunjavala samo TV Zona plus.

Peta pozicija je bila namenjena „dnevnim novinama“, gde je bitno pomenuti da južno od Beograda postoje samo jedne – „Narodne novine“.

Opština je tenderom želela da plati izveštavanje medija „o radu lokalne samouprave Grada Niša“. Ipak, dok je kod televizija osnovni kriterijum bila najniža ponuđena cena, kod novina su se dodatni poeni dobijali na samom broju stranica na kojima bi bile objavljivane plaćene vesti – i to po sledećem ključu:

– 1-2 strane – 4 poena
– 3-4 strane – 7 poena
– preko 5 strana – 10 poena

Sam tender je bio definisan kao „javna nabavka male vrednosti“, pa po zakonu nije bilo neophodno da se poziv objavljuje javno. Tako se desilo da su, iako je tender bio sproveden aprila 2015, novinarska i medijska udruženja za njega saznala sasvim slučajno tek januara ove godine.

Plaćana promocija, zabranjena kritika

U ugovorima koje je niška Toplana potpisivala sa medijima, čija je svrha „pojačano medijsko praćenje svih značajnih aktivnosti ovog javnog preduzeća“, prilično su precizno definisana prava i obaveza obe strane.

Tako se, primera radi, medij obavezuje:

Da sve vreme trajanja ugovora, u vršenju svojih ovlašćenja, nastupa sa stanovišta afirmacije osnovne delatnosti Toplane

A već u sledećem redu:

Da negativne informacije o Toplani ne objavljuje, pre nego što o tome zatraži stav Toplane.

U istom članu ugovora se od medija traži da „verodostojno plasira informacije dobijene u Toplani, bez objavljivanja ličnih stavova i mišljenja novinara“.

Zauzvrat, Toplana je medijima davala novac poreskih obveznika.

Novinari: i cenzura i autocenzura

Uticaj na uređivačku politiku medija koji kroz „famozne ugovore o medijskom praćenju“ ostvaruju predstavnici vlasti ilustruju novinari. Ipak, čak ni oni koji više ne rade u medijima ne žele da se njihovo ime objavljuje jer će se, strahuju, time zameriti i političarima i nekadašnjim kolegama.

„Uveliko smo izveštavali o protestima Udruženja predsednika skupština stanara protiv gradskih vlasti i Toplane, kada nam je direktor Toplane krajem januara ponudio taj famozni „ugovor o medijskom praćenju“. Potpisali smo ga, ali smo nastavili da pratimo proteste. Očito su bili nezadovoljni zbog toga i posle mesec i nešto dana nam je stiglo obaveštenje da raskidaju ugovor“ – tvrdi bivša urednica Niške televizije.

Problem je što se problemi ne zaustavljaju na ugovorima između medija i neke opštine ili javnog preduzeća, već političari od medija očekuju lojalnost i za druge stvari.

„Tadašnji predsednik opštine je bio istovremeno i predsednik sportskog kluba. Pošto naša novinarska ekipa nije došla ne press-konferenciju tog kluba, on je došao kod nas i vikao, tražeći da mu „objasnimo“ zašto se to desilo“ – kaže novinarka.

Sa druge strane, novinar koji je tražio da ostane anoniman kaže da nije sve u cenzuri, već da je ozbiljan problem i autocenzura.

„Kada dođeš u redakciju u kojoj se „znaju pravila“, dovoljno je da znaš da tvoj medij ima „ugovor“ sa nekim javnim preduzećem pa da se ustežeš da postaviš „nezgodno“ pitanje ili uopšte razmišljaš o temi u kojoj su oni potencijalni krivci“ – kaže novinar.

„To nije uticalo na našu uređivačku politiku“

Ipak, i pored toga što su njihovi mediji zarađivali mnogo para kroz ovakve ugovore, a novinari tvrde da političari time kupuju lojalnost medija, njihovi urednici i direktori tvrde da kroz te ugovore javni funkcioneri ne utiču na izveštavanje o njima.

Vlasnik RTV Belami i „Narodnih novina“, a odnedavno i suvlasnik Niške televizije Vitko Radomirović, odbacuje bilo kakvu mogućnost uticaja političara na uređivačku politiku tih medija.

„Ma kakvi. Ne možemo mi da napišemo da je nešto dobro ako nije dobro. U principu, ti ugovori utiču samo na to da ih mi pratimo. E sad, kako ih pratimo… Ako je neko nešto zabrljao, normalno da napišemo da je to problem“ – kaže Radomirović.

Da uticaja na uređivačku politiku nema tvrdi i vlasnik i direktor TV Kopernikus Zvezdan Milenković, koji je svoje odgovore poslao mejlom.

„Nije bilo direktnog uticaja na uređivačku politiku TV Kopernikus. Naravno, očigledno je da je u vreme predizborne kampanje bila uvećana aktivnost javnih preduzeća i opština koju smo mogli samo delimično da ispratimo“ – napisao je Milenković.

Sa druge strane, glavna urednica TV Zone plus i suvlasnica Niške TV Slađana Ostojić tvrdi da ugovori sa javnim preduzećima i opštinama utiču na uređivačku politiku – ali „pozitivno“.

„Ugovori o medijskom praćenju rada javnih preduzeća i te kako utiču na našu urđivačku politiku, jer nas obavezuju da budemo servis građana, umesto da proizvodimo tabloidne ili rialiti programe, od kojih bismo nešto i zaradili. Ovi ugovori nas ne obavezuju da ćutimo o bilo čemu, niti da štitimo interese poslovodstva javnih preduzeća. Mi štitimo interese građana, jer je novac koji se isplaćuje preko tih ugovora njihov novac“ – napisala je Ostojićeva.

Ministarstvo informisanja ćuti

Zakon o javnom informisanju, koji je usvojen sredinom 2014. godine pod pritiskom Evropske unije, jasno zabranjuje svim državnim institucijama – gradovima, opštinama, javnim preduzećima i ustanovama da novac medijima isplaćuju mimo posebnih konkursa – za „sufinansiranje javnog interesa u oblasti javnog informisanja“.

Takve konkurse su, primera radi, u Nišu u 2015. godini sproveli samo Grad Niš i Opština Pantelej.

Državni sekretar Ministarstva informisanja Saša Mirković napominje da zakon ostavlja mogućnost javnim institucijama da mimo tog konkursa plaćaju samo „oglašavanje“.

„Kod oglašavanja se radi o usluzi koja se traži od medija, a izbor medija se vrši putem javne nabavke“ – kaže Mirković.

On je naglasio da je to njegov „nezvanični stav“, a da će Ministarstvo „zvanično odgovoriti ako im se neko zvanično obrati“.

Ipak, na novinarska pitanja poslata 7. aprila baš nikakav odgovor još uvek nije stigao.

„Ugovori mimo konkursa – ozbiljan izvor zloupotreba“

Lider Koalicije za nadzor javnih finansija i pravni ekspert Dragan Dobrašinović smatra da bilo kakvo „oglašavanje javnih subjekata“ u medijima mimo konkursa predstavljaozbiljan izvor zloupotreba.

„Po svojoj suštini, najčešće je u pitanju kupovina političkog uticaja javnih funkcionera i vladajućih stranaka novcem građana, čime se uspostavlja prikrivena kontrola nad medijima“ – smatra Dobrašinović.

Po njegovom mišljenju „ne postoji nijedan opravdan razlog“ za bilo koji vid oglašavanja javnih preduzeća u medijima, osim kada su, kako kaže „izlozena konkurenciji, što po pravilu nije slučaj“.

„Sve vidove javnog oglapavanja monopolista koji dolaze iz javnog sektotora treba zakonom zabraniti zbog finansijske štetnosti i odsustva bilo kakvog društvenog interesa“ – kaže Dobrašinović.

Paradoks odnosa: vlast – mediji – građani

Ugovori o tzv. poslovno-tehničkoj saradnji između javnih institucija i lokalnih medija, po mišljenju sociologa medija i profesora niškog Filozofskog fakulteta Zorana Jovanovića, jesu „samo još jedan načiin da se zavuče ruka u već oplićale džepove građana“.

Kao džeparoše Jovanović vidi „baš one koji postoje i rade u korist građana“ – medije kao javno-informativne servise i javna preduzeća i ustanove.

„Pritom, građani nemaju nikakvu mogućnost da kontrolišu tokove svoga novca“ – kaže Jovanović.

Ovakvu situaciju Jovanović poredi sa pijacom gde građaninu prodavac „strpa u torbu ono što je on odabrao i pritom mu uzme iz novčanika onoliko koliko je procenio da vredi roba koju građanin nije ni želeo da kupi.“

Uz to, dodaje, na izlasku iz pijace „kontrolor građaninu naplati taksu zbog toga što je pazio da ga prodavac ne bi pokrao“.

„Dakle, reč je o tome da se ovde, uprkos glasnim i višegodišnjim zaklinjanjima u demokratiju, narod tretira kao glupa marva, čiji se glas čuje samo na izborima, i to tako što mu i tada intonaciju daju dirigenti, čitaj političari.“

Sve to kazuje, zaključuje profesor Jovanović, da „živimo u zemlji u kojoj se vlast, i sve njene institucije, prema svom narodu ponašaju kao okupatorske snage“.

Koliko je ukupno para dodeljeno niškim medijima u 2015. godini

Po Zakonu o informisanju čija je primena počela avgusta 2014. godine, kada je propisana obaveza svih državnih organa da novac namenjen informisanju građana dodeljuju isključivo kroz javne konkurse, postoji i obaveza Države da sve isplate mora da prijavu Agenciji za privrene registre, gde su ti podaci javno objavljeni.

Po tim podacima niškim medijima RTV Belami, Narodnim novinama, Južnim vestima i TV Zona plus, je u 2015. godini isplaćeno 52 miliona dinara.

Ipak, realni prihodi iz javnih budžeta su zapravo daleko veći.

Prema podacima Ministarstva finansija, samo takozvani direktni i indirektni budžetski korisnici, u koje se ubrajaju ministarstva, gradovi, opštine i pojedine ustanove, ali ne i javna preduzeća, niški mediji su po raznim osnovima zaradili bezmalo 100 miliona dinara.