Novinari u strahu i pod (samo)cenzurom

Nedavno sociološko anketiranje je pokazalo da je profesija novinara u svesti ruskih građana prestala da bude opasna. Radi se o tome što u kontekstu poslednjih događaja, njih sve češće ubrajaju u vojnike, a vojnik je, prema anketiranju, najrizičniji posao. Što se tiče Srbije, poslednjih godina grafik verbalnih i fizičkih napada na novinare skače kao EKG prilikom hipertenzije – od osamdeset do 2011. godine do 18 za osam meseci tekuće godine.

Takve cifre su bile iznete na konferenciji Bezbednost i zaštita novinara – poziv na akciju, koju je organizovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije. Učesnik konferencije bio je rukovodilac međunarodnog odeljenja Saveza novinara Rusije Timur Šafir. Po povratku iz Beograda on je odgovorio na pitanja izveštača Glasa Rusije.

Pitanja koja postavljaju sebi srpska i ruska udruženja novinara i sindikati u nečem su slična, u nečem različita. Sličnost je u tome što su u obe zemlje novinari socijalno nezaštićeni. I mi i srpske kolege vodimo bazu problematičnih situacija u koje dospevaju novinari. Razlika je nažalost u crnoj statistici i ona je užasavajuća ne u našu korist. Konflikt na istoku Ukrajine od maja ove godine odneo je šest novinarskih života.

Tema vašeg referata je zvučala kao Bezbednost novinara – obaveza države. Ali, treba pretpostaviti, ne samo države…

Naravno, ne. Ali tek pošto smo počeli da gubimo ljude na jugoistoku Ukrajine, država se zabrinula za problem o kojem smo govorili odavno. Zaštita novinara kojeg poslodavac šalje u krizno žarište sastoji se ne samo u tome što će on obući pancir. To je i specijalna priprema i slično, sve do pitanja obaveznog osiguranja života novinara. Sada se nadamo da će se stvar pomeriti sa mrtve tačke, i očekujemo da će Državna duma RF razmotriti odgovarajuće popravke zakona o medijima.

Predsednik komisije za istragu ubistava novinara u Srbiji Veran Matič smatra da je svrsishodno razmotriti ideju formiranja na nacionalnom nivou nečeg poput Centra Simona Vizentala, koji će sakupljati podatke koji mogu da pomognu u istrazi… Kako se odnosite prema takvoj ideji?

Dvojako. U celini podržavam stvaranje struktura koje će pomagati u monitoringu i istragama, posebno ako je to na nivou međunarodne saradnje. Ali ovde se postavlja pitanje neće li se tresti gora, a roditi miš. Koliko sam shvatio iz razgovora sa srpskim kolegama, oni imaju pitanja za efikasnost rada Komisije. Tako da je ideja dobra, ali Centar treba da se oslanja na već postojeće pozitivno iskustvo.

Sada već pokojni novinar Bogdan Tirnanić pisao je o Dadi Vujasinović da sada, za razliku od devedesetih, u opasnosti nisu toliko životi, koliko radna mesta novinara, a hrabrosti poput one koju je imala Dada više nema: novinarstvom upravljaju tabloidi i (samo)cenzura. Da li se slažete sa takvom ocenom?

Potpuno se slažem. Ovaj pricnip deluje bilo gde. I Srbi i mi smo članovi međunarodne federacije novinara, jedan od njenih osnovnih slogana je: „ne može biti slobodne štampe ako novinari žive i rade u uslovima korpucije, siromaštva ili straha“. To je nažalost zakon novinarskog bitisanja.

Vi ste prvi put u Beogradu, kakve utiske je na vas ostavila srpska prestonica?

Sa jedne strane vidi se da grad i zemlja preživljavaju teška vremena. Sa druge, odmah osetiš toplinu grada, odnos ljudi prema tebi. Nadam se da će sve teškoće biti pre ili kasnije prevladane. Beograd je dostojan da nosi naziv jednog od najlepših gradova Evrope.