O cenzuri u 5 slika

Na pitanje – ima li cenzure u Srbiji? – kratak odgovor jedino može da glasi – i da i ne. Nešto duži odgovor glasio bi – iz ugla vlasti, ima je, pošto postoji jasna volja da se kontoliše javni prostor i da se u njega puste isključivo (dez)informacije po volji čelnika režima; što se samog javnog prostora tiče, ta cenzura ne može biti potpuna jer je taj prostor dovoljno razuđen da ne može biti do kraja podvrgnut kontroli i uređivanju iz jednog centra. Pošto je to tako, vlast svoju nemoć otvoreno pokazuje u vidu izložbe – u onom smislu o kome govori čuvena Poova priča o „ukradenom pismu“, gde se predmet najbolje skriva tako što se otvoreno izlaže pogledu – i pokušava da je predstavi ne kao nemoć, već kao vlastitu privrženost načelima slobode misli i izražavanja

Ilustrovaću tu tvrdnju najnovijim slučajem delimično uspele cenzure. Primer se sastoji od pet slika. Na prvoj (Slika 1a i 1b) vidimo vest na sajtu Radio televizije Vojvodine od 02.08.2016 (neka čitaoci ne zamere što nije postavljen link ka vesti, upravo je o tome ovde i reč).

Vest kaže da je novinarka Sanja Kljajić dala otkaz na Radio telviziji Vojvodine zbog cenzure. Za vest je manje važno to što je reč o novinarki na čelu pokreta Podržimo RTV. Podsetimo se – pokret je nastao kao vid pobune protiv nezakonitih postavljenja u upravnom odboru RTV-a i smena u samoj toj medijskoj kući. Za vest takođe nije tako važno ni obećanje novinarke da će nastaviti da se bori za slobodu na javnom servisu, iako će baš na to u jednoj drugoj agencijskoj vrziji iste vesti biti skrenuta pažnja i time zakloniti središnje informacije iz vesti.

A te informacije tiču se nove uredničke koncepcije na RTV: novinarka je naime dobila zadatak da napravi prilog „o tome kako u Srbiji posla ima, ali ljudi neće da rade“. Da ponovimo, pošto zvuči nestvarno ili kao neslana šala, a završilo se ipak otkazom: „u Srbiji posla ima, ali ljudi neće da rade“. Pošto je to odbila, novinarka je u dogovoru sa urednikom napravila prilog o kršenju radničkih prava. Prilog nije emitovan. To su nove programske smernice RTV-a; to je suština kampanje na koju se svodi rad vlade na smanjenju nezaposlenosti u Srbiji. Umesto da omogući ljudima da rade, nesposobna vlast se dosetila da ih ubedi da su lenjivci i da zato nemaju posao. Pored toga, onima koji posao imaju, niko ne garantuje da na radnom mestu poslodavac mora poštovati njihova prava kao radnika. Zamisao vlasti dalje realizuju poslušnici iz RTV-a.

Dakle, vest je vrlo sadržajna, reklo bi se reprezentativna za režim u kome živimo. Ali, to još nije potvrda da ima cenzure. Vest je – slika nam to jasno pokazuje – ipak objavljena, i to baš na sajtu RTV-a, u 12.55. (Vidimo i to da je reč o vesti agencije Beta, pa ostaje da se pitamo šta će RTV-u agencijska vest za otkaz koji je novinarka te kuće dala samom RTV-u.) Međutim, par sati kasnije, kao što se vidi na Slici 2, na istoj adresi vesti više nema.

Takođe nešto više od sata kasnije, u 14.16 odnosno 14.36, na drugim medijima (RTS odnosnoN1, slike 3 i 4) vidimo vest agencije FoNet, u kojoj se izostavlja objašnjenje za otkaz. Kaže se samo da je jedna od čelnica pokreta Podržimo RTV, novinarka Sanja Kljajić dala otkaz zbog cenzure na RTV-u i dodaje da će se ona i dalje boriti za slobodu na tom javnom servisu.

Pa ipak, ima i medija (kao što je Blic, slika 5), koji u 13.01, dakle samo nekoliko minuta kasnije od RTV-a, takođe puštaju prvobitnu vest agencije Beta.

Vratimo se sad na pitanje s početka teksta: ima li cenzure u Srbiji? Naravno da je ima, što ilustruju i slike iz ovog teksta. Da li je cenzura efikasna? Naravno da nije i to iz dva razloga: prvi je fragmentiranost medijskog prostora (što je i dobra i loša vest – naime, takav prostor je teže kontrolisati, ali, s druge strane, u njemu informacije nisu svima podjednako dostupne); drugi je nesposobnost ovih vlasti da razumeju novim tehnologijma bitno izmenjenu prirodu tog prostora. Da ne bude zabune, to ne treba shvatiti kao da su ove vlasti bezopasne ili da šteta od njih neće biti ogromna samo zato što su čelni ljudi nesposobni. Naprotiv, stvar je u tome da restaurirani stari režim svojim ponašanjem – pored ostalog i u vezi sa medijima – demonstrira isto ono nerazumevanje stvarnosti i ne snalaženje iz devedesetih. Da li će se to ovaj put, prema poznatoj Marksovoj krilatici, pokazati kao farsa ili će ishod ponovo biti tragičan – uveliko zavisi i od nas.